Zapravo, napad panike je jedna potpuno prirodna reakcija organizma na ekstremno opasnu situaciju.

Zamislite da se vaš auto ugasio baš na železničkim šinama i da ste odjednom primetili kako prema vama velikom brzinom ide voz. Istog trenutka osetili biste kako je srce počelo žestoko da vam lupa, oblio bi vas znoj, naježila bi vam se koža i podigla bi vam se kosa, ostali biste bez daha i počeli bi da drhtite. Strah bi tada verovatno učinio da odmah pokušate da pobegnete odatle. Ova reakcija verovatno bi vam spasila život.

Napad panike je dakle potpuno prirodan i automatski odgovor organizma na vrlo opasnu situaciju.

Fiziološki i emotivni procesi koji se u njemu događaju mobilišu vaš organizam za borbu ili za bežanje. U vašu krv se luči adrenalin i zato srce počinje brzo da lupa, jetra izlučuje šećer dopremajući u vaše mišiće gorivo. Šećer počinje ubrzano da sagoreva tako da osećate nalete vrućine. Stomak i želudac se stežu da bi se usporili procesi varenja kako bi sva krv bila raspoloživa za snabdevanje mišića i mozga energijom. Disanje se ubrzava da bi vaše mišiće i mozak snabdelo kiseonikom neophodnim za sagorevanje šećera. Vaš mozak ulazi u stanje posebno naglašene pažnje u kome radi brzo. Priroda je dakle učinila sve da nas pripremi za borbu ili bežanje kako bi smo spasili svoj život.

Još jednom reč je o prirodnim, automatskim i bezopasnim procesima. Problem sa napadima panike kao sa poremećajem je što se oni ne događaju u okolnostima očigledne opasnosti. Ako biste paniku osetili u okolnostima opasnim po život ne biste tome pridali neku naročitu važnost. Napad panike, kao mentalna teškoća javlja se međutim u sasvim normalnim situacijama u kojima nam ne preti nikakva opasnost.

Vožnja autobusom ili kolima. Odlazak u supermarket. Čas na fakultetu. Šetnja ulicom. Čekanje u lekarskoj ordinaciji. Situacija savim uobičjna i tas. Naše srce podivlja, počnemo se gušiti, oblije nas hladan znoj, prepademo se.

Umesto da budemo usredsređeni na izvor opasnosti, borbu ili beg, mi smo tada usredsređeni na same simptome, na same telesne manifestacije. Pošto ne znamo šta nam se događa, sami telesni simptomi (lupanje srca, preznojavanje, gubitak vazduha, drhtavica) postaju za nas izvor straha i opasnosti.

Naš mozak time dobija informaciju da je opasnost identifikovana i da i dalje traje, samo što to nije opasnost izvan nas, kao što je prirodno, već smo se uplašili nečega što se događa u nama. Pošto je dobio informaciju da je opasnost tu i da i dalje traje, mozak automatski pojačava odbrambenu reakciju pa simptomi postaju sve jači, što dovodi do još jačeg straha i tako u krug.

Drugi problem predstavlja činjenica da uobičajene socijalne okolnosti u kojima dolazi do napada panike ne dozvoljavaju našem organizmu da “istroši” odbrambenu reakciju onako kako bi to bilo prirodno, na borbu ili beg. U situaciji u kojima nas juri vepar mi bežimo, vičemo upomoć, smišljamo kako da se zaštitimo, što su sve mehanizmi koji troše dodatni šećer i hormonski koktel koji nam je organizam stavio na raspolaganje. Uz to nemamo vremena da razmišljamo o tome kako se osećamo. Jednostavno bežimo dok ne potrošimo hemijske resurse koji izazivaju paniku i zatim je sve u redu.

Još jednom želim da podvučem da je napad panike normalna, prirodna, automatska i bezopasna reakcija ogranizma na opasnu situaciju. Ono što nas kod napada panike zapravo prestravi to je činjenica da ne postoji vidljivi uzrok opasnosti pa se umesto na izvor opasnosti i na odbranu sebe mi usredsređujemo na ono što osećamo, prepadnemo se samog napada.

Iako možemo biti prestravljeni, ovo stanje nije zaista opasno. Kada iscrpi rezerve mozak će sam proceniti da je sada bolje da smiri situaciju. Pokrenuće se, isto tako automatski, inhibitorni mehanizmi i simptomi će se lagano smirivati. Nisu zabeleženi slučajevi smrti zbog paničnog napada. Naš organizam može da izdrži mnogo više napora nego što možemo da zamislimo. Kada se resursi istroše, autonomni nervni sistem će sasvim sigurno pokrenuti mehanizme obuzdavanja.

Ostaje otvoreno pitanje zašto do ovakve reakcije našeg organzima dolazi u situaciji koja nije očigledno opasna? Odgovor na ovo pitanje je velika količina stresa koju sa sobom nosi savremeni život, naša očekivanja od nas samih, nezadovoljstva i sve ono što se trudimo da podnesemo mirno i da potisnemo.

U jednom trenutku organizam više ne može da potiskuje stres i počinje situaciju da prepoznaje kao ekstremno opasnu iako to nama tako ne izgleda. Rešenje je psihoterapija kroz koju učimo da se sa stresom borimo na nove i zdravije načine, kao i promena životnog stila koja iz toga sledi.

Autor: Nikola Krstić