50

Šta je Psihoterapija

Čovek je čoveku lek

Homo homini medicamentum est! – Čovek je čoveku lek!

Psihoterapija je pokret duše ka načinima bivanja u kojima ćemo se osećati celovito. Podrška tom procesu je stvaranje jednog lekovitog međuljudskog odnosa. Tragajući za lekovitom klimom, klijent i terapeut razmenjuju misli i emocije, nadanja i strahove, iskustva, znanja, ideje… U ovoj razmeni, kada se klijent oseti spremnim, odvijaju se razgovori o bitnim temama i problemima, zastojima i smetnjama u psihičkom funkcionisanju. Rad se temelji na međusobnom uvažavanju i ravnopravnosti.

Utočište za dušu

Kako psihoterapijski proces odmiče a poverenje raste, klijent uviđa da je sa psihoterapeutom kreirao utočište u kojem može biti ono što jeste bez straha da će zbog toga biti odbačen ili osuđivan. Na bazi tog poverenja raste naš potencijal za sagledavanje, prihvatanje i razumevanje sebe na jedan novi način koji nudi  mogućnost izbora i promene. Osvešćujemo nesvene mehanizma koji nas blokiraju. Radimo na razvoju svojih kreativnih potencijala i stičemo nove veštine i iskustva.

Rezultat je kvaliteniji život, kako na ličnom i porodičnom, tako i na profesionalnom planu. Spremniji smo za    suočavanje sa izazovima, za čaroliju bliskosti, za istinsko razumevanje drugih, naše samopouzdanje i naš osećaj zadovoljstva sobom su veći.

Izazovi su potrebni duši

To ne znači da će svi problemi našega života jednostavno nestati. Iskustvo življenja je izazov za dušu dok god život traje.  Taj izazov je potreban duši, kako bi ona kroz njega rasla, tražila se i nalazila sa sobom i sa drugima.

To ne znači da će svi problemi našega života jednostavno nestati. Iskustvo življenja je izazov za dušu dok god život traje.  Taj izazov je potreban duši, kako bi ona kroz njega rasla, tražila se i nalazila sa sobom i sa drugima.

Psihoterapija nam, dakle, pomaže da se na kreativan i uzbudljiv način suočimo sa najrazličitijim problemima i teškoćama, a da tom prilikom uz sebe imamo posvećenog i stručnog, blagog i strpljivog saveznika. Vremenom, kako se terapija bliži kraju, ovo savezništvo sve snažnije i jasnije pronalazimo u sebi samima, i time bivamo podržani da zaključimo terapiju. Naravno, svom terapeutu uvek se možemo vratiti, bilo da bismo nastavili terapijski proces, bilo da bismo sa njim podelili radosne novosti iz našeg postterapijskog života.

Autor: Nikola Krstić

Kako psihoterapija pomaže?

Više od Razgovora…

Kako razgovor uopšte može biti od pomoći? Svi mi već pričaju da ne traba da osećam strah, da ne treba da se ljutim, da ne treba da razmišljam negativno, da ne treba da se ponašam na taj i taj način. I sam sam svestan da su u mnogim stvarima u pravu, ali ne vredi. Kakva korist od razgovora i od saveta, marak oni bili i najdobronamerniji?

Zapravo prihoterapije je nešto sasvim drugačije. Suština je u tome što naši roditalji, patneri, i naši dobronamernih prijatelji pokušvaju da nam pomognu svojim mnogobronim savetima. Psihoteraput upravo to ne redi, ili je to zapravco jedan mali i ne neročito bitan deo terapije.

Ključ promene je u nama

O čemu se uopšte redi na psihoteraliji? Zar nije smisao psihoterapije u tome da mi kaže šta i kako treba da radim da bih se promenio i da bih došao do cilja? Kako to psihoterapija pomaže ako psihoteraput ne pokušava da nam pomogne?

Suština dobronamernih sveta je u tome da nam sugerišu da mi nešto ne radimo dobro spolja. Ne moslimo kako treba ili ne osećamo kako treba ili ne radimo ono što treba. Dobronamerni savetinci gledfaju na nas spolja i govore nam o tome kako bi bilo dobo kada bi to spolja izgledalo drugačije. Psihoteraput radi nešto upravo suprotno. On nas gleda iznutra. On zna da ključ promene leži u nama, u beksrajnim unutršnjim potencijalima našeg vlastitog bića.

Priroda je u nas utsnula milijarde godina svoje mudrosti i u nama leže ogromni energetski resursi kojima smo obdraeni da bi smo opstali. Smisao psihoterapije je u tome da angažuje ove bogate unutrašnje resure koji su već tu.

Lekovitost potpunog pojavljivanja

Kako psihoterapija to rad? Za razliku od naših dobronamernoih savetnika koji nam govore nako ne treba da mislimo i osećamo to što mislimo i osećamo, psihoterapija upravo daje protor tim našim stigmatizovanim mislima i osećanjima, ali na jedan novi, kreativni način.

Kao što sam već rekao psihoteraput posmatra iznutra. On podstiče klijenta da do kraja i u potpunosti izrazi svoje misli i osećanja, kako bi psihoteraput do kraja osetio kako je to biti u njegovoj koži. Problem sa negatvinim mislima i osećanjima je zaprabo, paradokslno u tome što mi pod njih sve vreme pokušavamo da pobegnemo, što mi zapravo ne dozvoljavamo sebi da ih do kraja doživimo. Psihoteraput i njegov klijent upravo rede suprotno.

Unutrašnje pusto ostvro

Klijent se nalazi na psutom ostrvu, izolovan od sebe samog (svojih kretaivnih potencijala) i od ostatka sveta moram svojih strahova, iznevrenih nadi, progutanih ljutnji i nezadovoljstava, ljutnji i nezadovoljstva koje ponekad iz njega izbiju kao oluja sa velikim talasima. Ovo more straha, razočarenja, ljutnje i tuge klijentu deluje zastrašujuće i on pronalazi sigurno ostrvo odakle posmatra život.

Jedini način da se vrati sevi, svom domu, životu i svetu je da se polao, korak po krak ohrabuje da uže u to strašno more negatvnih osećanja, misli i uverenja koje ga je zarobilo. Kada uz pomoć teraputa počne da se ozvara svojim osećanjima, mislima, uvrenejma, kada počne da ih dozvoljava, da ih uzima ozbiljno i da u njih ulazi sve dublje i dublje, klijent otkrije da to more zapravo nije ni tako strašno ni tako hladno, kaš to se njemu u početku činilo. Naprotiv, kada dozvoli pun intentzitet i kolorit svojih doživljaja, oni sami od sebe počinju da se smanjuju i da se povlače.

Duboko povezivanje sa sobom

Duboko povezivanje sa svojim doživljima i davanje protora i vremena svemu onome što se u nama desilo zahvaljhući životu predstvlja jedno katarzično, rasterećujuće iskustvo. Tada postajemo svesni da smo dobar deo svojih unutršnih doživaja sebi zabranjivali, ostjući ne sigurnom ostrvu, okruženo moram koje smo samo površno svesni. Tada nam je potrebno da učimo da plivamo i da stičmo hrabrost i zanje da se otisnemo u to more, ako bi smo ponovo doplivali do obale.

A obala opet nije nešto spoljanje. Kao što je ostvro u nama, kao što je to more razočarenja, strhova, ljtnji i tuga deo nas, isto je tako i obala deo nas i mi smo tamo već bili, jer smo se nekada, mkar u detinjstvu i makar povremeno osećali dobro, verovali smo sebi, svetu i ljudima.

Zapravo putujući svoj dugi evolitivni put od amebe do čoveka, od spermatozoidom olođene jaje nećile do odrsle osobe, mi smo bezbroj puta potvrdili život, i život nas je bezbroj puta podržao i sačuvao. Svo ovo iskusvo je u nama, mada izgubljeno u izmaglicama poput obale koja sa našeg malog pustog ostrva izgleda nestvarno daleko. Ta obala ipak je deo nas i psihoterapeut će nam pomoći da je se setimo, da je sećanjam ponovo kreiramo.

Kada zaplivamo moram svojih blikoranih osećanja, kada se suočimo sa svojim strahovima i mislima, desi se nešto neobično. Preživimo i zapravo ne bude ni izdaleka tako strašno. Treba nam vreme da iskusmo i povrejemo da u tom moru zapravo nema ajkula koje će nas progutati. Tada otrvamo da plivanje pričinjava zadovoljstvo, da možemon uroniti, ali i izroniti kako bi smo ponovo udahnuli vazduh, otrivamo da su neka mesta plitka tako da se na njima možemo odmarati oslanjući se na mako peščano tlo. Takođe otkrivamo da se možemo izvrnuti na člđa i odmarati se plutajući.

To su sve načini na noje nam se naše kopno polako vreća. Uz pomoć psihoterapije vrećeju nam se iskustva podržanosti, koja su zapravo već deo nas samih.

Delovati Iznutra

Još jednom, obala, more, pusto ostvro, sve je tamo deo nas, i sve je to u nama. Psihoteraput, za razliku od naših dobronamernih savenika, deluje iznutra. On nam ne pomaže da postanemo nešto što nismo. On nam pomaže da se u sebi ponovo povežemo sa nečim što već jesmo, a što smo zapravo zaboravili. Kroz psihoterapiju mi angažuje svoje unutrašnje potencijale, upoznajemo bogatvso svoga bića, učimo o njegovoj mudrsti i dajemo mu nove načine da se izrazi. Tada orkrivamo da su nama i obala i more i pusto ostvro potrebni i važni i da je dobro što su deo nas i da smo samo na taj način celoviti i stvarni, da je naše iskustvo življenja na zemlji samo na taj način stvarno i potpuno.

Autor: Nikola Krstić

2018-06-21T12:37:25+00:00

About the Author: