Šta je Psihoterapija

Čovek je čoveku lek

Homo homini medicamentum est! – Čovek je čoveku lek!

Psihoterapija je pokret duše ka načinima bivanja u kojima ćemo se osećati celovito. Podrška tom procesu je stvaranje jednog lekovitog međuljudskog odnosa. Tragajući za lekovitom klimom, klijent i terapeut razmenjuju misli i emocije, nadanja i strahove, iskustva, znanja, ideje… U ovoj razmeni, kada se klijent oseti spremnim, odvijaju se razgovori o bitnim temama i problemima, zastojima i smetnjama u psihičkom funkcionisanju. Rad se temelji na međusobnom uvažavanju i ravnopravnosti.

Utočište za dušu

Kako psihoterapijski proces odmiče a poverenje raste, klijent uviđa da je sa psihoterapeutom kreirao utočište u kojem može biti ono što jeste bez straha da će zbog toga biti odbačen ili osuđivan. Na bazi tog poverenja raste naš potencijal za sagledavanje, prihvatanje i razumevanje sebe na jedan novi način koji nudi  mogućnost izbora i promene. Osvešćujemo nesvene mehanizma koji nas blokiraju. Radimo na razvoju svojih kreativnih potencijala i stičemo nove veštine i iskustva.

Rezultat je kvaliteniji život, kako na ličnom i porodičnom, tako i na profesionalnom planu. Spremniji smo za    suočavanje sa izazovima, za čaroliju bliskosti, za istinsko razumevanje drugih, naše samopouzdanje i naš osećaj zadovoljstva sobom su veći.

Izazovi su potrebni duši

To ne znači da će svi problemi našega života jednostavno nestati. Iskustvo življenja je izazov za dušu dok god život traje.  Taj izazov je potreban duši, kako bi kroz njega rasli, tražili se i nalazila sa sobom i sa drugima.

Psihoterapija nam, dakle, pomaže da se na kreativan i uzbudljiv način suočimo sa najrazličitijim problemima i teškoćama, a da tom prilikom uz sebe imamo posvećenog i stručnog, blagog i strpljivog saveznika. Vremenom, kako se terapija bliži kraju, ovo savezništvo sve snažnije i jasnije pronalazimo u sebi samima, i time bivamo podržani da zaključimo terapiju. Naravno, svom terapeutu uvek se možemo vratiti, bilo da bismo nastavili terapijski proces, bilo da bismo sa njim podelili radosne novosti iz našeg postterapijskog života.

Autor: Nikola Krstić

Kako psihoterapija pomaže?

Više od Razgovora…

Kako razgovor uopšte može biti od pomoći? Svi mi već pričaju da ne traba da osećam strah, tremu, da ne treba da se ljutim, da ne treba da razmišljam negativno, da ne treba da se ponašam na taj i taj način, da treba da najdem devijku. I sam sam svestan da su u mnogim stvarima u pravu, ali ne vredi. Kakva korist od razgovora i od saveta, marak oni bili i najdobronamerniji?

Zapravo prihoterapija je nešto sasvim drugačije. Suština je u tome što naši roditalji, partneri, i naši dobronamernih prijatelji pokušvaju da nam pomognu svojim mnogobronim savetima. Psihoterapeut upravo to ne redi, ili je to zapravo jedan mali i ne neročito bitan deo terapije.

O čemu se uopšte redi na psihoterapiji?

Ključ promene je u nama

Zar nije smisao psihoterapije u tome da mi kaže šta i kako treba da radim da bih se promenio i da bih došao do cilja? Kako to psihoterapija pomaže ako psihoterapeut ne pokušava da nam pomogne?

Suština dobronamernih saveta je u tome da nam sugerišu da mi nešto ne radimo dobro, gledano spolja. Ne mislimo kako treba ili ne osećamo kako treba ili ne radimo ono što treba. Dobronamerni savetinci gledaju na nas spolja i govore nam o tome kako bi bilo dobro kada bi to spolja izgledalo drugačije. Psihoteraput radi nešto upravo suprotno. On nas gleda iznutra. On zna da ključ promene leži u nama, u beksrajnim unutršnjim potencijalima našeg vlastitog bića.

Priroda je u nas unela milijarde godina svoje mudrosti i u nama leže ogromni energetski resursi kojima smo obdraeni da bi smo opstali. Smisao psihoterapije je u tome da angažuje ove bogate unutrašnje resure koji su već tu.

Kako psihoterapija to radi?

Lekovitost potpunog pojavljivanja

Kako psihoterapija to rad?

Za razliku od naših dobronamernih savetnika koji nam govore kako ne treba da mislimo i osećamo to što mislimo i osećamo, psihoterapija upravo daje prostor tim našim stigmatizovanim mislima i osećanjima, ali na jedan novi, kreativni način.

Kao što sam već rekao psihoteraput posmatra iznutra. On pomaže klijenta da do kraja i u potpunosti izrazi svoje misli i osećanja, kako bi psihoterapeut do kraja osetio kako je to biti u njegovoj koži.

Problem sa negatvnim mislima i osećanjima je zapravo, paradoksalno u tome što mi od njih sve vreme pokušavamo da pobegnemo, što mi zapravo ne dozvoljavamo sebi da ih do kraja doživimo. Psihoterapeut i njegov klijent upravo rede suprotno. Umesto da beže, oni ZAJEDNO idu u žarište stvari, u srce problema, u skrivenu suštinu onih doživalja i isustava koji su napravili problem kao svoju posledicu.

Kako je to od pomoći?

Unutrašnje pusto ostvro

Dakle, kako je to od pomoći?

Klijent se nalazi na pustom ostrvu, izolovan od sebe samog (svojih kretaivnih potencijala) i od ostatka sveta moram svojih strahova, bola, iznevrenih nada, progutanih ljutnji, nezadovoljstava. Ove boli, strhovi, ljutnje i nezadovoljstva ponekad iz nas izbijaju kao oluja uskovitlana burom. Ovo more straha, bola, razočarenja, ljutnje i tuge klijentu deluje zastrašujuće i on pronalazi sigurno ostrvo odakle samo posmatra život, odustavši da u njemu učestvuje.

Pošto je more strašno i duboko, klijent pravi i sledeći korak, pa zaboravlja i na more, zaboravlja na svoje strahove, ljutnje, tuge i na kraju je samo svestan da život teče tako negde gde njega nema, a kako i zašto nije mu više jasno. Jer ko voli da gleda u prepreku koja ga je zarobila. Lakše ju je zaborviti.

Jedini način da se vrati sevi, svom domu, životu i svetu, je da se polao, korak po krak ohrabri sebe da ponovo pogleda u tu strašnu, mračnu vodu. Terapeut, dušavši na njegovo pusto ostrvo, podstiče ga da to učini, tako što u more gleda i sam. Kada klijent iskusi da to i nije tako strašno, terapeut pravi i sledeći korak. Ulazi u more.

Na taj način, kako više nije sam, klijent preduzima raizik i stiče hraborst da i sam uđe u to strašno more negatvnih osećanja, misli i uverenja koje ga je zarobilo. Kada uz pomoć terapeuta počne da se otvara svojim osećanjima, mislima, uvrenejma, kada počne da ih doživljava, da ih uzima ozbiljno i da u njih ulazi sve dublje i dublje, klijent otkrije da to more zapravo nije ni tako strašno ni tako hladno, kako se njemu u početku činilo. Naprotiv, kada dozvoli pun intentzitet i kolorit svojih doživljaja, oni sami od sebe počinju da se smanjuju i da se povlače.

Duboko povezivanje sa sobom

Duboko povezivanje sa svojim doživljima i davanje protora i vremena svemu onome što nam je život učinio predstavlja jedno katarzično, rasterećujuće iskustvo. Tada postajemo svesni da smo dobar deo svojih unutršnih doživaja sebi zabranjivali, ostjući na sigurnom ostrvu, okruženo moram kojeg smo samo površno svesni. Tada nam je potrebno da učimimo da plivamo i da stičemo hrabrost i zanje da se otisnemo, kako bi smo ponovo doplivali do obale.

A obala opet nije nešto spoljanje. Kao što je ostvro u nama, kao što je to more razočarenja, strhova, ljutnji i tuga deo nas, isto je tako i obala deo nas i mi smo tamo već bili, jer smo se nekada, makar u detinjstvu i makar povremeno osećali dobro, verovali smo sebi, svetu i ljudima.

Zapravo putujući svoj dugi evolitivni put od amebe do čoveka, od spermatozoidom oplođene jajne ćeilje do odrsle osobe, mi smo bezbroj puta potvrdili život, i život nas je bezbroj puta podržao i sačuvao. Dokaz? Živi smo! Svo ovo iskusvo je u nama, mada izgubljeno u izmaglicama poput obale koja sa našeg malog pustog ostrva izgleda nestvarno daleko. Ta obala ipak je deo nas i psihoterapeut će nam pomoći da je se setimo, da je sećanjam ponovo kreiramo.

Kada zaplivamo moram svojih blokiranih osećanja, kada se suočimo sa svojim strahovima i mislima, desi se nešto neobično. Preživimo i zapravo ne bude ni izdaleka tako strašno. Treba nam vreme da iskusimo i poverujemo da u tom moru zapravo nema ajkula koje će nas progutati. Tada otkrivamo da plivanje pričinjava zadovoljstvo, da možemon uroniti, ali i izroniti kako bi smo ponovo udahnuli vazduh, otkrivamo da su neka mesta plitka tako da se na njima možemo odmarati oslanjući se na meko peščano tlo. Takođe otkrivamo da se možemo izvrnuti na čđa i odmarati se plutajući.

To su sve načini na koje nam se naše kopno polako vreća. Uz pomoć psihoterapije vraćaju nam se iskustva podržanosti, koja su zapravo već deo nas samih.

Delovati Iznutra

Još jednom, obala, more, pusto ostvro, sve je to već deo nas, i sve je u nama. Psihoterapeut, za razliku od naših dobronamernih savenika, deluje iznutra. On nam ne pomaže da postanemo nešto što nismo. On nam pomaže da se u sebi ponovo povežemo sa onim što već jesmo, a što smo zapravo zaboravili. Kroz psihoterapiju mi angažujemo svoje unutrašnje potencijale, upoznajemo bogatstvo svoga bića, učimo o njegovoj mudrosti i dajemo mu nove načine da se izrazi. Tada otkrivamo da su nama i obala i more i pusto ostvro potrebni i važni i da je dobro što su deo nas i da smo samo na taj način celoviti i stvarni, da je naše iskustvo življenja na zemlji samo na taj način stvarno i potpuno.

U nastvaku o onima koji nisu našli svoje pusto ostrvo i koji su otplivali daleko u oluju…

Autor: Nikola Krstić

Kontaktirajte nas…

2018-11-19T15:43:38+00:00

About the Author: