VRSTE DEPRESIJE PSIHIJATRIJSKI PRISTUP

Psihijatrijski pristup – simptomi depresije

depresija_simptomi_vrste

Psihijatrijski pristup nam neće pomoći da razumemo svrhu i smisao depresije kao životnog iskustva, što od ovog pristupa ne treba ni očekivati. On će nam pomoći da tačno opišemo razne varijante depresivnih simtoma i načina javljanja depresije. Na ovaj način postaće jasni kriterijumi na osnovu kojih se neko stanje u psihijatriji procenjuje kao depresija. Treba naglasiti i da čitanje i poznavanje ovih kriterijuma ne može da zameni psihijatrijsku stručnu procenu.

Psihijatrija je grana medicine a medicina je naučna disciplina koja stvari posmatra sa strane tragajući za spoljašnjim, hemijskim, odnosno fizičkim rešenjima. Da bi depresivno iskustvo, s druge strane pružilo svoj smisao našem postojanju, neophodno je pristupiti mu iznutra, a nabrajanje simptoma nije u tom poduhvatu ni od kakve koristi.

To ne znači da lekovi koje psihijatrija nudi nisu od pomoći u ublažavanju simptoma depresije. Moje iskustvo govori da su lekovi, u kombinaciji sa dubinskom, relacionom psihoterapijom često davali boilje rezultate nego sama terapija bez lekova.

Lekovi koji se koriste za lečenje depresije (antidepresivi) dosta su bezopasni i ne stvaraju fizičku zavisnost.

S druge strane lečenje depresijom koje ne respektuje njen dublji smisao, samo lekovima, mehanicistički, često ne daje rezultate jer depresija nije tu slučajno.

Simptomi Depresije – Samoprocena

Ova vrsta smoprocene ne može da zameni psihijatrijskidepresija_akvarijum pregled! Simptomi depresije su veoma raznovrsni. Da bi depresija bila psihijatrijski dijagnostikovana potrebno je da se javi najmanje 6 simptoma sa sledećeg spiska:

1. Utučenost, nezainteresovanost, gubitak volje i želje za svakodnevne uobičajene aktivnosti.

2. Gubitak zadovoljstva (anhedonija) u aktivnostima koje obično donose zadovoljstvo i koje osoba inače voli da upražnjava. Gubitak emotivne reakcije na događaje i vesti koje bi osobu obično obradovale ali ponekad i gubitak emotivne reakcije na događaje i vesti koje bi osobu normalno uplašile ili rastužile (apatija).

3. Smanjena aktivnost. Osećaj naglašene iscrpljenosti i umora čak i nakon lakših aktivnosti.

4. Osećaj izrazite usamljenosti (naročito kod osoba koje nemaju porodicu) ili neshvaćenosti od strane okoline, nezadovoljstva partnerskim, porodičnim ili prijateljskim odnosima ili intenzivno razočaranje zbog teškoća u pronalaženju partnera (naročito kod žena).

5. Slabljenje koncentracije i pažnje. Osoba deluje nezainteresovana i teško joj je da se skoncentriše. Loše pamti, zaboravlja.

6. Smanjeno samopoštovanje i vrednovanje sebe, osećaj bezvrednosti. Osoba smatra sebe i svoj život bezvrednim. Razočaranost. Malodušnost u pogledu ostvarivanja svojih ciljeva, odustajanje od ciljeva ili odsustvo ciljeva.

7. Osećaj krivice, griže savesti, kajanja. Osoba oseća da je upropastila svoj život a ponekad i života drugih. Osoba ponekad oseća da bi ovaj svet bio bolji bez nje. Može se javiti osećaj krivice zbog nekog neprijatnog ili tragičnog događaja ( na primer osoba se oseća krivom zato što je izgubila posao, zato što je bila žrtva pljačke ili nasilja, zato što je izgubila člana porodice).

8. Tuga, seta, sumoran i pesimistički pogled na budućnost. Razočaranost u ljude, u porodicu, u decu, u roditelje, jednom rečju u život. Gubitak osećaja životnog smisla.

9. Pratioci depresije mogu ali i ne moraju biti napetost, razdražljivost, ljutnja, epizode sa plakanjem.

10. Poremećaj sna. Poremećaj sna može se manifestovati kao teško ulaženje u san. Osoba je ophrvana tugom, osećajem promašenosti i bezvrednosti, bolom i teško joj je da zaspi. Poremećaj sna može se manifestovati i čestim buđenjem (lošim snom) posle čega je teško ponovo zaspati, kao i ranim buđenjem sa izrazitim osećajem potištenosti i bezvrednosti vlastitog života (tzv. depresivno jutro).

11. Poremećaj apetita. Odsustvo apetita i gubitak na težini obično su pratioci depresije.

12. Učestalo razmišljanje o smrti, razmišljanje o smrti kao o rešenju svih problema.

13. Smanjenje libida, gubitak seksualne želje i seksualne žudnje, impotencija.

14. Pojava ideja o samokažnjavanju, samopovređivanju ili samoubistvu. Pokušaj ili realizovano samopovređivanje, pokušaj samoubistva.

15. Opšta zapuštenost fizičkog izgleda i zanemarivanje lične higijene (uglavnom usled bezvoljnosti i gubitka interesovanja).

Lake, umerene i teške depresije

Prema snazi i broju simptoma koji su zastupljeni kod jednog pacijenta u psihijatriji razlikujemo lake, umerene i teške depresije. Manji broj simptoma koji su slabije izraženi dijagnostikuje se kao lakša, srednja i kao umerena a veliki broj simptoma koji se snažno manifestuju biće dijagnostikovan kao teška depresija.

Depresivna epizoda i rekurentna depresija

Depresija se karakteristično javlja u epizodama. Moguća je međutim i trajna depresija koja se naziva još i distimija. Izvestan broj pacijenata doživi samo jednu depresivnu epizodu i taj poremećaj klasifikuje se upravo kao depresivna epizoda. Depresivna epizoda, dakle kod izvesnog broja pacijenata se ne ponavlja i obično traje od 3 do 12 meseci (u proseku 6 meseci).

Ako se depresivna epizoda ponavlja psihijatri govore o rekurentnom (ponavljajućem) depresivnom poremećaju. U zavisnosti od toga da li se epizode ponavljaju ili ne, u psihijatriji, dakle, govorimo o depresivnoj epizodi (samo jedna) i o rekurentnom depresivnom poremećaju (više epizoda).

Kada depresija postane hronično stanje, kada bez poboljšanja traje godinama, obično u blažem obliku, onda govorimo o distimiji i svrstavamo je pod perzistirajući (trajni) poremećaj raspoloženja.

Depresije se još dele i prema tome da li su prisutni psihotični simptomi ili ne. Tako govorimo o depresijama bez psihotičnih simptoma i depresijama sa psihotičnim simptomima. Pod psihotičnim simptomima psihijatrija podrazumeva gubitak kontakta sa realnošću.

Bipolarni poremećaj raspoloženja

Primećeno je da se kod nekih pacijenata depresivne epizode smenjuju sa epizodama vrlo dobrog, povišenog raspoloženja, ushićenošću i euforijom. Takve depresije nazivaju se još i bipolarnim poremećajima raspoloženja (jer imaju dva pola, izuzetno loše i izuzetno dobro raspoloženje). (vidi više)

Prema rečima autora ICD 10, međunarodne klasifikacije mentalnih poremećaja (čija dijagnostička uputstva i kategorije se koriste i kod nas), poremećaji raspoloženja još uvek za psihijatriju predstavljaju veliku nepoznanicu, pa je podela koja se koristi napravljena uslovno i još se ne može smatrati dovoljno naučno zasnovanom. Ona je, kao što smo demonstrirali, izvedena na osnovu simptomatologije koja se združeno javlja u različitim tipičnim kombinacijama a ne na osnovu nekih suštinskih svojstava.

Depresija sa psihotičnim sindromom

Kao što smo već istakli kada smo govorili o simptomima i podeli depresija u psihijatriji, u izuzetno teškim depresijama može doći do pojave psihotičnog sindroma. Psihotični sindrom je skup simptoma gubitka kontakta sa stvarnošću. Pacijentove procene stvarnosti su neadekvatne u tim situacijama.

Do teške depresije sa psihotičnim sindromom obično dolazi nakon teških stresnih traumatičnih događaja, na primer posle prirodnih katastrofa, ratnih događanja ali i velikih ličnih emotivnih ili materijalnih gubitaka. U situacijama izuzetno velikog stresa, naročito u katastrofičnim situacijama kada osoba pretrpi velike emotivne ili materijalne gubitke kao što su gubitak bliskih osoba ili gubitak imovine, može doći do teške depresivne reakcije oličene u doživljaju da je sve izgubljeno, da je sve propalo i da život više nema
smisla. Psihotični simptomi koji se tada mogu pojaviti psihijatri svrstavaju u poremećaje mišljenja (najčešće se javljaju sumanute ideje krivice i odgovornosti) i poremećaje percepcije (opažanja) kao što su halucinacije.

Na primer osoba ima poremećaj mišljenja oličen u depresija_psihoticnasumanutoj ideji krivice. Veruje da je sama kriva što je došlo do nesreće, npr. da zemljotresa i da je nevolja koja ju je snašla neka vrsta kazne. Otac koji je izgubio sina u teškoj saobraćajnoj nesreći do koje nije došlo njegovom krivicom smatra sebe krivim što je uopšte krenuo na put i veruje da je ono što mu se desilo kazna za to što nije bio dobar čovek u životu. Sin čija majka umire od raka veruje da je kriv što joj nije pružio adekvatno lečenje, iako je lečena po svim standardima savremene medicine, on ne može da se oslobodi misli da je lek postojao i da je on kriv što ga nije pronašao. Pacijentkinja koja je izgubila posao veruje da nastupa velika prirodna katastrofa u kojoj će ili svi umreti ili biti prinuđeni na lagano odumiranje u bedi i gladi. Ona veruje da je sama odgovorna za nastupajuću katastrofu, da je bila izabrana da spreči katastrofu ali da u tome nije uspela.

Kada govorimo o halucinacijama (halucinacije se u psihijatriji svrstavaju u poremećaje opažanja) u teškoj depresiji najčešće se javljaju glasovi (auditivne halucinacije) i neprijatni mirisi (olfaktivne halucinacije). Osoba može čuti glasove koji je optužuju i okrivljuju za nešto što jeste ili nije uradila. Na primer pacijent čuje glas koji mu govori da je kriv što uvek misli na sebe pa nije stigao na vreme da spreči katastrofu jer se zaustavio da ruča u restoranu ili da je izgubio kuću u požaru po Božijoj kazni zato što je flertovao sa koleginicom iako ima ženu.

Sumanute ideje, krivice greha i bede veoma su opasne jer umnogostručavaju opasnost od samopovređivanja i samoubistva (suicida). Da bi se iskupio, da bi oprao svoju krivicu i smanjio ili prekinuo duševni bol pacijent može namerno povrediti samog sebe ili pokušati samoubistvo. Pacijenti sa sumanutim idejama krivice i greha mogu biti skloni da kazne sebe samopovređivanjem kako bi se iskupili. Pacijenti sa sumanutim idejama bede i nadolazeće katastrofe mogu čak biti skloni da povrede ili ubiju bližnje kako bi ih zaštitili od nadolazeće katastrofe i patnje koju ona donosi. Ovakve situacije ipak veoma su retke.

Kada su u pitanju halucinacije mirisa (olfaktivne halucinacije) pacijenti obično osećaju mirise truljenja, zadah leševa, mesa koje se raspada, zadah njihovog života koji se truli i raspada, koji je mrtav. Pacijent oseća da se ceo svet raspada i smrdi u grehu i krivi sebe zašto nije uspeo da ga spasi.

Traumatični događaji i stresogeni faktori mogu dakle biti toliko teški da dovedu do toliko teških depresivnih reakcija, razočaranja u sebe i u svet da pacijent posle ovolikog unutrašnjeg psihološkog pritiska može, narodski rečeno, da izgubi razum.

Hronična depresija – distimija

Depresija se, kao što je opisano najčešće javlja u vidu epizode koja može trajati od nekoliko nedelja do nekoliko meseci ili čak godinu dana. Tada govorimo o poremećaju koji se u psihijatriji naziva depresivna epizoda. Ako se epizode ponavljaju onda govorimo o rekurentnom (onaj koji se vraća) depresivnom poremećaju. Ako između depresivnih epizoda postoje epizode naglašenog povišenog raspoloženja koje takođe mogu trajati nedeljama ili mesecima, onda govorimo o bipolarnom (dvostrukom) manično depresivnom poremećaju.

Kao poseban dijagnostički entitet psihijatrija je izolovala i stanje depresije koja se ne javlja u epizodama ili bar epizodni karakter nije upečatljiv, već je reč o depresivnom raspoloženju (bez maničnih epizoda) koje je manje više hronično, trajnog karaktera, sa kraćim poboljšanjima. Ovaj način pojavljivanja depresije u psihijatriji se naziva distimija (doslovno neraspoloženje) i klasifikuje se kao perzistirajući (trajni) poremećaj raspoloženja.

Kod distimije, osobe obično imaju perioda od po nekoliko dana ili nedelja kada sebe opisuju kao zdrave dok inače kod njih preovladava faza blage i konstantne depresije koja može trajati i godinama. Većinom vremena ovakve osobe osećaju se umorno, sve im predstavlja napor, bezvoljne su i ništa im ne donosi uživanje. Obično su tmurnog raspoloženja i iznose puno žalbi, sve im smeta i ništa im ne odgovara, ali su obično u stanju da izađu na kraj sa svakodnevnim obavezama. Zbog svog stanja osećaju se neadekvatnim i bespomoćnim, drugi ih ne razumeju i mogu ih smatrati lenjim, sklonim simulaciji, negativnim osobama.
Zbog svega ovoga distimija veoma podseća na tzv. neurotske depresije ili anksiozno depresivni poremećaj, koji je u psihijatriji klasifikovan u grupu anksioznih poremećaja (neurotski, sa stresom povezani, somatoformni poremećaji).

Osnovna karakteristika distimije je upornost i blagi simptomi, nedovoljno jaki da se dijagnostikuje depresivna epizoda ili rekurentni depresivni poremećaj (niz epizoda). Veoma retko simptomi mogu postati i teži i zadovoljiti kriterijume za druge vrste depresije.

Distimija obično počinje u ranom odraslom dobu (dvadesetim ili ranim tridesetim godinama) i traje najmanje nekoliko godina a ponekad se ne završava. Distimija se može javiti i kao nastavak depresivne epizode.

Zbog izuzetne trajnosti i relativno ranog početka neki psihijatri smatraju da se ovo stanje treba svrstati u poremećaje ličnosti pa govore o depresivnom poremećaju ličnosti (o poremećajima ličnosti vidi više ovde), što je stanovište koje je trenutno dosta retko.

2018-06-12T11:51:42+00:00

About the Author: