Strategija, taktika, tehnika

Problem strategija u GT

Relacioni pristup u GT, koji u poslednje vreme doživljava ekspanziju, zasniva se na fenomenu rezoniranja, koji je, kao i intervencije koje iz rezoniranja proizilaze predverbalan, spontan i intuitivan odgovor organizma (teraputa). Tako na primer terapeut svedoči da je osećao snažnu težinu i mučninu u polju sa svojim klijentom, i da je “izlaz pronašao” u potrebi da duboko uzdiše, što je dovelo i do toga da se klijent oseća bolje. Drugo prilikom teraput je osećao potrebu da gleda svoga klijenta, nežnim pogledom, što je dovelo do suza i dubokog osećaja povezanosti. Čak i rečenica, “Prvi put me neko stvarno vidi.”, koju je terapeut ponudio klijentu kako bi zaokružio isksuvo i dao mu značenje i razumljivost, pala mu je na um spontano, sama od sebe. Treći teraput svedoči da je, približavajući se svojom stolicom kljentu, jasno osetio granicu na kojoj je morao da se zaustavi. Prepoznavanje koje se na taj načinin desilo učinilo je da se klijent opusti i da se počne osećati bezbednim.

Ovakav način bivanja i rada koji je predkognitivan i predverbalan, zasnovan na spontantanosti i telesnoj intuiciji, suštinski je različit od rada zasnovanog na ekstrinzičkoj dijagnostici i strategijama. Kada tome dodamo ideju da ne postoji apsolutna istina i da je svaki teorijski ili praktični stav na kome bi teraput mogao da zasnuje svoje intervencije, kontekstulno uslovljen i zavistan, onda se rad u skladu sa preporukama neke vrste ekstrinzične dijagnostike i stretagija dovodi u pitanje i predstavlja potencijalni problem. Ovaj problem možemo nazvati problemom strategija i intrinzične dijagnostike u ET.

Problem strategija i uopšte kategorijalne dijagnostike u GT nastojimo razrešiti iskustvom. Iskustvo naime pokazuje da nam strategija, zasnovana na primer na generalizaciji iskustava terpijkog rada sa nekom grupom klijentata (na primer granični), može biti značjana. U realnosti terapijske situacije teraputi vežbaju da se pomeraju iz jednog načina pristustva u drugi. Iz estetskog, senzornog načina pristustva u onaj gde mobilišu svoj intelekt i razmišljaju o dijagnostičkim kategroijama, naknadnom razumevanju iskustva koje klijenti neke organizacije (npr. graniče) imaju. Ovakva refleskija i prisećanje, daje izgleda određene strateške preporuke, čak menjaući i način na koji je teraput prisutan. Na primer, preplavljen  doživaljem neadekvatnosti i strahom da će se kontakt sa klijentom raspasti, terapeut se povlači u svoje mape, i ramišlja o onome što zna o specifičnosti rada sa depresivnim ili graničnim klijedntom na primer. Tako se terapeut priseća je osećaj neadekvatnosti i nemogućnosti istrajavanja u odnosu karatkerističan za granično ili depresivno organizovanog klijenta. Takođe se priseća da su njegove mogućnosti u tom pogledu male i da može zaista biti odgovoran samo za istrajavanje u budnosti i prisustvu, traženju načina da se poijavi na granici kontakta. Takođe njegovo znanje o graničnom ili depresivnom iskustvu obaveštava teraputa da je možda po sredi fenomen projektivne identifikacije. Da je klijent ne neki nečin izmestio deo vlastitog osećaja neizdživosti u teraputa i da je sada važno da teraput u sebi kognitivno i/ili emotivno obradi sadažaje, da ono što se događa prepozna kao komunikaciju i prizna klijentu težinu i bezizlaznost koju oseća (makar neverbalno). Ova znanja omogućavaju teraputu da sada u odnosu bude na nov način. Ona ga osnažuju stavljući njegovo iskutsvo u konekstu terapijskog procesa. Teraput je sada, potencijalno prisutan na novi način, jer se osnažio verovenjem da je stanje koje ga je zadesilo važan, čak neizbežan deo procesa. Od običnog uplašenog čoveka koji je zalutao u podzemu jamu, teraput sada ponovo postaje iskusni speleolog kome je boravak u dubini, mraku i nezvesnosti podzemlja poziv i struka, koji ova stanja prihvata i nosi kao deo svoga posla, nazad kao deo i vlastitog životnog iksutva i puta.

Strategije

Strategija je unapred pripremenji način da se dođe do određenog cilja. Da bismo imali strategiju, potrebno je da unapred odredimo cilj. Kada je određen cilj, anticipramo načine za koje pretpostvaljamo da će do cilja dovesti.

Ako se slažemo da je gešetlt u osnovi neteorijski pravac, u tom smislu da terapija pretpostavlja neposrednu otvorenost za doživalje (fenomenološki pristup), onda možemo reći i da je geštalt u osnovi nestrategijski pristup, u istom značenju. Ako terapija i terapijska seansa imaju unpared određeni cilj (na primer prevazilaženje simptoma), onde se može desiti da taj cilj razdvaja teraputa i klijenta tako da cilj više nije njihov susret i kontakt, već neko postignuće. S druge strane ako su cilj susret i kontakt, shvaćeni na neki određeni način, onda tako shvaćen susret, ako cilj, može biti imperativ (ono tako treba), nametnut kao zadatak koju upravo ometa teraputa i klijenta da se sretnu na autentičan, prirodan način (setite se primer sa terapeutom koji je opterećen relacionim radom).

Da li stragija, kao i terapija, ipak u geštaltu ima svoje, neizostavno mesto? Da li je moguće i da li je potrebno da ih se potpuno rešimo? Ovo su teška pitanja. Na osvnovu svoga iskustva rekao bih da je filozofija, strategija i teorpija ipak potrebna, štaviše da se svojih prepostvki ne možemo u potpunosti osloboditi. U tom smislu na organizovanost i strukturu, kao one kvalitete koje donose strategija i teoriija, možemo gledti kao na jedan pol kontinuuma, na čijoj se drugoj strani nalazi otvorenost, rezoniranje, prisustvo, neintepretativnost, spontanost, radoznalost, začuđenost nad samorazumljivim, kreativna nezainteresovanost.

Dalje, moram nagalsiti da je o strategijama, tehnikama i intevencijama u GT veoma malo promišljeno i pisano. Nije mi poznato da li je iko pokušao da definiše i razgraniči ove pojmove, pa ćemo u ovom  tekstu i po tom pitanju lutati, onako kako je to valjda neizbežno za svaki pionirski poduhvat.

Univerzalne strategije

Strategije u GT možemo podeliti na univerzalne koje se zasnivaju na opštim teorijskim i filozofskim principima. Takve strageije su recimo donošenje svesnosti u doživalj i ekspresija doživalja, paradoksni pristup, isprobavanje novih pokreta (ekspreimentisanje), težnja odnosu i kontaktu, razmeni, zajedništvu, slobodi za zdravo povlačenje… Možda možemo reći da ove stranegije uvek fundiraju geštelt psihoterapijki rad. Postoji dakle uverenje da sve što radimo u GT u osnovi ima cilj unošenja svesnosti u doživalj i ekspresiju doživalja, kontaktiranje sebe i drugog, uceljivanja, integracije, zajedništva, povlačenja.

Prepoznavanje (osvešćivanje) naših potreba i njihovo komuniciranje sa drugim naša je najbazičnija potreba. Naša je najbazičnija potreba takođe da drugi vide i prepoznaju naše potrebe, da ih prihvate i na taj način se sjedine sa nama. Naša je bazična potreba da vidimo drugog i menjamo svoje ponašanje tako da ih uzmemo u obzir.

Veruje se, naime, da su prepoznavanje, artikulacija i izražavanje svojih doživalja, načina na koji su drugi deo njih, kontaktiranje drugog, doživalj povezanosti i zajedištva, podrška za kontakt, kreativnost i povlačenje, uceljujući i lekoviti.

Specifične strtagije bazirane na stilovima adapatcije

Ovi univerzalni ciljevi, međutim, mogu se ostvariti na mnogo specifičkih načina. Načini na koje ih je moguće ostvariti zavise od načina na koji ja kao teraput sa jedne strane i moj klijent sa druge strane organizujemo našu granicu kontakta, ali zavise u mnogome i od naših ličnih i profesionlnih navika, iskustvava, sklonosti. Ipak, u tim načinima, verujem, postoje određeni obasci. Ovi obrasci mogu se opisati teorijom mehanizama adatacije.
Ako je dominantan mehaniam adapatacije moga klijenta projekcija, možda možemo govoriti o specifičnoj strategiji rada sa projekcijom (pojačaj doživalj pa se identifikuj sa aspektom koji je projektovan – Perls). Na primer klijent koji oseća nepoverenje može osvestiti da mene kao terapita vidi kao strogog čoveka, koji će ga kritikovati i osuditi. Pozivam klijnta da pojača iskustvo tako što mi govori kakav sam. Strog, sterilan, moćan, nepristupačan. Zatim ga pozivam da odigra ove osobine, da im da reči, pokrete mimike koje ih oživaljavaju, da se sa njima identifikuje. Zatim ga pitam kako se on oseća kada se ponaša tako. Ideja je da deo sebe koji ne može prihvatiti ponovo vrati sebi. U promenljivosti sredine koja od nas traži najrazličitije adaptacije ponekad je potrebno da budemo strogi, moćni, nepristupačni, tvrdi na granici kontakta, kritujući, zatvoreni. U osnovi ove strategije je ideja da klijent projektuje neintergisani, nesvesni aspekt svoga selfa.
Na projekciji je, međutim, moguće raditi i na druge načine. Možemo ispitai ko je bio takav (ugrožavajaući kroz strogost, osuđivanje, nepristupačnost). U tom smislu na projekciji kao mehanizmu adapatcije, radili bismo tehnikama rada na nezavršenom poslu.
Na projekciji je moguće raditi i kroz odnos. Na primer, terapeut može pozvati klijnta da mu otoreno kaže da je (terapeut) stog, opasan, kako bi otkrio šta se desi kada ove osude klijent unese u polje njihovg odnosa. Može proveriti da li klijenta zanima kako je teraput kada čuje ove osude. Može u sebi potražiti i sa klijentom komunicrati svoje osobine i sklonosti u kojima prepoznaje zrno istine klijentovih osuda. Može istraživati kako je, u kojim istuacijama (ili kako je upravo sada) strog, nepristupačan…
Dakle postavlja se pitanje da li dijagnostika stila adaptacije (mehanizma adaptacije ili otpora), zaista pruže strateške smernice, ili se možda i nakon dijagnostikovanog stila adaptacije opet može govoriti o stategiji koja više koristi odnos ili koja odnosu uključuje kao pozadinu a u prvi plan stavlja tehniku.
Ako se klijent na granici kontakta pojavljuje kroz retrofleksiju, moja strategija može ići za istraživanjem kojim introjektom zaustvlja svoje originalne impulse. Na primer možemo otrkiti da klijent suzdržava sebe da izrazi bol jer veruje (svesno ili nesvesno) da nije u redu osećati i izražavati bol, da će time oteretiti psihoteraputa. Ova stragija rada razlikovala bi se od stratgije rada na projekciji.
Tvrdnju da su stregije rada na ovim mehanizmnima načelno razlite treba još preispitati. Naime i na retrofleksiji je moguće raditi razvijaući fantaziju (šta klijent očekuje da će da se desi) ili ispitivanjem kako teraput kokreira klijentovu retroflakciju ili rezoniranjem s retrofleksijom i traženjem potrebe zajedničnog, retroflektivnog polja. Rad kroz odnos, tako, vrlo je sličan i kod rada na projekciji i kod rada na retrofleksiji, što možda opet govori da teraput može, manje ili više u figuru donositi odnos, da može raditi tehnikom, prilično ostajući po strani da tako kažem ili može raditi odnosm da tako kažem.

Strtegije vezne za specifične feonomene (npr. stid) ili klijente u specifičnim situacijama

Ipak krenimo dalje. Javlju se i drugi oblici specifičnog organizovanja granice kontakta kao što je stid. Učili su nas da je kod stida važno da teraput preuzme svoj deo odgovornosti za kreiranje stida između njega i klijenta. Ovakav pristup mogao bi se nazvatiu strategijom ili možda taktikom.

Dalje, ako je klijent adolescent, žena koja se sveže pordila, odrasla osoba koja je upravo izgubila majku za koju je bila veoma vezana, ili dete koje je doživeli seksulno zlostvljanje, pretpostvka je da će se strategije rada razlikovati.

Naša zanja o spcifičnosti problema i iskustvima u odrađenom životnom dobu (detinjstvo, adolescencija, rano roditeljstvo, srenje godine, starost) može imati uticaja na strategiju našeg rada.

Isto važi i za specifične egzistencijalne događaje da tako kažem. Tako verujemo da u radu na procesu žalovanja svaka faza (tuga i ljutnja, poricanje, povlačenje u depresiju, trancendiranje) ima svoje mesto, svoj smisao i svoju ulogu i da nije dobro klijnta pokušavati izvlačiti iz ovih faza, vać mu je potrebno da ih teraput razume i podrži, da im da značenja i više izražaja, kako bi se spontano smanjivale i tako omogućile napredovanje procesa.

Strtagije bazirane na geštalt razumevanjeu prirode poremećeja (psihopatologija)

Njzad ostaje pretpostvka da se stretgije raditi sa anksiznom, depresvnim, shizodinim ili shizofrenim klijentom makar donekle razlikovati.
Tako se na primer u radu sa depresijom terapeuti moraju pripremiti da izdrže frustrirajuće nenapredovanje i da se hrabre i zadovolje sasvim malim koracima. Rad na svesnosti sa narcističnim klijntima koji su sebe ubedili u vlasitu ispravnost neće dati rezultate, ni otvorena konfrontacija. Biće potrebno mogo vremena da takav klijent bude spreman da zaista pogleda u sebe. Rad sa graničnim klijentom zahteva od teraputa da istrpi mnogo neizsvenosti u pogledu opstanka odnosa, da se pojavljuje sa svojim granicama i izdrži ogromnu frurstaciju doživalja napuštenosti koju klijent može osetiti, ako teraput na primer, ne želi da produži seasnu, iako je to sada klijetu “životno važno”.

Različitost klijenata

Zatim ljudi se razlikuju na neke manje univerzalne načina. Način rada koji mi dobro polazi za rukom kod jednog klijenta ne daje nikve rezultate kod drugog, jer je recimo prvi klijent izrazito introspektivan, dok drugom nedostaje kapacitet da zaista vidi sebe. Nekome rad kroz fantaziju leži, dok je drugome mašta slaba strana. Pretposvaka je da se teraput, donekle, može prilagoditi specifičnosti klijnta sa kojim radi, a način na koji se prilagodio možemo zvati specifičnom strategiom.
Isto važi za same teraputa. Možda možemo govoriti o tome da je neko više sklon da se pojavi, a neko više da radi na siguran način, tehnikom. Ovde govorimo o indivudlanom stilu kao aspektu koji će utciati na stregije koje terapeut odabira.
Tehnika kreiranja dijagnoze, jedna je od tipičnih strategija rada za geštelt. Naime razgovor o dijagnozi u gešteltu je proces koji može biti prilika za upoznavanje i prepoznavanje…

Individualnost klijenta i razvoj kroz vreme

Nisu svi klijneti isti. Neki su vrlo introspektivni i već od samog početka lako prate sebe. Sa nekima to ide teško.

Dalje, klijenti na prvim sensama svakako nisu isti kao tzv. razrađeni klijenti nakon dugogodišnjeg psihoterpapijskog rada, kao i što teraput početnik nije na istom mestu kao iskusan teraput ili teraput u poznim godinama. Kontekst u smislau vremena i uznapredovalosti seanse opet bi mogao biti od značaja kada govorimo o strategiji. Ima terapeuta koji veruju da se za svaku fazu rada sa klijetom treba vezati određena strategija. Na primer u prvoj fazi terapije preporučuje se rad na sistemima podrške, izgradnji odnosa poverenja, rad sa malo frustracije i puno podrške, oprezan, bez mnogo konfrontiranja, pravljenje mapa izazova i zadataka… Za neki uznapredovalu fazu rada, tako preporučuje se rad na temama dubokih egzictanijanih ograničenja. Da li i ovde idalje govorimo o stretegili ili je priklladnije reći da je po sredi taktka.

Da li radimo po planu ili bez plana.

Dalje, o strategiji možemo govoriti u smislu nekih spefifičnih klijetovih karatkeritika. Sa deteom, adolesenctom ili klijnetom u srednjoj dobi ili starosti nećemo raditi na isti način…

Strategija u svetlu podrške i frustracije

Doziranja odnosa i način primene podrške i frustracije takođe bi mogao biti elemnt strategije, koji prelama mnoge pomenute elemente. Na primer na odnos podrške i frustracije može uticati uzrast klijenta, dijagnozu koju smo uzeli za radnu hipotezu ili stil adaptacije (kontakltiranja). Na primer sa vrlo slabim klijentima, frgilnim, s urušenim sistemima podrške, veorvato ćemo, kao teraputi osećati naročitu potrebu da budemo strpljivi i nežni.
Isksutva nas takođe upozoravaju da je podrška starija od frustracije, da frustracija klijenta neće dati dobre rezultate, ako se pre toga nije uspostavio odnos poverenja. Na primer, da bi pozvali klijenta da osvesti kako doprinosi ljubomornom i opsesivnom ponašanju svoje žene, da bi ga pozvali da stane na njeno mesto i ispriča priču iz njenog ugla, da bi pokušao da prepoznao i prizna njene doživljaje i potrebe, verovatno će biti potrebno da se klijent u odnosu sa nama oseća prilično bezbedno. Ako je pri tome njegovo iksutvo u porodici da je bio optuživan i ako se u sebi bori sa snažnim osećajem, neadekvatnosti, naš odnos bi morao biti dovoljno jak da može da probije barijaru osećaja krivice i neadekvatnosti i verovatno stida i ljutnje koji se u ovakvom radu može pojaviti.

Terapeut će se možda morati zadovoljiti sa dugim, nežnim radom na njihovom odnosu. Na primer podržavaći klijanta da jasno i direktno izgovara svoje strahove i slutnje, projekcije i strepnje vezane za teraputa, kako bi kada ih osvesti i izgovori mogao biti dovoljno prisutan da se sretne sa bezazlenošću ili dobronamernošću koja se očitauje u načinu na koji ga teraput gleda. Biće vervatno potrebno dosta vremena da klijent poveruje da ga teraput neće manipulisati, ucenjivati, odbaciti… Tek kada se u dovoljnoj meri razvoju odnos, poverenje i osećaj bezebdnosti i postojanosti odnosa, veruju zagovornici ove strategije, frustrianje klijenta će biti plodno.

Tehnika kao strategija i strategija kao tehnika

Dosadašnje istraživalnje navodi na zaključak da na rad tehnikom, u kojem se teraput malo pojavlje, ne radi odnosom i malo se investira, možemo gledati kao na vrstu strategije ili kao na način ili stil rada.
Najzad teraput može raditi tehnikom ili pojavljivanjem na granici kontakta, ili kombinacijom jednog i drugog. Klijenta može pozvati u rad na nezavršenom poslu ili nastviti sa kontekstualnim istraživanjem doživljaja. Može ga pozvati da vežba novi pokret koji mu nije svojstven ili mu može dati fidbek, koji opt može biti manje ili više ličan (želiš li da znaš kako se sada osećam sa tobom)… Da li je rad na nezvršenom poslu stregija ili tehnika?
Rad na nezavršenom poslu može se izvesti na nekoliko različitih načina (samo kroz priču o odnosu, odigravanje sa nezavršenom stolicom, članom grupe, igračkom, odigravanje sa teraputom). Ovde sasvim sigurno govorimo o tehnici.
Teraput može češće ili ređe menjati fokus, prebacujući se sa rada na sadržaju (istraživanja) na rad kroz odnos, odnosno odnos može biti manje ili više figura ili pozadina. Može se usresrediti na rezoniranje ili na telene senzacije, na čulno ili može razmišljati i pozivati klijnta da razume sebe ili ono što se između njih događa. Da li ovde govorimo o taktici?

Piše: Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije

Kontaktirajte nas…

2020-02-27T18:01:33+00:00

About the Author: