Nikola Krstić – priče jednog psihoteraputa

Prva i nezaboravna – jedinica iz matematike

Iako je prošlo pune trideset i tri godine i danas se jasno sećam kako sam dobio prvu jedinicu u svom životu. I ako me pod starost ne pojede Alchajmer, taj Nemac koji krade uspomene čineći da život izbledi i polako se pretvori u ništavilo koje nas možda i čeka pošto poslednji put i konačno sklopimo svoje oči, verujem da ću se tih scena sećati dok god sam živ. Naime prva ocena koju sam u svom životu i svom školovanju dobio bila je upravo jedinica i to baš iz matematike! – tog najvažnijeg predmeta celog našeg školskog sistema.

I ni sam ne znam kako se desilo da ja i nesrećni Slobodan ostanemo sami u učionici dnevnog boravka koja i nije ličila na učionicu već me je malo podsećala na neku od soba iz obdaništa. Veliki crveni etison na sredini, a klupe tek skraja – jasno je govorilo da je ovo prostor za igru. Veliki, slobodan crveni prostor prosto je mamio na jurcanje.

Sunčevi zraci dopirali su kroz velike prozore jednog svežeg proleća dok je kroz nas kiptila energija života, radosti, igre. Slobodan i ja, zaneseni, nasmejani, veselo smo se jurili po sobi. Čas je on jurio mene, čas ja njega. Između tih jurenja zastali bi jadan naspram drugog, zategnuti kao strune i kratko bi se, ushićeno i izazivački gledali u oči. Ovo smanjivanje uloga činilo je da igra ne postane dosadna, događalo se spontano, kao po nekom dogovoru koji bi se desio bez reči, u samom pogledu, u osećaju.

Kroz otvoren prozor dolazio je sveži miris zemlje i trave. Sećam se Slobodanovog vedrog, dobroćudnog osmeha, širokog lica, nebesno plavih očiju. Voleo sam Slobodana. Učiteljica ga je jednako često grdila kao i mene. I njegove sveske bile su zarozane kao i moje, sa velikim crnim ušima. I on je bio krmeljiv, prljavih rukava i crnih noktiju. Valjda baš zbog te sličnosti, učiteljica nas je posadila u istu klupu. Slobodan je, još i tako mali jednostavno bio dobričina i veseljak i zakleo bih se da je takav i dan danas, ako je živ.

Začarani veselom igrom, do kraja prisutni jedan za drugog i u sadašnjem trenutku, zanešeni, kako samo deca znaju da budu, nismo nas dvojica ni primetili da se nešto čudno događa i da smo već podugo sami u tom lepom svetu, da nas niko ne prekida i ne ometa jer nikoga i nema. Da smo našli izolovano ostrvo u svetu škole koja mirše na izgrickane drvene olovke, sveske, pernice i obaveze. A nikoga i nije moglo biti. Naime u prepodnevnoj smeni, posle doručka, svratili bismo u dnevni boravak samo da uzmemo torbe i odmah bismo odlazili na prvi čas. U dnevni boravak vraćali smo se tek na ručak, posle časova. I ako se deslio da onako zaigrani, vraćajući se sa doručka potpuno previdimo obavezu, i kako smo se zaigrali i ostali sami probivši pravila i granice, ni danas mi nije jasno.

I tako zaboravljeni i sami uživali smo nehotice ukradeno vreme, neometeni, svoji, oslobođeni od svake svesti o obavezama koje su i same načas zaboravile na nas ostavivši nas u iznenada otkrivenoj zemlji slobode. Zadihani, znojavi i zajapureni, disali smo punim plućima te slatke i radosne trenutke neobične osame, izgubljeni, zaboravljeni i srećni, zatureni negde u pukotini organizacije strogog sistemu naše osnovne škole.

I mislim da je meni ova vesela, neobična rupa ispunjena neuobičajenom slobodom prvom privukla pažnju, i da sam prvi postao svestan da nešto tu nije u redu, da igra već predugo traje, da je sve isuviše neobično, radosno i lako.

Spoznaja da bi trebalo da smo odavno na nekom drugom mestu preseče me preko stomaka a noge mi se zalediše. Najednom me obuze slabost, gotovo drhtavica. Osmeh nestade sa moga lica, najednom  zanemeh i snaga me napusti pretvorivši se istoga trena u onu poznatu skučenost krivice.

I Slobodan se uozbiljio videvši na meni promenu. Još uvek neshvatajući da sam se probudio u strogoj stvarnosti škole i strašnom prestupu što me je preplavilo kao nadirući strah od toga šta će sada biti. Nestade igre i bezbrižnosti iz njegovih vedro plavih očiju i dobroćudnog, širokog lica.

– Zakasnili smo!

Viknuh i potrčah po torbu, a zatim hodnikom, nađosmo se ispred zatvorenih vrata učionice I razreda, drugog odeljenja. I2 pisalo je latinicom, crvenim markerom na belom papiru i prvi put mi se taj rimski znak za broj jedan učini tako strogim, tako visokim, tako ozbiljnim i tako izduženo ispravnim, tako različitim i suprotnim od našega graha i nevaljalštva.

Stajali smo pred vratima utrnuli od straha, nogu obuzetih slabošću. Kako sada pokucati, kako ući u tu svetlu, ispravnu, urednu, čistu učionicu, kako se suočiti sa strašnom, starijom, naizgled ljupkom ali u suštini veoma strogom učiteljicom, Zorkom Marković, čije ime i prezime i odišu oštrinom, stogošću, ispravnošću i čvrstinom.

I ne sećam se više da li smo kucali ili smo samo kradumice ušli u silnoj želji da nas nema, da nas niko ne opazi, da budemo nevidljivi, ali čini mi se da je baš tako bilo. Velika oštra vrata zaškripaše i iz pomračine hodnika nađosmo se obliveni svetlom učionice, ispred velike tamne učiteljice koja i sama beše zatečena i sleđena ovim neuobičajenim prizorom i nečuvenim bezobrazlukom.

Zaledila nas je pogledom, onako iznenađene, nagnuvši se ka nama s rukama na bokovima, i sva u zaprepašćenju koja se brzo pretvori u jarost i meni do tada nepoznatu i neviđenu ljutinu.

Verovatno ni sama nije primetila da falimo pa je iznenađenje i kod nje bilo silno te je ze momenat prekrilo strah koji je najzad pokljao preobrazivši se u bes. Uz oštre reči i povike nađosmo se Slobodan i ja gde stojimo u svojoj klupi. Bila je to mala žućkasta klupa, jedna od poslednjih u redu do prozora. U toku je bio čas matematike, čas tačnosti, strogosti, ispravnosti. I sve je u tom trenutku izgledalo tako tačno, tako precizno, tako oštro, tako jasno, tako pravo i ispravno, i čas, i zraci sunca koji su sekli vazduh učionice, i velika ćoškasta zelena tabla, i brojevi po njoj ispisani, i veliki dnevnik pun nama do tad nepoznatih slajdova i cifri, koji se crvenio u važnosti, i zagasito braon vrata kroz koja smo baš maločas ušli u tu strašnu i svetlu sobu, i svo to svetlo, oštrina, tačnost i ispravnost bili su tu da nas izgrde, da nas opomenu, da nas kazne onako drljave, znojave, krmeljive i musave, da nas proganjaju i zgaze, da nas unize i unište, da nas iseku, da nam jednom za svagda očitaju strašnu presudu našoj bezočnoj lenjosti, bezobrazluku, neurednosti, neispravnosti, pogrešnosti.

I baš u tom duhu sevale su Zorkine reči i grdnje, sevale su kao i njene tamno braon oči kojima nas je prožimala kao flis papir. Učionicom je vladala jedino tišina. Odjekivalo je samo trepteći glas naše učiteljice. Iščekivao sam da agonija konačno prestane. Najzad ovo mora imati kraj. Ne može nas čitav dan tako grditi. Sve će uskoro biti gotovo i zaboraviće se, mislio sam, kada je sledilo novo, još veće i još strašnije iznenađenje, kao ispunjenje najstrašnijeg košmara, kao ostvarenje najstrašnijih strahove deteta uhvaćenog u prestupu, strahova koji se mogu sažeti jednom rečenicom koja glasi “šta će sada biti”.

Zorka je prišavši, još uvek sa rukama na bokovima, ispružila desnu nogu, nadvila se nad nas i sa ljutnjom koja nije jenjavala tražila da sada pred svima ispričamo, šta je to ona drugoj deci govorila i čemu ih je to naučila dok mi nismo bili tu. Bili smo uliveni u zamku. Trebalo je da znamo nešto što nisamo čuli i što prema tome nismo mogli ni znati. Gotovo radosno ljutita, opčinjena svojom idejom koja joj je izgleda iznenada pala na pamet, Zorka je stajala ispred nas praveći duge pauze neprijatnih iščekivanja.

– Dakle! Da čujem! Šta smo radili dok nisam bili tu?

Usledila je neprijatna pauza ispunjena ritmičnim tapkanjem cipele na Zorkinoj ispruženoj nozi o pod.

– Dakle! Ne znate! Sram vas bilo! Nevaljaci! U prvom razredu da ne dođu na čas! Propalice!

Usne su joj se pućile i stezale dok je crvenoga lica i ledenog glasa cedila reči kroz ljutinom stisnute zube.

– Pogledajte ih samo deco! Razdrljani! Neuredni! Odvratni! Sram vas bilo! Propalice! Jedinice!

Zorka je zastala još uvek tvrdo gledajući u nas. Izgleda da joj je napamet pala nova, još gora ideja. I baš kada se činilo da će agonija konačno ugledati kraj, Zorka nam kroz zube saopšti da smo obijica dobili po jednu jedinicu iz matematike. Ljutito ode do katedre, otvori veliki, važni crveni dnevnik, i upisa nam po jednog keca običnom olovkom, dok smo nas dvojica još uvek stajali zaleđeni u neverici.

– Tako treba sa vama! Nevaljalcima! Po jedna jedicna za svakog! Zapamtićete vi mene! Bezobrazluk! Sramota! I sada ćete za kaznu stajati ceo čas.

Čas je bio pri kraju. Grlo mi se stezalo i u mojim očima nije bilo suza. Podrhtao sam. Kada je konačno zvonilo, odlučio sam da ne kažem ocu šta se dogodilo. Sećam se da sam promrmljao nesretnom Sbobodanu da nam je jedinice upisala običnom olovkom. Da se listovi dnevnika taru jedan od drugi, te da će se jedinice tako same od sebe obrisati. Da će sve biti u redu. Da naši roditelji za njih nikada neće saznati. Ne znam da li sam i sam verovao u to što sam ispričao. Mislim da mi je i samom bilo jasno da pričam koješta. Ipak ta misao, makar i sam u nju nisam verovao bila je slamka spasa za koju sam se u tom trenutku morao uhvatiti.

Posle škole otišao sam kući. Mačak, kako sam zvao oca zbog njegovih velikih brkova, kupio mi je novo ćebe. Znao je da mnogo volim životinje. Na ćebetu je bila iscrtana cela životinjska farma. Pozadina je bila teget. Svetlo plava ograda. red pataka, red svinja, red pasa, red konja, red krava, potok, pa onda sve ponovo. Na kraju opet svetlo plava ograda. Toplina doma, sela, imanja.

Ćebe mi se mnogo dopalo. Počeo sam da plačem. Otac me je pitao o čemo se radi. Kroz suze sam mu rekao da sam dobio jedinicu iz matematike. Bila je to moja prva ocena. Prva ocena u mom životu.

Strašno se naljutio i izgrdio me. Još dugo sam tiho plakao sam u sobi, gledajući u divno teget ćebe sa životinjama koje sam toliko voleo.

Piše: Nikola Krstić

2019-07-01T09:54:00+00:00

About the Author: