Marija je ušla u stan svoje prijateljice Vesne. Marija voli Vesnu i rado se druži sa njom. Ovoga puta međutim, još s vrata osetila je neprijatnu, napetu atmosferu koja se mogla seći nožem. Vesnin muž sedeo je za komjuterom, a Vesna je sa Mrijom sela u trpezariju i pristavika kafu. Odjednom Marija je primetila da počinje da drhti. Osećala se veoma nelagodno. Neka neobjašnjiva tuga skupljala joj se u grlu i slivala u grudi. Tak kada je Vesna sela, Marija je i na njoj mogla da primeti znake uznemirenosti.
“Šta se dogodilo?”, pitala je zabrinuto.
“Ma ništa. Pre nego što si došlo grozno smo se posvađali. Kao nikad do sada.” Rekla je Vesna uzdišući. Tek tad Marija je mogla da primeti da i Vesna jedva primetno drhti.
…
Ušavši u stan moga prjatelja najednom sam se osetio razdragano. Njegovi mališeni, koji vole kada ja dođem, potrčali su mi u susret. Zapljusnuo me je telas njihove radosti. U grudima i grlu osećao sam penušavu milinu kako se podiže. Postao sam veseo i poželeo sam da se poirgam sa njima.
…
Kako je Ljubomir došao na sensu i stropoštao se na stolicu, odjednom sam osetio težak, olovni umor. Mislim da sam mogao da zatvorim oči i da zaspim, bez obzira na to što je klijent tu. Nisam imao reči. Osećao sam kako se borim da nešto kažem ili uradim. Stvarao sam unutrašnji pritisak dok je moje telo preplavljivao hladni osećaj praznine.
…
Dugi niz godina vežbam jogu u grupama ali i sam. Ako ste imali oba ova iskustva, siguran sam da ste primetili razliku. Lakše vam je da se naterate da vežbate kada imate podršku grupe, makar se ta podrška sastoji samo u tome što su i drugi ljudi došli tu s istim ciljem, neverbalna je, implicitna. Možda tu jednostavno možemo govoriti o lojalnosti grupi, koja je čoveku, kao i mnogim životinjama tako urođena. Međutim, možda ipak ima tu i nečeg više od intrapsihičkog fenomena (lojalnost bi se mogla shvatiti kao unutrašnje stanje ili sklonost koja i nema veze sa drugima). Pokušaću da opišem to više. Kao i na grupnim meditacijama, vežbanje joge u grupi čini da osetim dublji, snažniji efekat, nego kada sam vežbam jogu ili meditiram. Da li ste to primetili? Kao da u atmosferi ili u polju sale za vežbanje ili meditacije, ima nečeg posebnog kada više ljudi vežba u isto vreme.
…
Vežbati kung fu u mračnoj sali neke teretane u podrumu nije isto što i iskustvo vežbanja kung fua u manastiru na planini. Rekli bismo da u mraku podrumske teretane sve miriše na prljavi znoj tela ispunjenih toksinima, na napor i na preterivanje. Energija je bezlična ili se možete osećati umorno čim ste došli, samo ako obratite pažnju na svoje senzacije. Oseća se, rekao bih nezdravo preterivanje, mučenje i umor u vazduhu. U manastiru na planini sve odiše svežinom i čistotom. Ne radi se tu o fizičkoj čistoti prostora (mada sam siguran da i fizička čistota ili zaprljanost sa sobom nosi izvesnu energiju), već u manastiru sve zrači posvećenošću, usredsređenošću, čvrstinom, voljom. Za razliku od osećaja teške tromosti u teretani, u manastiru sve nas kali i osvežava, ispravlja i uzdiže, inspiriše i centrira, umiruje i krepi. Svaki kamen zrači tradicijom, poštovanjem, krepkošću, jasnoćom, smirenošću. Nije neobično što je iskustvo vežbanja na jednom ovakvom mestu sasvim drugačije, efektivnije, dublje, naprosto povezujuće.

Mislim da se ovde radi o onome što bioenergetičari zovu aurom ili energijom nekog mesta. Kada sam se, naime, pre nego što sam se sreo sa geštaltom, bavio bioenergijom, učili su nas da sve što se dogodi na nekom mestu ili sa nekim predmetom, da sve što ljudi na nekom mestu ili sa nekim predmetom rade, ostavlja u njemu energetski zapis. To mesto ili predmet na taj način bivaju ozračeni, da tako kažem, na određeni način. Iskusan ekstra sens, ili osoba sa razvijenom sposobnošću visoke percepcije (kako se u školi Barbare en Brenan to naziva), može da oseti, da pročita ovo zračenje, ovu istoriju nekog mesta ili predmeta.
Neki studenti govore da im je lakše da uče u čitaonicama, jer se jednostavno utope u polje učenja koje stvara grupa ljudi koja je u isto vreme usredsređena na rad. Kada uđemo u obdanište ili u školu, zapljusne nas vesela dečija energija, grajna a opet na neobičan način možemo osetiti bezbrižnost, spontanost, spokoj, nevinost. Kada uđemo u pun autobus ljudi koji se vraćaju s posla, naprosto možemo osetiti lepljivu sluz umora, ispunjenu oštrim komadićima stakla nestrpljenja i razdražljivosti. Koristimo plejere sa slušalicama, ne samo da bi prekratili vreme, već i da bi se distancirali od neprijatne energije ovakvih mesta. Muzika i njene vibracije pomažu nam da budemo u “svom svetu”, odnosno da u “svoj svet” pobegnemo od neugodnog bivanja sa gomilom tuđih ljudi koji su tu samo zato što moraju da se prevezu do odrednice, koji bi, da mogu da biraju, odabrali da u tom trenutku budu na nekom drugom mestu.
Klijenti koji su imali iskustvo menjanja više radnih organizacija, često mi svedoče da su se iz neobjašnjivih razloga u polju jedne firme osećali nervozno, užurbano, pod pritiskom, anksiozno, neadekvatno, dok su se u polju neke druge firme osećali prijatno, dobrodošlo, relaksirano, entuzijastično. Ovo bi se svakako delom moglo objasniti prirodom specifičnih interpersonalnih odnosa u tim firmama, ali je utisak da je posredi još neuhvatljivih faktora bio jak. Sklon sam da verujem da i drugi odnosi koji su prisutni u širem polju firme, a koji se ne tiču direktno nas, sama hijerarhija, način organizacije, način na koji se svi zaposleni osećaju, ima uticaja na način kako ćemo se mi osećati (kako ćemo rezonirati) u tom polju.
Možda ste primetili da se u raznim kućama, raznih porodica svojih prijatelja osećate na različite načine. Istraživao sam ove senzacije za koje verujem da su oblik rezoniranja, više puta kada sam imao priliku da u kućama nekih svojih prijatelja boravim sam, pošto sam bio zamoljen da ih usled njihovog odsustva čuvam, tako što ću tu provoditi neki deo vremena. Jasno se sećam osećaja mekoće, slatkog mira i prijatne nevinosti koju sam osećao u kući mojih prijatelja koji su imali malu bebu. U kući vremešnih ljudi opet mogao sam osetiti duboki mir druge vrste, mir harmonije doma u kome svaka stvar ima svoje mesto već dugi niz decenija. U poseti nekim porodicama prosto mogu da osetim haotičnost ili teško stagnantno polje, ili razigranost i vedrinu, ili crvenkastu seksualnost, punoću i snagu života ili učmalost, dosadu, težinu, ili nemir.
Uđem li u katoličku crkvu sa karakterističnim skulpturama, duguljastog oblika sa prozorima u obliku špiceva, ili u pravoslavnu bez skulptura ali sa freskama, manje izduženu a više četvrtastu, sa kupolom na središtu, sa lučnim prozorima i mnogo lukova, ili u simetrični, pravilni prostor džamije, bez oslikanih idola, sa živim bojama i ornametičkim šarama i šarama inspirisanim elementima iz prirode (lišće, cveće), drugačije se osećam. Ono što vidim, čak i kada probam da isključim moje ideje o tim religijama i značenja slika, skultura i ukrasa, čini da osetim tri različite vrste mira, posvećenosti, radosti. Zvuči li poznato?
Da li vam se desilo da primetite kako vam se raspoloženje menja kada se vidite sa nekim od svojih prijatelja i sednete da se družite. S nekim osećate mir, sa nekim umor i težinu, sa nekim radost i vrcavost. Neko “zrači” turobno, neko vas prosto tera na smeh i vedrinu. Naravno pitanje je kako smo mi deo toga, kako doprinosimo, kako kokreiramo ovo polje, važno je pitanje za psihoterapiju vezano sa fenomenom rezoniranja, ali ovde ću ga privremeno ostaviti po strani.

Neka stanja ili emocije šire se grupom ljudi (u tom slučaju mislim na terapijsku ili edukacionu grupu) kao zaraza. Dešava se da konstatujemo da je nekoliko ljudi prosto utopljeno u nemir, anksioznost, strepnju, da je nekoliko ljudi obuzeto ljutnjom, a nekoliko pak odsutno, zamišljeno ili zagledano u sebe ili čak svoje telefone. Kada neko od klijenata počne na grupi sa terapeutom da radi individualno, grupa obično rezonira sa njim, oseća mučninu, zastoj, tremu, tugu, najzad promenu, razvedravanje, vedrinu, ljubav, ponos, mir. Da li vam zvuči poznato?
Držim dakle da u svim ovim situacijama možemo govoriti o fenomenu rezoniranja. Rezoniranje, kako ga je doživljavam, nije toliko ili možda nije uopšte u vezi sa načinom na koji situaciju, neku osobu ili neki predmet ili prostor, neku sliku ili umetničko delo, procenjujem ili tumačim. Rezoniranje, u tom smislu, ima sopstvenu volju. Rekao bih da je po sredi fenomen koji se manifestuje kroz telesne senzacije. Strah, strepnju ili drhtenja, užurbanost, nemir, nesklad, konfuziju, vrtoglavicu, težinu, umor, vrcavost, radost, energiziranost, entuzijastičnost, zainteresovanost, budnost, razigranost, pokretljivost, stagnantnost, osećaj zaglavljenosti, uznemirenost, mir, dubinu, značajnost, snagu, stamenost, lepršavost, dosadu, prazninu, bol, tugu, ljubav, mekoću, oštrinu, razlivenost, nestabilnost… Ove senzacije često sam imao sa svojim klijentima (naravno ne samo sa njima), i one su bile takve kakve su, često se razvivši tek pošto bi neko došao kod mene i seo preko puta, i često nisam mogao da ih logički objasnim, katkad su bila u suprotnosti sa mojim očekivanjima, procenama, željama. Naravno, nešto što bih osetio, na primer uznemirenost ili tugu, nekada je bilo u vezi sa onim što se dogodilo, sa mojim mislima i procenama, nekada sam jasno mogao da uspostavim vezu mog doživljaja sa mojim očekivanjima ili sa mojim prethodnim iskustvima. Na primer, ako me klijent makar implicitno i između redova optužuje za nedovoljnu efikasnost našeg rada, uznemirenost koju bih mogao osetiti, ima veze sa načinom na koji on govori, odnosno sa smislom i sadržajem poruke koju on želi da prenese. Na svoj zaobilazni način on mi kaže: “Ti si kriv za ono kako se osećam i za to što nisam napredovao.” Okrivljivanje i nipodaštavanje moga napora i truda važni su motivi moga detinjstva i nešto na šta sam i danas dan, rekao bih, osetljiv. Ipak često sam osećao da ovi tzv. intrapsihički koncepti (npr. značenje klijentove poruke, moja dečija iskustva, transfer i kontratransfer.., kojim bi se mogla opisati ova stanja) ne uspevaju da opišu ceo fenomen, da se u polju događa nešto više što ovim konceptima i razumevanjem koje se na njima temelji nije zahvaćeno i iscrpljeno. Obično sam se pitao šta ja ne radim kako treba, gde grešim, šta ne vidim ili zašto se fiksiram na nešto. Moji uobičajeni terapijski napori, odnosno intervencije koje sam primenjivao, nekad su davali manje a nekad više rezultata, nekad su bili više a nekad manje sračunati na želju da se stanje promeni, da i sam doživim olakšanje i shodno tome adekvatnost i uspešnost.
Ipak prosvetljenje se desilo kada sam se sreo sa konceptom rezoniranja. Veliku podršku za mene je predstavljala spoznaja da je po sredi rezoniranje, odnosno da sam jednostavno zaražen klijentovim stanjem, da osećam nešto što je deo njegovog polja, da sam postao deo njegovog polja, da sam zaražen poljem njegovog života. Ova ideja pomogla mi je da drugačije nosim svoju sklonost da svu odgovornost preuzmem na sebe, odnosno da ad hock zaključim da nešto ne radim kako treba, da sam neadekvatan i kriv, da ću biti loše procenjen, napušten, odbačen. Pretpostavka da je u pitanju rezoniranje pomogla mi je da ova stanja prihvatim kao sastavni, potrebni, čak nužni deo terapijskih seansi i terapijskog procesa i opremila me je novim znanjima o mogućnostima da se sa poljem radi.
Nema sumnje i važno je napomenuti, da su i ove moje sklonosti potencijalno u vezi sa fenomenom rezoniranja, odnosno da se kod intenzivnog takvog mog doživljaja, negde u sebi ili u svom životu ako ne i na terapiji i klijent oseća upravo tako. Da imamo slične sklonosti. Da jedno drugome na taj način pojačavamo ovo stanje, da naša osobna polja rezoniraju u sličnoj vibraciji koja čini da se doživljaj pojača, intenzivira do neizdrživosti. Iako se donekle možda mogu razdvojiti, fenomeni preplitanja (upravo rezoniranja) mog osobnog polja sa poljem moga klijenta, kombinuju se i interaguju. Rezoniranje se, rekao bih, takođe može poklapati i sa procenama, sudovima, značenjem. Na primer moja ideja o tome kako me klijent procenjuje ili osuđuje ili okrivljuje može interferirati sa rezoniranjem mog i/ili njegovog polja, što sada sve zajedno čini način na koji se organizuje novo polje, upravo polje relacije klijent – terapeut.

Teška pitanja o praktičnom značaju i potrebi razdvajanja, i uopšte o mogućnosti razdvajanja transfernih i kontratransfernih relacija, doživljaja koji su bazirani na mislima i procenama, šta je moje, šta je tvoje, šta je naše, tj. šta je ono što sam doneo ja a šta ti, šta zaista osećamo, koje senzacije imamo, a šta mislimo da osećamo, kako interpretiramo senzacije, da li smo sebe ubedili da nešto osećamo, kakav je značaj tumačenja, načina na koji sebi objašnjavamo svoje iskustvo, sve to trenutno moramo ostaviti po strani. Radi se o važnim pitanjima i prelamanju paradigmi, i njihovo razrešavanje sigurno ima krupne filozofske, pa čak i političke posledice, ali ja na njih u ovom trenutku nemam ni blizu formirane odgovore i jedino što mogu da kažem je da se nalazim u fazi istraživanja.

Ipak, i bez jasnog odgovora na ova teška pitanja, perspektiva po kojoj se mi sa klijentom nalazimo u novom, starom polju koje sada delimo, oboje osećamo, daje nove fantastične mogućnosti. Kažem da je to polje novo, jer je terapeut novi akter u osobnom polju svoga klijenta, i obratno, klijent je novi akter u polju njegovog terapeuta. Klijentovo osobno polje je, s druge strane staro i dobro “poznato”, kao i terapeutovo takođe. Bilo kako bilo, smisleno je reći da su klijent i terapeut sada u jednom starom, novom polju zajedno! Oni ga dele i često im neće biti teško da ga, čisto fenomenološki, opišu na vrlo sličan način. Oni se u njemu nekako osećaju. Na primer oboje osećaju vrtoglavicu, mučninu, pritisak u grudima. Oni u njemu nešto čine, svako sa svoje strane. Na primer terapeut je jako fokusiran na klijenta, gleda ga netremice, pokušava da na njegovom licu i telu ulovi nešto što propušta, što će ih izbaviti, dosta razmišlja, muči se, čini neugodne napore, preznojava se, želi da se stanje promeni ili naprosto želi da utekne, frustriran je. Klijent se oseća neadekvatno, gleda u pod, ne pravi kontakt očima sa terapeutom ili samo previše kratko, ne uključuje ga, ne postavlja mu pitanja, izbegava mu pogled, ponavlja iste reči i rečenice, frazira, smeje se kiselo i na silu, i sam čini stalan, repetitivan napor koji nije ukorenjen u idu, u istinskoj telesnoj potrebi i želji, već u rutini i izbegavanju.

Već samo bivanje zajedno, deljenje ili kako se u literaturi potencira, kokreiranje ovog polja, pruža terapeutu i klijentu mogućnost da prepoznaju senzacije koje dele i da to prepoznavanje iskomuniciraju. Terapeut može napraviti intervenciju tako što će klijentu jednostavno opisati svoje senzacije, koje sada još uvek ne moraju imati značenje i smisao, i pozvati klijenta da proveri da li se sa opisom identifikuje, da li bi i sam svoje stanje opisao na sličan način. Zajedno mogu tragati za istančanim opisom sa kojim se najviše identifikuju, odnosno sa kojim su najviše združeni.

Ne znam šta da mislim o ovoj intervenciji.  Često sam je primenjivao jer mi se čini da se oslanja na jedan od osnovnih principa GT, priznati ono što jeste, da je duboko bazirana na paradoksalnoj teoriji promene. Pokušavam da se setim različitih efekata koje je ova vrsta intervencije ili korpusa intervencija proizvodila. Preslišavam snimke seansi ne bih li svoje zaključke utemeljio u iskustvu. Rekao bih da je samo ovo prepoznavanje ili identifikacija ponekad znala da ima efekat olakšanja. Klijent više nije sam i izgleda da ova vrsta deljenja doživljaja, makar neprijatnog, ponekad ima efekat oslobađanja klijenta (zanimljivo: upravo i terapeuta) od osećaja izolovanosti, neadekvatnosti, isključive odgovornosti. Nekada sam ovom korpusu pridodavao i intervenciju: “Sada smo zajedno u ovome.”, ili “Dakle delimo ovo stanje/doživljaj.” Samo prepoznavanje senzacija i makar delimična artikulacija doživljaja u smislu davanja značenja, na primer: “Osećam pritisak i vrtoglavicu i verujem da je u vezi sa tim da nešto moram da uradim a ne znam šta.”, ponekad je dovoljno da se energija u polju promeni. Mogli bismo reći da se ovo nije, kako se može činiti, desilo samo od sebe. Pretpostavljam, naime, da je po sredi naša bazična potreba za prepoznavanjem stanja, senzacija, za davanjem sebi pažnje, za artikulacijom doživljaja, davanjem značenja, za komunikacijom i identifikacijom sa drugim, naime za deljenjem artikulacije iskustva u sada i ovde, za međusobnim prepoznavanjem, potvrđivanjem, oslobađanjem od premise izolovanosti u isključivoj odgovornosti. Pretpostavka je naime da je terapeut opažanjem a zatim delimičnom artikulacijom doživljaja, komuniciranjem i pozivanjem klijenta da se uključi tako što će izrečeno porediti sa sopstvenim iskustvom i identifikovati se, napravio novinu, pokret, koji klijentu u njegovom načinu na koji se pojavljuje na granici kontakta sa sredinom često nedostaje. Ako je ova novina, prepoznavanje, artikulacija i priznavanje onoga što jeste (ili makar dela onoga što jeste) napravila vidnu promenu i makar delimičnu promenu u energiji, na terapeutu je sada samo da zatvori intervenciju, tako što će svoju i klijentovu pažnju skrenuti na to što se upravo dogodilo kao novina. Na primer terapeut sada oseća olakšanje i da energija ponovo teče. Probudio se, ohrabrio. Duboko uzdiše sa olakšanjem. Primećuje da ga klijent sada živo i zainteresovano gleda, da više ne leži u fotelji već se uspravio i nagnuo unapred. Terapeut sada, kratko, deli svoju promenu sa klijentom, skreće mu pažnju na promenu u načinu na koji diše, sedi, gleda, i pita ga kako se sada oseća. Klijent, idealno, prepoznaje promenu, osmehuje se. Terapeut još može da je pojača pitanjem kako je klijent sada u svome telu ili slično. “Osećam toplinu u grudima, ni traga od malopređašnjeg pritiska i mučnine.”

Dalja strategija mogla bi se, ali i ne bi morala, sastojati u tome da se terapeut i klijent edukuju, reflektujući kako je došlo do promene, šta je ono što su načinili…

Klijentima je čak nekad dovoljan samo poziv da artikulišu i opišu svoje stanje. Ako imaju moć da prepoznaju svoje senzacije, da im daju značenje, da ih izraze, odnosno ako u dovoljnoj meri unesu svesnost u svoj doživljaj i komuniciraju ga, ovo će biti dovoljno da se stanje promeni, da osete olakšanje, čak i ako terapeut nije rezonirao, već je samo pitanjima, na učinkovit način, podsticao klijentovo prepoznavanje svojih senzacija i artikulaciju i izražavanje doživljaja. Tada zajedno mogu uzdahnuti sa olakšanjem i rezonirajući overiti promenu, svesni da se gledaju budno, jasno, sa osmehom. Klijentovo osvešćivanje, probudiće terepeuta i učiniti ga prisutnijim i kontaktnijim, što bi takođe mogao biti oblik rezoniranja, makar pre toga terapeut i nije rezonirao sa klijentovim stanjem (recimo uznemirenosti zbog kašnjenja).
Ove idealne situacije, međutim, ne događaju se uvek. Često je efekat prepoznavanja i komuniciranja senzacija taj da se neugodno stanje kod klijenta i kod terapeuta pojača. Pokušaj da se doživljaj artikuliše, osvesti u smislu da se senzacijama da značenje, može biti doživljen kao zamoran pokušaj da se od sebe distanciramo analizom i razmišljanjem. Najzad promena koju terapeut čak i kreira u sebi, artikulacijom doživljaja, komunikacijom ili disanjem.., ne mora “povući” klijenta sa sobom. Terapeut će tada brzo primetiti da je klijent zaostao negde dole i recimo osetiće frustriranost opadanja sopstvene promene, odnosno kako ga klijent “vuče nazad”, kako se vraća u stanje nelagode iz koga je upravo izašao.
Naravno, bilo da je terapeut sa klijentom komunicirao svoje rezoniranje i bilo da je to kreiralo pojačavanje neprijatnosti kod oboje, ili terapeutov kratkotrajni uzlet u kome se klijent osetio napuštenim a terapeut frustriranim, na raspolaganju je još mnogo intervencija i strategija. Te druge intervencije i strategije mogu se primeniti nezavisno, tj. ako terapeut nije komunicirao svoje rezoniranje.
Neke od ovih intervencija i strategija pokušaću sada da opišem. Neke su relacionog, a neke klasičnog, dijaloškog ili ortodoksnog tipa, i naravno, sve do jedne imaju svoje povoljne (poželjne) i nepovoljne (nepoželjne) ishode. Sve u sebi takođe skrivaju i čitav niz pritajenih zamki. Lista koju ćemo ovom prilikom napraviti, naravno nije ni izdaleka kompletna, jer neka kompletna klasifikacija terapijskih situacija I kreativnih razrešavanja verovatno i nije moguća. Ipak ću probati da na kraju dam neku, kakvu takvu mapu, odnos klasifikaciju mogućnosti.

Sa ili bez komuniciranja rezoniranja, dakle, terapeutu na raspolaganju stoji klasična relaciona strategija. Naime kada sa klijentom deli polje putem rezoniranja, on može tragati prikrivenom potrebom tog polja. Ovo je sada zajednička, da tako kažem kokreirana potreba ili upravo potreba polja. Na primer, posle kraće razmene sa mnom, na jednoj grupnoj radionici, u maloj grupi ljudi koji su jedni drugima postali značajni, klijentkinja je govorila da ne zna šta treba da radi. Osećala se neadekvatno. Ja sam osećao da mi je prethodni razgovor sa njom bio dovoljan, ali mi je bilo teško da završim rad sa njom. Počeo sam da osećam pritisak. Bili smo usmereni jedno na drugo, zarobljeni u toj usmerenosti na neki, neugodan način. Razmišljao sam da li se nismo razmenili dovoljno, ili je po sredi konfluencija, nemogućnost separacije i povlačenja. Odjednom sam shvatio da mene zapravo interesuje gde je sada ostatak grupe, koji je strpljivo i zainteresovano pratio našu prethodnu razmenu, a koji je sada kako će se ispostaviti, postao nestrpljiv i osećao se zapostavljenim. Ponudio sam klijentkinji mogućnost da proverimo gde je grupa. Ova ideja klijentkinju je obradovala. Njen pogled je sinuo, oči je otvorila zainteresovano. Iz rezoniranja sam našao novu potrebu, tj. prepoznao novu kreativnu potrebu i čim sam ponudio ovaj izlaz bilo je jasno da je to figura koja ima energiju i za nju i za mene. Dijagnostički govoreći, stara figura bila je iscrpljena, ali naša usmerenost jedno na drugo onemogućavala nam je da se kreira nova. Prepoznavanje potrebe polja, naše zajedničke potrebe u tom trenutku, ono je što klijentkinja nije mogla na napravi sama, ali je, čim sam ja prepoznao potrebu našeg polja i ponudio novu figuru, i ona sama prepoznala tu potrebu kao svoju (našu).
Pretpostavljam da je ideja da će terapeut u početku za klijenta, za oboje, raditi ono što klijent ne uspeva, prepoznavati novu potrebu i davati joj oblik i artikulaciju nudeći novu figuru. Pretpostavljam da bi, s vremenom klijent mogao, po modelu terapeuta, činiti isto i sve više preuzimati inicijativu.

U radu sa Isidorom, kasnije, u istoj edukacionoj grupi, rezonirao sam osećajući mučninu. Komuniciranje rezoniranja, međutim kod Isidore je pojačalo osećaj mučnine. Osećao sam da smo zaglavljeni. Isidora je sada snažno bila usmerena na svoj (naš) simptom, ali mi nismo uspevali da mu damo značanje koje bi dovelo do rasterećenja. Sasvim spontano sam duboko udahnuo, osetivši da mi to neizmerno prija i da odagnava mučninu. Zatim sam se usredsredio na sebe, ponovivši uzdah više puta. Osetio sam potrebu da se protegnem, podigao ruke iznad glave i osetio kako mi protezanje donosu prijatnu utelovljenost. Ovo su bili spontani pokreti koje je moje telo želelo, a ceo moj posao sastojao se u tome da ne prečim telu da pravi pokrete koji mu u tom trenutku trebaju. Isidora me je pažljivo gledala. Naši pogledi su se sreli. Mogao sam da osetim kako me pije pogledom, kako je živnula i zaključio sam da i sama oseća olakšanje. Pitao sam je kako je sada, ali ona mi je dala odgovor koji me je začudio. “Gubim sebe.” – rekla je. Pomislio sam da je ovo odgovor iz glave i da možda ima veze sa tim što je i Isidora sama počela da oseća olakšanje. “Gubim sebe”, je moglo da znači, prestajem da osećam mučninu i pritisak od malopre. Pozivam je da nastavi da me posmatra. Naš kontakt očima je čvrst. U meni raste energija i ja prijatno uzdišem. U tom trenutku sa olakšanjem i prijatnošću uzdiše i ona. Smešimo se. “Kako je sada?”, pitam je da bih osvestio novinu. Isidora klima glavom u znak odobravanja i smeši se još više. Ima nečeg divnog u našem gledanju. Isidora kao da upija moje uzdahe i to je ohrabuje da počne da ih ponavlja. “Ko je bio tu za tebe da ga gledaš, da ga upijaš i da osećaš kako je dobro?”, pitam. “Ko je bio tu da bude model za to da je moguće dobro se osećati u svojoj koži?”
“Niko.” – odgovara Isidora i počinje toplo da plače. Ja osećam potrebu da primaknem svoju fotelju njenoj. Ona se naginje napred i ja je pokretom pozivam da i ona priđe meni. Nudim joj svoje ruke i sada zajedno plačemo u toplom polju prepoznavanja.
Ne samo da je nama, kao deci, potreban drugi da bi bio model za to da se možemo dobro osećati, drugi koji se dobro oseća u svojoj koži i svom životu, već nam je takođe potreban drugi da primeti i “odobri” to što se i sami dobro osećamo. Drugi je nama ogledalo u kome tražimo potvrdu i prepoznavanje nas samih. Isidora nije imala ni jedno ni drugo. Potreba polja bila je da se vratim svome telu i načinim pokret (uzdisanje, istezanje) koji će učiniti da se osećam dobro. Potreba polja bila je da primetim da me Isidora gleda upijajući me. Potreba polja bila je da prepoznam da se Isidora sada oseća dobro. Dozvolivši sebi da se osećam dobro poručio sam Isidori da je u redu osećati se dobro. Uneo sam tu informaciju u naše interpersonalno polje. Prepoznavši da se i Isidora sada oseća dobro učinio sam ponovo isto. To što vidim da se Isidora oseća dobro me je radovalo i oslobađalo. Komunicirao sam inkluziju i to je učvrstilo promenu klime (atmosfere) u polju.

Na drugoj grupi edukantinja koju ću zvati Maja mi je govorila o tome kako je srela davnašnju ljubav i kako je to za nju bilo porazno. Nakon tog susreta osećala se grozno i to raspoloženje ju je držalo danima. Činilo mi se da je ovaj susret u Maji probudio klicu starog žara, prekrivenog godinama čežnje i gorčine emotivne neostvarenosti, očaja propuštenog vremena i prilika. Pokušavao sam da pitanjima navedem Maju da osvesti ovaj doživljaj, u nadi da će, priznavajući ga i komunicirajući ga, doživeti olakšanje. Moj pristup dakle bio je dijaloški. Postavljao sam Maji pitanja kako se oseća dok se seća tog susreta i pokušavao da joj pomognem da razume sebe i prizna svoje doživljaje i osećanja. Nije uspevalo. Sve što sam dobijao bila je Majina govorancija o bezosećajnosti i zatvorenosti muškaraca. Bilo je očigledno da oseća ljutnju, ali Maja to nije želela da prizna. Najzad, nudio sam Maji gotove rečenice. Ona se ustezala i povlačila. Zaključio sam da ovo doživljava kao nametljivost s moje strane. Pokušao sam da je pozovem da to osvesti, ali nije uspelo. Polje je bilo teško i puno neuspeha. Osećao sam da nema načina da joj ponudim ono što njoj treba, da ću nužno ostati neadekvatan. Polje je bilo puno neadekvatnosti. Delili smo osećaj frustriranosti i nemogućnosti da jedno drugom pristupimo, da budemo zajedno. Najzad Maja je tražila od mene da joj rukama pokažem koliko ima šanse da se stvari promene. Osećao sam kako na mene vrši pritisak i kako bih, kada bih to učinio to bilo veštački. Pozvao sam Maju da mi ona svojim rukama pokaže koliko ima šanse. Sastavila je ruke kao da na njima drži malo vode. Gledala je u njih, a zatim u mene. Odjednom sam osetio veliku potrebu da priđem i da svoje ruke stavim ispod njenih. Učinio sam to i iz nje se prolomio dugo očekivani plač. Rekao bih da smo na ovaj način kokreirali, zajedno napravili pokret koji fizički simbolizuje (ali i jeste) podržavanje, saosećanje, zajedničku nadu, zajedništvo u nadi.
Tokom čitavog rada do tog trenutka osećalo se kao da se nebo namrštilo. Gusti oblaci su se umnožavali. Grmelo je ali se osećao onaj mučni osećaj, kada se nebo tmuši i tmući, a kiša nikako da padne. Kada smo pronašli način da kokreiramo pokret, odjednom se dogodio snažan pljusak olakšanja. Nakon nekoliko minuta Majinog plakanja, zagrlili smo se. Maja je I dalje plakala u naletima i to je izgledalo kao naleti pljuskova. Nakon toga seli smo, svako na svoje mesto i Majin osmeh govorio je da sada ponovo sija sunce.

Edukantkinja koju ću zvati Beki govorila mi je o snu u kome nema da plati za edukaciju jer je zaboravila novac, veoma se stidi, sedi u toaletu, izolovana i plače. Nekoliko puta tokom te radionice figura naše pažnje postajao je njen osećaj isključenosti. Čak je i položaj njene stolice u grupi izgledao takav da je potisnuta u drugi plan. Najzad našli smo se u radu. Sedeli smo jedno do drugog. Odmah sam primetio da se gledamo u oči, veoma živo. Osetio sam se razigrano, kao da smo deca. Nastojao sam da artikulišem svoj doživljaj i shvatio da je Beki za mene, u tom trenutku kada imamo oko 6-7 godina neko poseban. Komunicirali smo njena sećanja da se uvek osećala nedovoljno adekvatno da pripada, da joj je nedostajalo da ima nekog najboljeg druga, drugaricu, nekog posebnog, nekog za koga bi ona sama osećala da je ekskluzivna, nezamenjiva. U ovom trenutku ja sam bio taj najbolji drug i Beki je za mene zaista bila neko ko me pleni svojom nenametljivošću i toplinom, mirom i jednostavnošću. Komunicirali smo te fantazije prepoznavajući i komunicirajući i kako ovo što radimo u nama kreira toplo uzbuđenje i prijatno, meko zajedništvo u posebnosti. Najzad sam pomerio svoju stolicu i stavio je tik uz njenu, kako bi smo seli sasvim blizu jedno pored drugog. Gledali smo u daljinu i maštali o tome šta bismo, kao mališani koji su jedno drugome posebni i važni, radili zajedno. Osećaj lomnog, slabašnog tela neadekvatnosti i isključenosti u potpunosti je nestao ustupivši mesto osećaju duboke povezanosti.

Edukantkinja koju ću zvati Beki govorila mi je o snu u kome nema da plati za edukaciju jer je zaboravila novac, veoma se stidi, sedi u toaletu, izolovana i plače. Nekoliko puta tokom te radionice figura naše pažnje postajao je njen osećaj isključenosti. Čak je i položaj njene stolice u grupi izgledao takav da je potisnuta u drugi plan. Najzad našli smo se u radu. Sedeli smo jedno do drugog. Odmah sam primetio da se gledamo u oči, veoma živo. Osetio sam se razigrano, kao da smo deca. Nastojao sam da artikulišem svoj doživljaj i shvatio da je Beki za mene, u tom trenutku kada imamo oko 6-7 godina neko poseban. Komunicirali smo njena sećanja da se uvek osećala nedovoljno adekvatno da pripada, da joj je nedostajalo da ima nekog najboljeg druga, drugaricu, nekog posebnog, nekog za koga bi ona sama osećala da je ekskluzivna, nezamenjiva. U ovom trenutku ja sam bio taj najbolji drug i Beki je za mene zaista bila neko ko me pleni svojom nenametljivošću i toplinom, mirom i jednostavnošću. Komunicirali smo te fantazije prepoznavajući i komunicirajući i kako ovo što radimo u nama kreira toplo uzbuđenje i prijatno, meko zajedništvo u posebnosti. Najzad sam pomerio svoju stolicu i stavio je tik uz njenu, kako bi smo seli sasvim blizu jedno pored drugog. Gledali smo u daljinu i maštali o tome šta bismo, kao mališani koji su jedno drugome posebni i važni, radili zajedno. Osećaj lomnog, slabašnog tela neadekvatnosti i isključenosti u potpunosti je nestao ustupivši mesto osećaju duboke povezanosti.

Piše: Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije

Kontaktirajte nas…