50

Kako sačuvati zaljubljenost

Zaljubljenost: prokletstvo ili blaženstvo?

Rečeno je da je zaljubljenost dete idealizacije i da sa sobom nosi mešavinu blaženstva i prokletstva.

Zaljubenost prija i istovremeno je nepodnošljiva. Da li idealizaciju zato treba prognati iz života, da li se zaljubljenosti treba sačuvati? Da li je surovost realnosti sve što je za nas dobro i potrebno jer je siguno u svojoj hladnoći i ispraznosti. Ja mislim da nije.

Romantična nadahnuća, zanos, idealizacija važan su deo životnog iskustva isto koliko i sposobnost da stvari sagledamo realno i da razmišljamo trezveno. Stvarnost svojom hladnoćom okamenjuje dušu. Nasuprot tome zanos je živ i hranljiv. Živimo dok verujemo, dok težimo, dok se nadamo, dok volimo, bez obzira na to što egzistencija na kraju utapa naše vere i naše nade.

Ne slažem se sa psiholozima koji smatraju da je samo po sebi loše biti bar povremeno zaljubljen u drugo ljudsko biće ili u svoju profesiju u ovaj naš svet ili u život. Naprotiv, verujem da se velike stvari upravo rađaju iz zaljubljenosti i zanosa, iz ljubavi i vere. Verujem da zaljubljenost jeste jedan, i doduše samo jedan lik ljubavi.

Zaljubljenost je sposobnost da verujemo u nešto idealno, u nešto božansko, u nešto anđeosko. Zaista mislim da je važno da budemo svesni da ni ljudi oko nas ni život nisu ni idealni, niti da su blizu, ali čvrsto verujem da i u životu i u ljudima ima nečeg čime možemo biti očarani i nadahnuti i verujem da upravo zaljubljenost može biti naša spremnost da tu lepotu vidimo, da u dobrotu verujemo. U sivilu sveta i realnosti to zaista nije malo i nije nepotrebno.

Zaljubljenost je blaženstvo, dar bogova, i u tome je njena vrednost i veličina, ma koliko njeno naličje bilo prokletstvo razočaranja.

Ljubav Psihe i Erosa

Psiha jednostavno voli Erosa. Zaljubljeni smo u zaljubljenost, u uzbuđenje, u idealzacije.

U sivilu svakodnevnice, u oporoj i često gruboj stvarnosti, kako sačuvati zaljubljenost u život, u ljude i partnera? Kako sačuvati i negovati veru i nadahnuće, tu važnu dimenziju života duše? U traganju za odgovorom na ovo pitanje obratićemo se starogrčkoj mudrosti i ispričaćemo jedan od najlepših mitova na svetu, mit o Psihi i Erosu.

Psiha, kasnije boginja duše, isprva je bila smrtna devojka izuzetne lepote. Nije međutim isticala svoju lepotu i nije je koristila da privuče ljubav niti se zaljubljivala. Nesvesna svoje lepote živela je spokojno i bez ljubavnih čežnji, onako kako živi dete pre nego što upozna čari i iskušenja zaljubljenosti.

Kako ljubav i zaljubljenost od nas zahteva da budemo slomljeni i poraženi, da čeznemo i da patimo, da drhtimo i strepimo, držanje Psihe i njeno odolevanje čarima ljubavi Afrodita je protumačila kao oholost pa je poželela da i nju učini svojom robinjom tako što će učiniti da se zaljubi. Tako Afrodita naređuje Erosu, njenom prvom slugi koji rasplamsava čežnju u ljudskim srcima, da probode Psihu svojom ljubavnom strelom.

Eros je međutim bio toliko opčinjen lepotom Psihe da mu nikako nije polazilo za rukom da bude precizan. Videvši ovo Afrodita postade jako ljubomorna na Psihinu lepotu i odluči da je kazni najstrašnijom kaznom. U naletu ljutnje Afrodita naredi Erosu da Psihu ustreli baš u tranutku kada bude videla najružnijeg čoveka na svetu, koji je bio toliko ružan da je ličio na zver. (Kasnije je prema jednoj verziji mita tako nastala bajka Lepotica i zver.)

Erosu je bilo toliko žao da se spetljao i ‘slučajno’ samog sebe ubo strelom koja je bila namenjena Psihi. Pod dejstvom čarobne ljubavne tečnosti u koju su Erosove strele umočene, sam Erost najsnažnije se zaljubi u Psihu, te odluči da prekrši Afroditinu zapovest. Zanesen ljubavlju Erost poče Psihi dolaziti pod okriljem noći kako bi sa njom drugovao i na kraju mu pođe za rukom da je zavede, te se Psiha na kraju zaljubi u njega.

Srećni par uživao je u svojoj ljubavi svake noći, jer Eros je samo tada dolazio da obljubi Psihu, kako ga ova ne bi prepoznala i kao ih Afrodita ne bi otkrila. Iako je beskrajno uživala u njegovoj ljubavi i strasti, s vremenom je Psiha sve više želela da konačno otkrije ko je njen voljeni i da konačno na svetlosti vidi njegov tajanstveni lik. Tako jedne noći na prepad, upali Psiha, unapred pripremljenu sveću i zlatna svetlost obasja iznenađenog Erosa koji se od toga prepade i uplašen da će ga Afrodita videti i otkriti sve, nestade bez traga.

Zaljubljenost kao slom ega

U dosadašnjem toku mit krije mnoge predivne pouke o prirodi psihe, o ljubavi i zaljubljenosti. Mi ćemo se koncentrisati samo na dve. Izgleda da je smisao ljubavi i zaljubenosti da naš ego, naš ponos, naša oholost u njoj bude skrhana. U ljubavi i zaljubenosti više nismo svoji, ali isto tako ništa ne možemo ni posedovati. Volimo, padamo na kolena, patimo. Dobijamo gubeći.

Ljubav i zaljubljenost dakle oplemenjuju dušu time što je onespokojavaju. Zaljubljenost je potrebna duši da bi smekšala, da bi se oslobodila moralne rigidnosti, da bi svet mogla da vidi i razume na jedan drugi način, da bi dozvolila sebi da je patnja oplemeni, da bi razumela patnju drugih i saosećala, da bi bila spremna da se žrtvuje i da u svemu tome raste. Da bi opstala zaljubljenost traži da na njenom oltaru žrtvujemo egoizam.

Iako nas udaljavaju od trezvenosti, od ciljeva koje smo zacrtali, iako nas možda čine nepragmatičnim i smotanim, ljubav i zaljubljenost potrebni su životnom iskustvu jer se najpre u njima slamaju ego i naš narcizam.

Zaljubljenost kao dete tame

Druga poenta tiče se zatajnosti prirode zaljubenosti. Zaljubljenost je u vezi s našim projekcijama i idealizacijama i zato romansa između Psihe i Erosa traje u mraku. Mrak je bitan uslov zaljubljenosti Psihe.


Samo dok mrak traje Eros (privlačnost) je u stanju da bude tu. U mraku Psiha oslikava Erosa svojom maštom, jezikom psihologije rečeno, projektuje i idealizuje. Ljubav i zaljubljenost dakle uvek su makar delom dete projekcija i idealizacija.

Erotika postoji dok god se stvari ne otkriju do kraja. U prirodi psihe je međutim želja da Erosa otkrije i rasvetli. Želimo sve da znamo o svojim partnerima do kraja i bez ostatka, želimo potunu pouzdanost, sigurnost, ne želimo tajne. Tada pravimo grešku koju je načinila Psiha. Rasteramo mrak, izvedemo stvari na čistinu, naše projekcije i idealizacije se skrhaju i zaljubljenost nestane.

Kako sačuvati zaljubljenost

Kako dakle učiniti da zaljubljenost traje? – poštovanjem prema misteriji, prema tajnovitosti, tajanstvenosti, pristajanjem na iluziju, nedovršenost, nedorečenost, – kaže grčki duh.

Ovaj prelepi mit poziva zaljubljene da budu svesni da je odbijanje deo privlačenja, da je tajnovitost deo strasti. S jedne strane u našoj psihi postoji težnja da potpuno rasvetlimo sebe i druge, da jedni druge posedujemo potpuno i do kraja. Kada se međutim ovo “upoznavanje” do kraja desi, kada konačno potpuno posedujemo jedno drugo, kada pomislimo da tajni više nema, čarolija zaljubljenosti nestaje. Ovaj greh prema tajni zapravo je povratak ega koji želi da veruje da vlada, koji želi da poseduje, koji želi izvesnost.

Stoga je važno da štedimo jedni druge i da negujemo svest da drugo ljudsko biće nikada ne možemo upoznati do kraja. Dugo žive one ljubavi i oni odnosi koji imaju prostora da rastu i da se ponovo i ponovo sreću i upoznaju. Kada se rast zaustavi, ljubav i zaljubljenost nestaje.

Da bi ljubav i zaljubljenost mogli da rastu neophodno je da su partneri posvećeni svom ličnom rastu i razvoju, individualno i da su spremni da ostavljaju prostor drugome, da ga otpuštaju u nepoznato kako bi se vraćao nov i promenjen.

Lični rast i razvoj omogućava nam da se menjamo, da u sebi i o sebi otkrivamo nova mesta. Tada i svom partneru možemo ponuditi nove unutrašnje likove, nova mesta, nova razmišljanja, nove načine da ga čujemo i razumemo, nove načine da interagujemo s onim što nam partner donosi. Novi načini da se nađemo sa sobom i da razumemo svoje životno iskustvo omogućavaju nam i nove načine da vidimo i razumemo svog partnera i njegovo životno iskustvo.

Pouka ove priče nije u tome da se prosto treba praviti zagonetnima. Biti pomalo misteriozan i zagonetan je sasvim u redu da bi se pobudila radoznalost, na isti onaj način kao što poklone prikrivamo ukrasnim papirom. Dobro je svoje unutrašnje darove davati štedljivo da bi oni tako imali veći značaj i zamotati ih u šareni papir da bi pobudili veću radoznalost. Radoznalost, nestrpljenje, iščekivanje pa čak i strepnja jesu važan deo ljubavne igre i verovatno je važno da su oni tu i da naučimo da u njima uživamo. Ipak ne mislim da su oni dovoljni. Važno je da u sebi samima pronalazimo nove darove za voljeno biće, važno je da rastemo, da evoluiramo. Važno je da zaista istražujemo i ponovo otkrivamo sebe i svoj život. Samo tako našu vezu i njeno bogatstvo i našeg partnera možemo ponovo da otkrivamo kako bi naša zaljubljenost trajala ili kako bi se ponovo i ponovo vraćala.

Bol i traganje u zaljubljenosti i ljubavi

Sada ćemo govoriti o bolu kao važnom aspektu ljubavi i zaljubljenosti. Da bi na pravi način nastavili ovo naše bajkovito putovanje prvo ćemo završiti našu priču o Psihi i Erosu. Naime kada je Eros pod svetlošću nestao, Psiha, shvativši da ga je oterala poče strašno da pati. Kako je vreme prolazilo a Psihina čežnja za Erosom i bol zbog njegovog nestanka nisu jenjavali, Psiha odluči da pomoć zatraži od Afrodite. Kao što svi dobro znamo, Afrodita, boginja ljubavi poznata je po tome što voli da muči smrtnike. Tako je Afrodita Psihi zadavala sve teže zadatke koje je ova imala da ispuni. Kad bi Psiha uspela, međutim, neumoljiva Afrodita zadavala bi joj novi, još teži zadatak. Erosu je bilo sve teže ovo da gleda i na kraju se za pomoć obratio Zevsu koji mu je dozvolio da sa Olimpa ukrade jedan pehar ambrozije, božanskog pića besmrtnosti. Umorna od patnje i iscrpljenja traganjem i ispunjavanjem zadataka koje joj je zadavala Afrodita, Psiha prihvati da utoli žeđ iz pehara koji joj je u tajnosti ponudio Eros i ne sluteći šta se događa postade besmrtna poput ostalih bogova. Na taj način Psiha postade boginja duše pa se čak i Afrodita smilova i dade svoj blagoslov njenom braku s Erosom (koji je po jednoj verziji i njen sin).

Ne samo da nam duša grčkog naroda kroz ovu priču poručuje istinu staru koliko i čovek a po kojoj je patnja neizbežan deo ljubavi, već izgleda da nam govori i da je patnja put do ljubavi, jedinog eliksira koji nas, ljudska bića može učiniti besmrtnima.

Piše: Nikola Krstić

2018-10-09T21:15:30+00:00

About the Author: