Prvi dan škole

Nikola Krstić: priče jednog psihoterapeuta

Tog septembra vazduh je bio neobično sladak i pun uzbuđenja. Trebalo je da počne nešto neobično važno i veliko, kao život sam. Za mene trebao je da počne novi život. Život đaka prvaka.

Od tada je prošlo trideset i tri godine. Sećanja se rastapaju i gube u značenjima koja smo im pridali i opštim utiscima koje smo poneli. Otkrio sam ipak da kada se na njih, čak i posle mnogo godina usmerimo, ona postaju živa i sve dublja a detalji izviru, novi i novi. Ti detalji zapravo su trenutci, momenti koje smo duboko osetili i prživeli, slike koje su se urezale u našu dušu. Te slike daju obaleženje koje neko doba ostavlja na naše biće.

Prvog razreda zapravo slabo se sećam. Moja nova škola, velika bela zgrada, svetla i stroga nalazila se na sredini polukružnog dvorišta koje je dominiralo naseljem, izmedju četrir bloka sa po osam solitera. Dvorište je bilo ogromno i u samom središtu između svih tih uokolo poređanih zgrada u simetričnim nizovima. I kao da je sam položaj ogromne bele građevine oštrih arhitektonsih linija ukazivao na centralnu važnost škole, ne samo u životima nas dece, nego i celog naselja, svih naših roditelja i sugrađana.

Školovati se, značilo je postai neko i nešto, biti poštovan i prihvaćen, živeti normalan, dobar, ugodan život, živeti punoprevno i biti važan. Školovanje je bilo ono što će nas dalekosežno odrediti i načiniti ljudima, važno, veoma važno, važno kolko i sam život koji iz škole treba da istekne kao čista i bistra voda iz svog izvorišta.

Moj soliter je možda najbliži školi, ili se to samo čini dečaku koji je zadivljen polođajem, značajem i izgledom zgrade u koju će uskoro stupiti. Ni trideset sekundi lakog dečijeg trka i ja bih bio unutra.

Zgrada škole prvlačna je u svojoj blistavosti i važnosti ali istovremeno tuđa u svojoj veličini, strogosti, i opet nedokučivoj i nesavladovoj važnosti. Ova otuđena veličina i važnost čite da joj kao sedmogodišnji dečak prilazim sa strahopoštovanjem i nepoverenjem, isto koliko sa radošću i nadom. Ljubav, radost i nada tako mešaju se sa strepnjom i osećajem valitite malenosti, neznačajnosti, ništavnosti. Osećao sam kako velika bela škola vodi neki svoj, meni nepoznat život, život kome ću se uskoro pridužiti, stidljivo, kao da ga ne zaslužujem.

Sećam se priredbe u svečanoj sali u čast đaka prvaka i sećam se prvog časa, tog prvog okupljanja u učionici prvog dva razreda čijem početku su pristustvovali i naši roditelji. Moj otac nije došao. Škola je bila više nego blizu i nije mu se išlo na prirdbu povodm dočeka prvaka, čak i ako je jedan od tih prvaka bio njegov sin. Nikavu važnost nije prodavao takvom događaju kao što je priredba. Za njega to je bezbojno, bezlično i besmisleno okupljenje, predvidljivo i dosadno mesto gde on nema šta da nađe niti koga da sretne, mesto gde bi i sam bio stranac među strancima.

Jednom me je već pre toga uveo u školu kada smo došli na testiranje. Kancelarija psihologa, kao i celo administrativno krilo škole bili su u hodiniku koji se odvajao štro desno odma na glavnom ulazu, tako da smo do kancelarije došli ne ušavši u glavni hol škole. Mom ocu nije palo napamet da me uvede u hol škole i pokaže mi kako izgleda unutrešnjost te orgomne, stroge i divne zgrade u kojoj će provesti mnogo vremena u sledećih 12 godina i koja će za mene postai neka vrsta novog, gorkog i otuđenog doma.

Jednoga dana, prvog septembra 1987 jednosvno mi je rekao da slobodno idem u školu i da nađem moju učiteljicu koja se zove Zorka Marković i prvo dva odeljenje. Pojma nisam imao kako to da uredim i bojao sam se da u školu uđem sam. Još više sam se plašio da se neću snaći jer nisam znao ni da čitam ni da pišem. Pojma nisam imao da je prvo dva oznaka koja na stoji ispisana na vratima jedne od učionica.

Došao sam na glavni ulaz i zastao. Podugo sam uzbuđen, zadovljen, uplašen i postiđen stajao pred velikim, širokim važnim vratima. I ni sam ne znam kolko bih tako stajao i da li bih se uopšte usudio da uđem da jedna žena nije uvela svoga sina, držeći ga za ruku kao dobra majka.  Ušao sam u veliki hol. Okupao me je talas hladnog vazduha. Hol je bio popločan sivim mermernim pločama, veoma prostran i kako se kasnije pokazalo veoma zgodan za jurnjavu. Iz njega vodila su mnogobrina stepeništa sa krupnim žutim metalnim gelenderima. Uokolo su se dizali spratovi a veliki mostovo kao magistale povezivali su blokove sa učionicama. Bio sam očaran. Kolko god da je svetlo, važno i strogo škola izgledala spolja, iznutra je bila još interesantija, uzbudljivija i veća.

Dočekala me je pesma koja je doprala iz svečane sale. Stariji đaci držilu su pridbu za nas, prvake. Privučen pesmom potrčao sam ka svečanoj sali i našao se u šoku kada sam video da je ispunjena do zadnjeg mesta. Na bini stajo je hor. Dečai i devojčice su pevali reči poesme koje se i danas sećam.

Doviđenja dragi vaspitači

Lepo van je u vrtišu bilo

Stali smo za đaki prvake

Sad na škola poziva u krilo

Njihovi glasovi sklapai su se u meni do tada neznin sklad. Starija deca blstala su sa scene lepotom i ponosm ja sam im se beskrjno divio, do pokornosti, do želje da se protrem ispred njih i čelom dotanem pod u znak poštovanja.

Srca punog radosti zatekao me je haos. Već u sledećm trenutku svi su ustali i krenuli nekuda. Svako dete bilo je sa nekim a samo sam ja bio sam. Izgledalo je kao da svi znaju gde idu, kao da je veoma važno, kao da će sada nastupiti taj divan trenutak kada ću postai deo svih tih divnih i pametnih đaka koje sam do malopre gledao na sceni. Ali ja naprsto nisam znao kao se to radi. Nisam znao gde treba da odem. Mislim da sam tada čak po prvi put čuo za mesto koje se zove učionica. Trčao sam hodinicma napred i nazad kao da nešto tražim i zbunjeno gledao ljude koji su u mene takođe zbunjeno gledali. Sećam se kako sam već tada, sa sedam godina osmehom pokušavao da prikrijem zbunjenost, stid, strah i bol  koje sam osećao jer znam da radim nešto pogrešno, ali ne znam šta je to pravo što treba da uradim. Mom ocu nekao se podrzumevalo da ću se ja u celom tom vihoru snaći, on to ustalom nije ni mogao da gleda mojim očima, škola je na 30 sekundi od kuće, poslao me je, ostalo će se valjda desiti samo od sebe, jer on zna da sam ja bistro dete, nadorpsečno inteligentno po školskog oceni psiloga.

Nesećam se kako sam se obreo u učlionici. Možda je pomoglo to što sam krenuovši za ostalima dospeo na prvi sprat a moja učinica bila je prva na udaru. Verovatno je do pomoći bilo i to što sam prepoznao decu koja su samnom iša u obdanište. Sećam se svetle i ogromnne prostorije, mirsa svežine na uglađenim i pažljivo očešljenjim mama i tatama, svečanog uzbušenja, sjaja u čima, sećam se da sam svim tim bio obuztet do nadubljeg damara.

Sa divljenjem i najdubljim strahopoštovanjem gledo sam u lepo obučenu i doteranu ženu od svojih šezdesetak godina, takoreći baku, kojoj smo mi bili poslednja generacija pred penziju. Sećam se njenog oštrog pogleda, vatre u njenim očima, sećam se da je iz nje idalje izbijaja energija i strast, već odevena u dostojanstvo i usporenost koji dolaze sa starenjem. Učiteljica zorka odma mi se dopala. Zapravo osećao sam istu osnu snesu divljenja, ljubavi, radosti, strahopoštovanja i strepnje koju sam osećao pred školskom zgradom.

Nesećam se da li je bilo još nas koje su roditelji poslai same. Ali meni to više i nije bilo važno. Stigao sam gde je trebalo i skoro pa osećao kako je škola time za mene završena, kako sam obavio svoje zadatke i odmučio svoje muke. U stvari da je škola tolika muka, jedna od dve glavne muke oko koje će se narednu deceniju vrteti moj život, pojma nisam imao. Nisam imao baš nikavu predtstavu o tome šta me čeka, jer o tome samnom otac nije govorio, a osim njega izgleda nije imao ko.

Čas je trjao kratko tako što se Zorka sa nekolko biranoh reči obratila rdoteljima svojih novih prvaka. Nesećam se o čemo se pričalo ali se sećam da je brzo bilo gotovo a da je nisam stigao da se nauživam svega toga novog i lepog, svečanog sjaja i uzbuđenja, važnosti i veličine.

Puno dece iz mog odeljenja znao sam iz obdaništa, iz viđenja po dvorištu i hodinicma, ali ne bih mogao reći da sam ih poznavao i da ti mališani za mene nisu bili stranci. Neke nisam znao uopšte, a iz moje grupe iz obdaništa bilo nas je tu svega par, jer je većina dečaka završila u odeljenju preko puta. Mislim da sam od prvog trenutka čeznuo da pripadam tom odeljenju od preko puta i čak mi se čini da se sećam da je to učionica u koju sam prvo i ušao.

Zorka nas je na kraju prozvala i podelila nam neke papire koje je trebalo da odnesemo i predamo školskom domu zdravlja, koji je bio tu blizu, u jednog grupaciji solitera kojii su okruživali školu.

Nikola Krstiuć, znatiželjno je prozvala Zorka, ljubaznim ali strugim glasom, podignute desne obrve. Ustao sam i potrčao prema katedri kada me je ustrelila svojim pogledom.

– A gde su tvoji roditelji.

– Moj tata je kući.

Jednosvno sam odgovorio, zbunjen, presečen njenim pitanjem. Izgledala je sumnjičavo. S iznenađenošću je odmeravala odrpanog, zarozanog, musavog, slinovog dečaka koji je prvog dana u školu došao sam.

– A zašto on nije došao.

Usledilo je sledeće pitanja. Zorkin pogled iz malog mozga me je prozirao.

– Ne znam.

Slegnu sam ramenima.

Musav, neopglean i sam, Zorki se od samog počtka nisam sviđao i mislim da sam to mogao da osetim već u tom času. U učionici je vladao muk a meni su trenuci trajali beskrajno. Preznojavao sam se i osećao se krivim. Pitao sam se šta će sada biti. Svi su gledali u mene stvarajući neprijatan vakum. Ijako sam bio poslušan, miran i dobar klinac koji nikada nije pravio probleme, za Zorku sam već u tom trenutku bio potencijalni probčlem. Osećao sam na sebi ispitivačke, gotovo nepijateljske poglede, osećao sam izopštenost, oldbačenost, odpadništvo, osećao sam tako jasno da smo moj otac i ja drugačiji, ne samo to tome što je za razliku od sve ostale dece nemam maju, već još po nečemu što mi tada nije bilo jasno, ali prosto bio sam drugačiji i to je bilo toliko jasno da se mogli opitapi.

Dobio sam od Zoprke papir koji treba da se preda u dom zdravlja. Došao kući oduševljen, noseći taj lista hartije kao najdražu i najslađu obavezu. Nisam mogao da dočekam da pričam ocu šta se sve izdešavalo. Kratko me je slušao sa somehom. Dopalo mu se to što sam rekao da imao domaći zadatak i predao mu papir. Pomazio me je po glavi radostan, vratio mi papir i rekao da g sam odenem u dom zdravlja.

Već u sledećm trenutku trčao sam preko celog širokog školskog dvoršta u zanosu, jer dom zdravnja nalazio se u najduljenijem bloku zgrada u odnosu na naš. Između se prostrlao celo školsko dvorište koje ljudi koriste kao koridom da bi najbržim putem stigli sa jednog kraja naselja na drugo. Dvoršzte je bolo puno dece. Beše divan septembarsi dan. Oko mede dizala se graja i komešanje đaka kojima sam i ja od toga dana pripadao. Veselo sam poskativao i radoznalo zagledao taj novi svet, jer sam se kao predškolac retko uduđivao da uđem u školsko dvorište. Doselili smo se pre godinu i po dana a ja sam za sve to vreme mnogo vremena provodio naplju, ali ispred zgrade i oko našeg bloka solitera, jer taj sam prosto osećao kao svoj, kao i kratku ulicu koja je vodla do obdaništa.

Školsko dvorište za sve to vreme izgledalo mi je veliko i strano i ja sa nisam usuđivao da u njega uđem. Jedan od glavog razloga bili su ti, striji dečaci. Ove iz mog bloka solitera vać sam koliko toliko poiznavao, pa su mi i oni izgledali tako ozbiljni, samouvereno, odraslo. Bili su zagonetni i pomalo sam ih se plašio. Onako veliki  sprem mene, jedni s drugima nekad su znali biti grubi, odnosno to je meni tako izgledali.

Ipak oni što su na dalekim terenima u školskom dvorištu skakali na koš i igrali fudbal na velike golove, izgledali su mi kao divovi snage i spretnosti. Od samog doselvanjana u taj kraj osećao sam prema njima ogromno strahopoštovanje. Oni su sve do tog dana bili daleko zven moga sveta, u jednom drugom u koji sam se ja usuđivao samo da virim. Toga dana trebalo je da i ja postanem deo tog velikog sveta. Ipak više sam se našao u njemu. Bio je stran, veliki, strašan, ozbiljan i privlačan, privlačan i odbojan iznad svega i u isti mah.

Piše Nikola Krstić

2019-07-01T09:37:14+00:00

About the Author: