Dubinski psihoterapijski pravci, naročito jungijanska analitička psihologija, kao i savremeni geštalt pristup, suštinski su isprepletani sa večnom temom spiritualnosti i spiritualne filozofije. Najzad, na psihoterapiju se može gledati kao na savremeno, postmoderno nastojanje našega duha da se sretne sa istim onim večnim pitanjima i tajnama u kojima se već ogledao kroz milenijumsku religijsku i filozofsku tradiciju istoka i zapada.

S druge strane, geštalt psihoterapijski pristup ne zagovara nijednu poznatu konfesiju, niti je pripadnost nekoj religiji prepreka za odvijanje psihoterapijskog procesa.

Naprotiv, autentična spiritualnost ili religioznost bilo koje vrste samo je duboka podrška duše u njenom nastojanju da se kroz psihoterapijski proces sa sobom sreće i prožima. Oblici kroz koje će individua da se identifikuje i ikonopiše sadržaje ovog procesa zavise od pojedinca i njegovog slobodnog izbora, kulturnog nasleđa, sklonosti, religije kojoj pripada i drugih faktora.

Fenomenološka filozofija, bliska geštalt terapiji, ne postavlja metafizička pitanja o postojanju Boga ili o njegovoj prirodi. Umesto toga, ona se oslanja na doživljaj pojedinca i nastoji da otkrije kako pojedinac koristi svoja uverenja (uključujući i ona religijska) da bi uspostavio ili prekinuo zdrav kontakt hranljive razmene sa okolinom.

Svima nama poznati su doživljaji dubokog pripadanja celini univerzalnog kosmičkog polja. Snažan osećaj mira, ljubavi i svrhovitost koja prožima čitav univerzum, od nivoa mikročestice do nivoa galaksije, karakterističan je za snažno spiritualno ili religijsko iskustvo. Nema sumnje da je ovakav doživljaj lekovit, isceljujući, ispunjujući. Stanje doboke povezanosti, dubokog pripadanja i snažnog jedinsta ponekad se javlja i u samoj terapiji, između terapeuta i klijenta, ali i između klijenta i njegovih bližnjih koje je “doveo” svojim dolaskom na terapiju. Lično verujem da ovakvi doživljaji imaju snažan lekoviti uticaj i na polje klijentovih intimnih odnosa, što može da potvrdi svako ko je imao slična iskustva. Nema sumnje da su ovakvi doživljaji nadahnjujući, okrepljujući i izuzetno vredni. Njihov deo je i doživljaj duboke smislenosti i reda u svemu što nam se u životu dešava. Verujem da ovakva stanja otvaraju naš duh i imaju snažno blagotvorno dejstvo na čitav naš život. To su stanja u kojima je naša kreativnost na vrhuncu i kada smo duboko izmireni sa sobom, Bogom i ostatkom sveta, ali i svojom istorijom, svojim prijateljima i neprijateljima, svojom životnom situacijom i budućnošću koja nas čeka. To su stanja duboke vere u smislenost našeg životnog puta i prisustvo spiritualnog vođstva u našem životu. To su trenuci “bez vremena” kada osećamo duboko jedinstvo svih ljudskih bića ili čitavog univerzuma. Ikonografija kojom te doživljaje živopišemo manje je važna i zavisiće od religije koju smo prihvatili ili koju kreiramo, naše dovitljivosti, ukusa i sličnog.

S druge strane, naša religijska uverenja mogu biti ometajuća i prekidajuća za nastojanja našeg organizma da načini hranljiv doživljaj jedinstva sa drugima i okolinom ili da se iz kontakta sa sredinom povuče pošto se osetio sitim, a kako bi napravio prostora za novi kontakt i novi susret. Na primer, ako iza naših stavova stavimo božanski autoritet, to nas može ometati da se otvorimo za druge i drugačiju istinu ljudi koji nas okružuju. Slepa fiksiranost koja se ponekad naziva verom može nas učiniti neprilagodljivim i krutim. Tada nam je teško da odgovorimo na različite izazove stalno promenljivog polja. Tada nismo u kontaktu sa svojim autentičnim potrebama ili potrebama onih koji nas okružuju, već samo sa svojim stavovima kojima se zapravo branimo od autentičnog sjedinjenja ili autentičnog povlačenja.

Zamislimo čoveka koji na sva pitanja i potrebe sa kojima se susreće u sebi i drugima jednako odgovara: “Odvojenost je iluzija, patnja je iluzija, potrebe su iluzija, postoji samo božansko jedno u kome nema nikakvih razlika!” Ovakav stav učiniće ga neraspoloživim za drugu stranu doživljaja bliskog ljudskoj egzistenciji, a to je doživljaj potrebe, razdvojenosti, patnje, bola… Stoga će ovaj čovek brzo zatvoriti svoj potencijal da se sa ljudima sretne i razmeni kao i da ima respekta prema potrebama svog organizma. Njegova religioznost tada je više mehanizam odbrane i potiskivanja realnih problema, koji ometa njegovu organizmičku regulaciju i kreativnu adaptaciju, nego nešto funkcionalno što podržava razmenu. U dubini se najčešće kriju snažni strahovi od različitosti, slab kapacitet za izdržavanje frustracije traganja za tačkom susreta, separaciona anksioznost.

Na sličan način, samo u suprotnom smeru stoje religijska uverenja po kojima je patnja sveta, a zadovoljstvo grešno. Ako je ovakvo uverenje fiksirano i neosetljivo na kontekst i situaciju, ono može ometati našu sposobnost da se prepustimo zadovoljstvima i ispunjenju organskih potreba drugih i nas samih. Ova lojalnost patnji može biti način pomoću kojeg sami sebe stalno i iznova dovodimo u situaciju u kojoj trpimo nepravdu ili bol, čime se naše iskustvo potvrđuje. Nema sumnje da doživljaj “svetih patnji” ili patnja iz duboke lojalnosti prema svima onima koju su patili, može učiniti da se u trenucima patnje osetimo bolje. Ovaj boljitak povezan je sa osećanjem da i pateći pripadamo, i da je pripadnost u jedinstvu veća i jača od patnje i rascepa. Ipak, ako se ovakvih stavova držimo bezuslovno i onda kada se treba radovati, kada smo pozvani da osetimo lojalnost životu, te pripadanje i jedinstvo u sreći, onda će ovakvi stavovi biti duboko ometajući za naš razvoj.

Religioznost i njeno manifestovanje mogu poprimiti i karakter opsesivnosti i kompulzivnih (prisilnih) radnji. Naš unutrašnji religijski autoritet može biti isuviše strog prema nama. U tim slučajevima moramo postaviti pitanje da li se radi o autentičnoj spiritualnosti ili o nečem drugom.

U slučaju teških psihičkih zastoja, kao što su neki oblici psihoze, naša bolest čak može biti nerazlučivo isprepletana sa našom religioznošću i religioznim uverenjima. U tim slučajevima ovakva “duhovna” stanja mogu biti opasna za nas i naše okruženje.

Geštalt, dakle, ne pita o istinitosti naših religijskih uverenja, već o načinu na koji ih koristimo da ostvarimo ili osujetimo ono što je cilj psihoterapije, pa i same spiritualnosti, a to je hranljiv osećaj povezanosti i jedinstva. Nakon povezanosti i jedinstva sledi povlačenje, kako bi se otvorio prostor za novi kontakt i novi susret. Religijska kao i bilo koja druga uverenja mogu podržavati ili ometati ovaj prirodni kontakt, i u zavisnosti od toga mogu se terapijski tretirati.

Autor: Nikola Krstić