Psihoterapija za decu

Iako dečija psiha ima ogromne potencijale za razvoj, adaptaciju i kompenzaciju, njihove tegobe neretko se manifestuju kroz simptome koji zabrinjavaju roditelje. Deca postaju hiperaktivna, neposlušna, agresivna, arogantna, ili pak previše povučena, okrenuta sebi, izvan kontakta sa svetom, plačna i s manjkom samopouzdanja, nekoncentrisana, neodgovorna. Pojavljuju se neracionalni strahovi, noćna mokrenja, čudna ili bizarna ponašanja, problemi u obdaništu ili u školi… U ovim situacijama veoma je važno potražiti pomoć na vreme i ne čekati da simptomi prođu “sami od sebe“.

Psihoterapeuti su razvili čitave sisteme rada sa decom najrazličitijeg uzrasta (od 3 godine do 16 godina) koji se odvijaju kroz igru i na deci pristupačan, zanimljiv i prihvatljiv način. Cilj ovog rada je da pomogne detetu da izrazi svoje emocije (strahove, zabrinutosti, tuge, ljutnje) i način na koji doživljava svet. Ovim izražavanjem kroz igru, crtanje, pričanje priča.., dete se oslobađa suvišne tenzije i oseća olakšanje. Pažnja koju mu terapeut poklanja hrani ga i krepi.

Nažalost, savršeno roditeljstvo ne postoji, a činjenica da naše dete ima problem kreira kod nas snažan osećaj stida i neadekvatnosti. Vaspitanje je vrlo složen posao koji zahteva znanja i veštine kojima nas niko ne uči. Deca su neretko suočena sa problemima koje mi ne vidimo, ne razumemo ili jednostavno ne znamo kako sa njima da izađemo na kraj. Preokupirani smo svojim problemima i poslom, nemamo dovoljno vremena, veština, strpljenja, a mališanima kao da je potrebno sve vreme i sva pažnja ovoga sveta. Neretko smo nestrpljivi, nervozni, preterano zahtevni ili preterano popustljivi. U kontaktu s decom uglavnom smo usmereni na ono što vidimo kao pogrešno, pa ih kritikujemo i ispravljamo. Deca ovo obično doživljavaju kao omalovažavanje i torturu pa tako i reaguju.

Mališani pritom poseduju osetljiv psihološki sistem i krhku mentalnu ravnotežu. Oni nemaju razvijene mehanizme odbrane svojstvene odraslima. Njihovi mehanizmi odbrane su bazični, masivni i siloviti, a na duže staze dovode do veće štete nego koristi. Osim toga mališani nemaju ni mehanizme kojima bi sebi i drugima objasnili svoj svet, ono što osećaju i žele. Najzad, ove veštine i mehanizmi često nedostaju i nama odraslima.

Konačno, terapeut je u stanju da dečiji svet približi roditelju, a roditelja da podrži i ohrabri. Pre ili kasnije, roditelj kao neizostavni element uključuje se u terapiju što mu pruža priliku da nauči tehnike istinskog komuniciranja sa detetom, sagledavanja i zadovoljavanja detetovih autentičnih potreba, koje nisu uvek jasno vidljive na prvi pogled. Cilj ovog rada je kvalitetan kontakt, a jedini on čuva našu decu od izazova koje život pred njih postavlja.

Psihoterapija za adolescente

Adolescencija je period prelaska iz sveta detinjstva u svet odraslih. Ovaj prelazak praćen je burnim fizičkim, hormonskim, seksualnim, emotivnim i psihosocijalnim promenama. Adolescent je zbunjen jer više nije dete i priroda ga tera da zauzme poziciju odrasle osobe za koju još nije sasvim spreman. S druge strane, iz istog razloga zbunjeni su i roditelji. Njihov dojučerašnji dečačić ili devojčica više poverenja ima u svoje vršnjake nego u roditelje, teži da izlazi na mesta za odrasle, oblači se provokativno da bi privukao pažnju, odbija poslušnost ili želi sam o sebi da se stara. Spontana reakcija roditelja obično se svodi na pokušaj da se pošto-poto zadrži kontrola, dok adolescent to doživljava kao pokušaj roditelja da stanu na put njegovom razvoju i zadrže ga u zavisnoj poziciji deteta.

U ovom periodu neretko se javljaju problemi u školi, izostajanje sa časova, nezadovoljstvo sobom i svojim izgledom, laganje i manipulacije. Zapravo adolescent je duboko nesiguran i osetljiv pa zato nastoji da sebe i svoje probleme sakrije i obavije se velom tajnosti. On oseća da roditelji nemaju pravo da znaju baš sve o njemu i kako da bi odrastao mora imati pravo na svoju privatnost. Po sredi je često stid i nepoverenje u roditelje koji “imaju rešenje za sve njegove probleme iako nisu u stanju da reše svoje vlastite”. Sve ovo roditeljima najčešće izgleda zastrašujuće.

Iz svih ovih razloga adolescencija je vrlo rizičan period i mnoge psihičke smetnje i problemi pojavljuju se upravo tada. Dečiji mehanizmi adaptacije izgubili su snagu, a novi još nisu formirani. Adolescent se oseća kao na ničijoj zemlji, kao da lebdi u vakuumu. Emotivna nestabilnost, bunt i revolt, jogunasto ponašanje, neposlušnost, samovolja, arogantnost, agresivnost, nestabilnost karaktera, asocijalno ili antisocijalno, čak delikventno ponašanje.., manifestacije su kojima adolescent pokušava da drugima i sebi dokaže da više nije dete. On nastoji da pošto-poto dokaže sebi i drugima da može sam, on traži sebe i svoj put. S druge strane i odnos prema samostalnosti i odgovornosti je ambivalentan. Adolescent bi da ostane zavistan u onom pogledu koji njemu odgovara. On obično ne želi da bude opterećen odgovornostima i novim obavezama, odnosno želi slobodu bez obaveza, samostalnost bez odgovornosti, a uspeh, moć i ugled sada i odma, bez truda i zalaganja.

Terapija pomaže adolescentu da razume sebe i stanja u kojima se nalazi, okolnosti u kojima živi, posledice mogućih izbora. Poštovanje koje od terapeuta dobija pomaže adolescentu da razvije poštovanje prema sebi kao i odgovornost i doslednost. Terapija pomaže adolescentu da svoj bunt uobliči i izrazi na socijalno prihvatljiv i kreativan način, kao i da se afirmiše u vršnjačkoj grupi tako da oseti svoju pripadnost, a ipak izbegne preteranu zavisnost i povodljivost.

2018-06-12T12:26:17+00:00

About the Author: