Šta je poremećaj ličnosti? – Psihoterapijska perspektiva

Bol koja cepa ličnost

dvolična maska sa jednom osenčenom stranom

Ponekad nam svet nanosi veliki bol veoma rano, još dok smo sasvim mali. Bol koju kao ljudska bića iskusimo još u detinjstvu može biti veoma velika, nekada toliko velika da je ne možemo izdržati. Da bi nekako preživelo beskrajan bol ovoga sveta, ljudsko biće tada mora da ga pocepa na dva dela. Cepajući stvarnost na svet svetlosti i svet tame, dete sada ima gde da se sakrije, veruje i nada, čekajući da oluja prođe. Cepajući svoj svet na dva dela, dete međutim cepa samo sebe. Jedan deo nas tako ostaje zauvek zatočen u mračnom, strašnom svetu koji se želi izbeći, a drugi deo po svaku cenu nastoji da sačuva svoju svetlost i po cenu života ne sme dozvoliti da na nju padne senka.

Psiholozi ovaj fenomen nazivaju spliting i smatra se da je on sama suština svih velikih zastoja u funkcionisanju, od shizofrenije do poremećaja ličnosti. Pošto nam je ovakvo cepanje sveta spasilo život, mi ga se više ne odričemo. I u odraslom dobu svet nastavljamo doživljavati crno-belo. Neke ljude, događaje, čak i sopstvene nade, planove, osobine idealizujemo, a drugih se gnušamo kao potpuno nedopustive. Svet međutim nije crno-beo, već sadrži sve moguće nijanse i tako nastaju problemi. Tako moramo postisnuti stvarnost i jedan njen deo praviti mnogo svetlijim nego što jeste, dok se istovremeno drugog njenog dela mnogo više gnušamo i plašimo nego što je zaista opasan.

cepanje_licnosti

Spliting se po svaku cenu mora održati, jer nam je nekada davno spasao život. Održavanje splitinga međutim često znači da sa sobom i sa svetom vodimo borbu koja ponekad dostiže epske razmere. U te borbe najpre su nas uvukli drugi, najčešće naši najbliži. Kasnije, nastavljajući naše borbe mi nastavljamo da uvlačimo druge. Na taj način poremećaj ličnosti obično kontaminira sve sfere našeg funkcionisanja, od porodične i privatne, do profesionalne i javne.

Poremećaj ličnosti je dakle adaptacija koja nastaje da bi smo se spasili od surovog sveta koji ne možemo drugačije da zauzdamo osim cepanjem.

Na primer kod narcizma pocepali smo svet na takav način da ne možemo prihvatiti svoje nedostatke. Mi pripadamo svetlom delu sveta i samo nas tako drugi mogu prihvatiti. Stoga im stalno moramo dokazivati našu važnost kako bi nam aplaudirali.

Granični takođe žive u drami velikih idealizacija, velikih očekivanja i velikih razočarenja. Idealizacije vode u razočarenja a razočarenja stvaraju neizdrživ bol.

Za paranoidne svet je toliko strašan da moraju bežati i skrivati se ili voditi pravi obaveštajni rat kako bi se spasili.

Kod disocijalnih (psihopatija) svetu se valja osvetiti ili ga jednostavno treba nemilosrdno eksploatisati kao što je on eksploatisao nas.

Kod opsesivno – kompulsivnog poremećaja ličnosti naš svet mora ostati sasvim čist. Njegovu spasonosnu čistotu grozničavo nastojimo očuvati rigidnošću, perfekcionizmom i kontrolom.

Kod zavisnog poremećaja ličnosti svet je pocepan na taj način da mi sami ne vredimo ama baš ništa, pa nam je stalno neophodan drugi da bi preživeli i da bi imali neku vrednost. Naša vrednost je vrednost druge osobe kojoj se pokoravamo.

Kod shizotipalne adaptacije preselili smo se u onaj misteriozni, spiritualni deo rascepljene stvarnosti i tako smo našli svoj dom toliko dosledno da smo izgubili kontakt sa zemljom. 

Primeri iz psihoterapijske prakse

Milica – besprekorna devojka

poremecaj_licnosti_milicaMilica nikada nije upoznala svoga oca. Njena majka se junački bori da obezbedi egzistenciju, ali se osećala da je zarobljena. Ovo ju je učinilo hronično nezadovoljnom. Takođe je osećala mnogo stida što je rodila vanbračno. Stid je neprijatno, povređujuće osećanje. Mnogo je lakše osećati ljutnju. Milicina majka se upravo borila protiv ovog osećanja potiskujući ga i pretvarajući u ljutnju koju je okretala prema Milici. Bila je jako stroga i nije videla Milicine potrebe. Potajno se plašila da bi se i Milici moglo desiti da bude prevarena kao i ona sama i da bi joj život tako mogao biti upropašćen kao što je njen. U svetu Milicine majke bilo je mnogo dubokih, nepremostivih rascepa.

Kao i njena majka, da bi preživela Milica je morala da pocepa sebe i da se odvoji od svojih potreba i osećanja. Da bi udovoljila majci i zadobila njenu ljubav mnogo se trudila, čistila kuću i bila odličan đak, ali to nije imao ko da vidi. Njena majka isuviše je bila zatočena svojom stvarnošću i obraćala je pažnju samo na Milicine greške i nedostatke.

Da slučajno ne bi pogrešila Milica je postala rigidno opsesivna, prestravljena životom i odnosima i nikada zadovoljna. Zadovoljsvo je bilo zabranjeno jer zadovoljstvo znači opuštanje a upravo tada se dešavaju najkobnije greške. Milicina ličnost morala je ostati nepremostivo pocepana da bi se spasila. Postala je stroga prema sebi baš onako kao što je bila njena majka.

Kao opsesivni perfekcionista Milica je bila uspešna u školi i na poslu. Društvene ustanove, naime podržavaju i neguju perfekcionizam i rigidnost, proklamujući ih kao ideal poslušnosti, rada i reda. Milica međutim nikada nije naučila da bude zadovoljna, da voli sebe i druge. To je bila cena njenog rascepa.

Petar – čovek bez straha

Petra je još kao malog zlostavljao očuh. Stalno je nalazio razloge da ga tuče. Da bi preživeo Petar je morao da pocepa svoju ličnost. Da je sebi dozvolio da oseća sav strah, bol i mržnju Petar bi bio potpuno razoren. Jedini način bio je da se bol, strah i mržnja potpuno otcepe i potisnu.

Otcepivši svoja osećanja Petar se odrekao i sposobnosti za empatiju. Onaj ko ne može da oseća, ne može ni da saoseća. Potisnuta osećanja godinama su stvarala nepodnošljivu unutrašnju tenziju pa je Petar patio od jakih migrena i čak uspeo da razvije jednu vrstu epilepsije.

Tenzija je bila neizdrživa i energija je morala nekuda da probije. Još kao mali Petar se praznio iskaljujući višak agresije prema svojim igračkama. Mrzeo je drugu decu koja su ga zadirkivala zbog masnica koje su ga redovno ukrašavale. Kao mladić Petar je ponovo otkrio da izbacivanje mržnje izaziva uzbuđenje i rasterećenje kada je sam zlostavljao druge. Tako je razvio disocijativni poremećaj ličnosti (psihopatiju).

Nije osećao strah. Provocirao je tuče kako bi se ispraznio. Postao je vođa grupe huligana koji su veoma poštovali njegovu “hrabrost”. Već u ranim dvadesetim godinama dospeo je u zatvor. Zatvor je bio pravo otelotvorenje i puna potvrda njegovog pocepanog sveta. Ili nemilosrdno zlostavljaš i eksploatišeš druge ili si sam nemilosrdno zlostavljan i eksploatisan.

Otcepljivanje ljudskosti

I Petar i Milica otcepili su se od svoje ljudskosti i morali su je dobro sakriti do surovog sveta. Sakrivajući je od sveta, u nastojanju da prežive, sakrili su je i od sebe samih. Jedini način da prežive bio je da se poistovete sa ogromnom agresijom koja je išla prema njima. Tako su postali slični svojim zlostavljačima. Milica je naučila da zlostavlja sebe a Petar svoju okolinu. Milica je “razrešila” agresiju tako što ju je okrenula prema sebi, a Petar tako što ju je okrenuo prema drugima.

Razrešavanje agresije

Sanja je deo agresije okrenula prema sebi a deo napolje. Bila je opsednuta kontrolom nad svojim fizičkim izgledom pa je nemilosrdno vežbala i razvijala anoreksiju. Nekada je povređivala sebe a nekada svoga partnera. Kada je dospela na psihijatriju dijagnostikovan joj je granični poremećaj ličnosti.   

Nemanja je “odlučio” da se potpuno odrekne svoje agresije. Razvio je svoj svet simbola, umetnosti i filozofije koji niko nije mogao da razume. Naučio je da živi povučeno i nikada sebi nije dozvolio osećanja ni prema sebi ni prema drugima. Ovu vrstu adaptacije nazivamo shizoidnom.

Maja je razvila zavisnu adaptaciju. Bila je povodljiva i tražila je siguran zaklon. Tako se zaglavila u vezi u kojoj je bila potpuno bespomoćna i sistematski zlostavljana. Godinama je živela na najsigurnijem mestu na svetu, u zatvoru patološke ljubomore svoga muža. U ovaj zatvor dospela je tako što je u detinjstvu “naučila” da se potpuno odrekne svoje volje u korist drugoga. Zavisno-mazohistički sindrom bio je prirodna reakcija na poruke koje je u porodici dobijala, da je potpuno bezvredna, glupa i nesposobna i da zato mora samo da ćuti i da sluša. Našla je muža koji je po ponašanju prema njoj bio isti kao njen otac. Njen muž zvao se Petar.

Šta sve spada u poremećaj ličnosti?

Današnja psihijatrija smatra da poremećaj ličnosti nije dovoljno određen. To znači da nije moguće sa zadovoljavajućom jasnoćom i preciznošću reći šta je poremećaj ličnosti. U određivanju dijagnostičkih kategorija, psihijatrija se drži opisa simptoma i načina ponašanja, odnosno ne bavi se razumevanjem suštine i istorije subjektivnog iskustva.

Današnja psihijatrija razlikuje sledeće poremećaje ličnosti:

  1. Paranoidni poremećaj ličnosti

Ljudi su opasna bića i kada je tog iskusutva previše naša ličnost se krivi. Životno iskustvo nateralo nas je da sumnjamo u sve i u svakog. Sredina je bila ili i dalje jeste toliko opasna da smo razvili sklonost da sve i svašta tumačimo kao da se odnosi na nas. Nema slučajnosti, ljudi su manipulativni i zli. Naša sumnjičavost bazirana je na dubokom osećaju ugroženosti kao da nam “drugi rade o glavi”.

  1. Disocijalni (ranije antisocijalni ili psihopatski) poremećaj ličnosti

Drugi su nas povređivali toliko duboko i konstantno da u nama više nije ostalo ljubavi niti empatije. Toliko nam je nepravde nanešeno da ne vidimo razloge da poštujemo etička i zakonska pravila i norme. Iz ove se kategorije u najvećoj meri regrutuju nasilni kriminalci, ali i rukovodeći kadrovi, političari, lideri.

  1. Emocionalno nestabilni (impulsivni i granični („borderline“)) poremećaj ličnosti

Drugi su se igrali našim osećanjima. Kada smo najviše voleli bili smo izneveravani. Stoga smo razvili emotivnu preosetljivost, i nestabilnost u odnosima, nestalni doživljaj sebe i impulsivnost, što može rezultovati samopovređivanjem i drugim vidovima destruktivnog i autodestruktivnog ponašanja.

  1. Histrionični (ranije histerični) poremećaj ličnosti

Nismo uspevali da dopremo do onih koji su nam bili važni. Nisu bili tu za nas, nisu nas videli, nisu bili zainteresovani za nas. Stoga smo, u želji da dopremo do drugih razvili teatralno ponašanje, traženje pažnje, sklonost ka preteranom koketiranju, sklonost manipulaciji.

  1. Anankastični (opsesivno-kompulsivni) poremećaj ličnosti

Strah koji duboko u sebi osećamo toliko je veliki da pokušavamo da ga razrešimo rigidnim ponašanjem kroz sumnjičavost, oprez, perfekcionizam i kontrolu, kao i rigidnim  povinovanjem propisima i pravilima.

  1. Shizoidni poremećaj ličnosti

Ima li šta opasnije od osećanja? Razvili smo sklonost da se zaštitimo od ljudi i sveta tako što smo naučili da izbegavamo socijalne odnose, da ukočimo svoju osećajnost i odbijemo od sebe tuđu kao da se plašimo da svojim osećanjima ne povredimo drugog ili da nas tuđa osećanja ne rane. Stoga drugima izgleda kao da živimo u svom svetu.

  1. Anksiozni (izbegavajući) poremećaj ličnosti

Dobili smo još u detinjstvu toliko poruka da nismo adekvatni i ništa što smo radili nije bilo dovoljno dobro. Na svaki naš pokušaj iskazivanja samostalnosti i nezavisnosti reagovalo se odbacivanjem ili kaznom. Tako smo naučili da ne pokazujemo inicijativu i da je samostalnost pogrešna.

Kao nekad tako i sada ne možemo doživeti svoju adekvatnost. Postali smo preosetljivi na kritiku. Drugi nas često doživljavaju kao pasivne i nepredvidljive. Stidljivi smo i na silu pokušavamo da budemo društveni dok se u stvari smrtno plašimo da će drugi primetiti da smo različiti i da se ne uklapamo.

  1. Zavisni poremećaj ličnosti

Jedini način da preživimo bio je da postanemo bezuslovno poslušni, pokorni. Sada kao odrasli osećamo se previše bespomoćno, prekomerno smo pomirljivi, popustljivi i pasivni. Stoga smo skloni da tražimo odnose u kojima bi neko drugi preuzeo odgovornost za nas. Nesamostalni smo i smrtno se bojimo samoće i preuzimanja odgovornosti za svoj život.

  1. Shizotipalni poremećaj ličnosti

Verovanje u natprirodne sile (teleportaciju, vidovitost, vanzemaljce…) ili slično jedino je što nas je održalo u životu. To je bio naš način da se zaštitimo verom i da se odvojimo od opasnog sveta. Stoga nas drugi doživljavaju konfuzno i čudnovato.

  1. Narcistični poremećaj ličnosti

Drugi nam baš nisu dorasli, veoma smo posebni po mnogim pitanjima i sebe doživljavamo na grandiozan, poštovanja i divljenja dostojan način. Imamo prenaglašenu potrebu za divljenjem. Ipak važno nam je da drugi prepoznaju i potvrde našu izvanrednost. Iza aplauza ipak se osećamo veoma usamljeno.

Poremećaji koje smo pobrojali i ukratko opisali mogu biti kombinovani na najrazličitije, ponekad neshvatljive načine.

Psihijatrija pravi razliku između poremećaja ličnosti s jedne, i trajnog poremećaja ponašanja, s druge strane. Trajni poremećaji ponašanja odraslih nastaju usled dejstva velike traume (na primer, odlazak u rat, rad pod vrlo teškim uslovima, veliki emotivni ili materijalni gubici). Smatra se da ovakvi i slični događaji mogu da ostave toliko snažan efekat na ličnost, da može doći do njene trajne deformacije. Za razliku od trajnih promena ličnosti (poremećaj ponašanja odraslih) koje nastaju pod uticajem traume ili velikog stresa u odraslom dobu, poremećaji ličnosti, veruju psihijatri, počinju još u detinjstvu ili adolescenciji.

Nikola Krstić i Darko Hristov

2018-06-04T09:13:41+00:00

About the Author: