Nezadovoljstvo sobom, osećaj krivice i bezvrednosti, loše raspoloženje, slaba koncentracija, životni zastoj, nerealizovanost, tuga i usamljenost, nesanica, neki su od tipičnih simptoma depresije. Hronični umor, napetost, loš ili prenaglašen apetit verni su pratioci depresivnih poremećaja.
Depresija je poremećaj raspoloženja. Loše raspoloženje čini da se osećamo sve manje funkcionalno i ostvareno, sve više krivim i bezvrednim a ovo je opet uzrok još lošijeg raspoloženja.

Tako nam se može dogoditi da se osećamo kao da smo zaglavljeni u živom blatu ili kao da se nalazimo u zatvoru ili začaranom krugu iz koga nema izlaza. Čini nam se da je život za nas izgubio svaki smisao.

Izlaza ipak ima samo je to proces koji izgleda savim drugačije neko kako ga mi obično zamišljamo. Smisao u životu nije na izvolte i otkriva se samo iskrenim tragaocima. Depresija je gotovo redovno deo tog puta i tog traganja.

Depresivni simptomi i posebno osećaj zaglavljenosti, nerealizovanosti i gubitka životnog smisla, obično je utemeljen na razočarenjima koje život sa sobom, gotovo po pravilu nosi.

Tako simptomi depresije stvaraju utisak da život protiče negde napolju, izvan nas, dok smo mi taoci razočarenja i očaja. Zaglavljenost u životu tako postaje zaglavljenost u našoj fokusiranosti na naše simptome. Postajemo opsednuti ili opčinjeni (kao začarani) simptomima depresije i frustrirani njihovom upornošću. A simptomi depresije zaista mogu biti uporni i obično istrajavaju sve dok nam zaista ne prenesu svoje skrivene, šifrirane poruke.

Upravo je naša opsednutost ili očaranost simptomima depresije ono što nas fiskira za površinu problema ono što simptomima depresije daje snagu i istrajnost. Opsednutost simptomima depresije ono je što nas sprečava da sebi i svom problemu pristupimo na adekvatan način.

Opsednutost ili opčinjenost simptomima, našom željom da depresivno stanje prođe i našom frustriranošću što ne prolazi, onemogućavaju nam da sebe i svoj život pogledamo sa distance.

Najradije bismo želeli da se samo probudimo iz ovog košmarnog sna, da naši simptomi na neki magičan način nestanu i da ponovo budemo srećni i zadovoljni “kao sav ostali svet”. Nekada se zaista i desi da se simptomi depresije sami od sebe povuku, naročito kada je depresija posledica neke traume koja se sveže desila u našem životu.

Ponekad međutim, čak i posle kratkotrajnog poboljšanja simptomi depresije se vraćaju i mogu biti veoma uporni. To je znak da nam treba neki sasvim drugačiji pristup. Nešto novo i išačano što će nam pomoći da naš život pogledamo sa distance, što će naš život postaviti na novi način. A depresija zaista ima snagu da načini veliku promenu, samo kada se pitanjima duše pristupa na nov i čudnovat način. Suština tog novog pristupa je da na depresiju počnemo gledati kao na šansu.

Kako depresija može biti šansa? Zar ona nije nešto najgore i najbesmislenije što nam život može doneti?

E pa može! Već je rečeno da je depresija deo puta svih velikih tragalaca, mislilaca, pisaca, jednom rečju ljudi od duše i duha.

Život je više nego kompleksan. Iako toga obično nismo svesni, često smo vrlo iscrpljeni našim borbama, nadama, slutnjama, strepnjama, strahovima. Često sebe investiramo na pogrešne načine i pokušavamo ići u pogrešnom pravcu. Zato značajan deo života jesu i moraju biti izneverene čežnje i očekivanja, drhtanja pred budućnošću kada u neverici iščekujemo šta će se desiti, skrhane nade, samooptuživanja.

Na prvom mestu depresija je šansa da se od svega toga odmaknemo i odmorimo, u inat osećaju da nam vreme neumitno ističe. Psiha nam, koliko god to zvučalo čudno pruža priliku da se odmorimo od iščekivanja, strahovanja nad tim kako će nas drugi videti, strahovanja oko toga da li ćemo biti prihvaćeni ili odbačeni, uzaludnih nada…

Depresija je dakle potreba za predahom i odmorom koju sami sebi ne dozvoljavamo. Ako uspemo da napravimo distancu i da za trenutak otpustimo sva svoja moranja i sve naše fiksiranosti na ono što u životu moramo ostvariti da bi imao smisla i bio ispunjen, depresija jeste šansa za odmor, svođenje računa i rađanje nove životne orjentacije i filozofije.

Najzad depresija se i javlja kada filozofija po kojoj živimo, bili je svesni ili ne (a najčešće nismo jer nas niko ne uči da gledamo u sebe) doživi svoju veliku krizu, kada je iscrpljena i prevaziđena.

Dalje depresija je šansa za žalovanjem nad našim mladalačkim i dečijim snovima i idealizacijama. Kada se naše dečije i mladalačke nade i snovi skrhaju, potrebno nam je vreme da ih oplačemo. Kada upoznamo surovu i svirepu stranu sveta možemo poželeti da se iz njega povučemo. Ostati u njemu tada znači izraziti bol zbog te surove strane. Surovost i svirepost sveta jednostavno će boleti našu ljudskost dok god je u nama ima i povremeno će nam biti potrebno da plačemo kao malo dete. To što smo u stanju da plačemo kao malo dete nije patološki znak depresije, već znak da smo još uvek živi i da u nama još uvek kuca toplo ljudsko srce.

Potrebno nam je vreme da izrazimo sav bol koji je povezan sa skrhanim snovima. Ako taj bol potiskujemo ili ne priznajemo, on neće nestati. Naprotiv on će stajati između nas i našeg života i oduzimati nam energiju.

Kada na adekvatan način priznamo i izrazimo svoj bol, kao i kod drugih oblika žalovanja (LINK), u nama se događa opraštanje. Opraštanje je pokret duše u kojem se izmirujemo sa onim stranama stvarnosti koje nas bole. Opraštanje je stanje u kome naša ljubav prema nama samima, svetu i životu prevladava bol.

Tada se depresija javlja kao šansa da napravimo distancu i shvatimo da smo bili robovi svojih idealizacija a da se za to vreme život događao, samo što mi nismo bili sposobni da ga vidimo. To je šansa da počnemo da uživamo u onome što uopšte nismo primećivali. U žutom listu niz koji se slivaju kapi kiše dok mi sanjarimo i sećamo se. U trenutku predaha na poslu uz šolju toplog čaja ili kafe. U radosnom smehu naše dece koji dopire iz kuće kojoj se približavamo. U belom oblaku koji plovi nebom najavljujući još jedno leto u kojem možda nećemo postići mnogo, ali imamo šanse sebi dati puno vremena za ono što u stvari najviše volimo, a to je na primer čitanje u udobnosti hladovine, oko nas ćarlija blagi povetarac noseći u sebi mirise zrelog voća.

Depresija se može javiti “niotkud”, ili bar to tako može na prvi pogled izgledati. Nasuprot tome depresija može biti prirodna posledica značajnih trauma. Veliki i važni gubici, emotivni ili finansijski, zdravstveni problemi ili bilo koja situacija ili niz situacija u kojima je naše telo ili naše psihičko i emotivno biće bilo ugroženo, može izazvati depresiju.

Depresija je tada potreba. Potreba za odmorom od svega i potreba za izražavanjem straha i bola, tuge i razočarenja, strepnji i slutnji kroz koje smo prolazili a da smo pri tome ova osećanja morali da potisnemo da bi se nosili sa realnim problemima.

Čak i kada se depresija javlja “niotkud”, zapravo možemo govoriti o neprepoznatoj traumi. U borbi sa vetrovima života, naime, često nema mesta ni vremena za nas i naša osećanja. Čak i kada su te sile života nešto sa čim se većina ljudi nosi, to ne znači da negde u nama naša duša tiho ne pati.

U momentu kada nam je svega dosta, obično se razbolimo. Depresija je drugi mogući “izlaz”, koji naravno može biti kombinovan (i najčešće jeste) sa bolešću našeg tela.

Duša i telo su povezani i telo najčešće izražava ono što smo sami od sebe sakrili.

Može dakle biti da smo izloženi hroničnoj traumatizaciji niskog stepena, kao što je svakodnevni životni stres, a da to uopšte ne doživljavamo kao traumu.

Depresija je tada način naše duše da nas navede da budemo sa sobom i da pogledamo u sebe. Način naše duše da nam saopšti da mnogo toga potiskujemo i “tolerišemo” i da joj postaje neizdrživo. Depresije su način duše da nam kaže da je sada došlo veme za nas, ma koliko to koštalo.

Kako su depresivna stanja danas vrlo rasprostranjena, psihoterapeuti raznih pravaca su imali prilike da puno nauče o njihovom tretmanu.

Pošto je za nas najčešće preveliki zadatak da sami zauzmemo dovoljnu distancu u odnosu na svoj život, presaberemo stvari i promenimo perspektivu, u tome nam može pomoći psihoterapija. Psihoterapija depresije, onako kako je mi shvatamo, zapravo je prostor za nas. Prvi put u našem životu imamo šansu da na psihoterapiji dobijemo mesto gde neće biti važan uspeh, niti ciljevi, već mi sami i samo mi sami. To je mesto gde možemo ćutati u tišini, tiho jecati nad snovima koji su nas izneverili, suočiti se sa ranama koje nam je život naneo, prepoznati, uvažiti i izraziti svoj bol.

Da bi ovo bilo moguće na adekvatan način i da bi efekat bio sasvim drugačiji nego kada smo sami sa sobom prepolovljeni svojim bolom, potrebno je da se prethodno sretnemo sa svojim psihoterapeutom. Potrebno je da razvijemo poverenje, da se prepustimo i da nam naš psihoterapeut postane važna osoba. Tada u našem bolu više nismo sami. Sada ima ko da nas u njemu obgrli onako kako to možda nikad niko nije učinio. Samim tim i naše iskustvo prepoznavanja i izražavanja bola sasvim je drugačije iskustvo od usamljeničkog bolovanja.

Osećaj obuhvaćenosti stvara osećaj prihvatanja, a za mnoge depresivne junake to može biti potpuno novo iskustvo. Najzad je tu jedno ljudsko biće koja u sigurnim uslovima psihoterapije sa jasno definisanim granicama i kontekstom može biti tu za nas. Tada možemo prepoznati i osvestiti naše skrivene, nesvesne dinamike, kao što je na primer strah od intimnosti. Ove nesvesne dinamike same će se od sebe pojaviti u našem odnosu sa psihoterapeutom, ako je po sredi relaciona psihoterapija (LINK). Tako dobijamo priliku da ih istražimo, i izrazimo. Kako se sa njima srećemo, kako ih istražujemo i izražavamo, oni polako gube deo svoje snage. Tada se javlja mogućnost da se sa svojim psihoterapeutom povežemo na nov, nama do tada nepoznat način. Tada ponovo dajemo sebi priliku da verujemo i da se nadamo a vera i nada znače da smo ponovo živi.

Tako se uz mnogo vremena i strpljenja, u psihoterapijskom okruženju u kome učimo da smo mi bitni, u odnosu u kome učimo da nećemo biti povređeni i da svako naše stanje i osećanje ima svoju vrednost, u nama ponovo javlja ljubav prema životu i želja za životom.

Po sredi je suptilan proces reorganizovanja sebe i svoga života iznutra. Plod te reorganizacije je naše drugačije bivanje u spoljašnjem svetu, bivanje koje može značiti da ćemo i ostvariti neke od naših starih čežnji, obično na sasvim druge načine nego što smo to dugo zamišljali.

Cilj psihoterapije je da se suočimo sa svojim nezadovoljstvom, bolom, umorom, razočaranjima, da izrazimo svoje emocije i odpatimo za propuštenim šansama i neostvarenim snovima, da damo sebi prilike da prihvatimo svoju napaćenu i umornu dušu.

Prihvatanje da imamo problem i da smo pre svega sebi potrebni sa svim svojim strpljenjem i ljubavlju koja leži skrivena u nama, prvi je korak ka isceljenju. Na ovom putu ponekad srećemo se sa traumama iz prošlosti i dobijamo priliku da vidamo rane koje zapravo nikada nisu zarasle. Istovremeno učimo da se povežemo sa svojom energijom i malim koracima menjamo način funkcionisanja.

Učimo da se ponovo radujemo i prisećamo se da je život čudesan i nepredvidljiv i da ima još mnogo toga da nam ponudi.