Pohvala Prokrastinaciji

Nikola Krstić: priče jednog psihoterapeuta

U svet žurbe i prestiža, moranja i prisege, u kome je tako važno stići pre, dopreti dalje i biti bolji, u svet u kome se sve meri i upoređuje, ušunjala se tiho, neprimetno, nemarno, nevidljiva neman prokrasticancije. I baš kada se obaveze nagomilaju, baš kada treba biti efikasan i brz, odgovoran prema sebi i svome životu i budućnosti, ona je tu. Teška, lenja i troma. Pospana i slatka. Neodoljiva.

Bilo da se javlja kroz dugo jutranje razvlačenje po krevetu, bilo da nas mami u dugo listanje društvenih mreža, bilo da se pojvaljuje kao neobaveno ćaskanje telefonom, kao gledanje vesti, slušnje muzike ili grickanje čipsa uz serije, prokrestionacija je tu s punom težinom svoje lepljive duše. Prosta i čedna, spremna je da neprimetno proguta onaj najbolji deo dana. Svog domaćna ostavlja ipak na kraju praznim, da ga na miru jede osećaj beszvrednosti, beskorisnosti, uzaludnosti. I tako se naš delija, najzad napušten od svoje dame, tiho kaje i očajava, sav obliven gorkom mišlju da se ovako nikada neće uzdići do nekog boljeg, obećanog života, do neke života dostaojnije i srećnije budućnosti.

I sutra ujutru, ova danguba opet je tu. Smeška nam se slatko, neodoljivo. Uvukla se u miris jutranje kefe. Mami svoju žrtvu na bezalzeni flert, najvna i čedna. Jer kakva je greda ako se desetak minauta pokloni njoj, radi opuštanja i rekreacije? Kakva je šteta ako je samo malko zapratimo na fejsbuku ili instragamu? I tako joj se ponovo podajemo. Samo malo. Samo pet meniuta. Samo da nam želja mine. Samo da se osladimo tim mrvicama izgubljenog vremena, blaženo besciljnog lutanja koje neodoljivo podseća na bezbrižnost i besciljnost dečije igre. I dok lupiš dlanom o dlan, već su prošli sat ili dva, dan ili sedmica. A hrpa zadataka već izgleda preteće, ubijaući svojom veličnim veki elan i svaku volju za rad. Kao kula prljavih sudova što se neprijatnim mirosm uzaludnog posla izdiže u kuhinji, čineći da se osetimo tako tromo i teško, tako bezvoljno i malo. Jer poslovi su beskrajni. Oni se nižu jedan za drugim u besciljno, beznadežno ponavljućim nizovima, čineći da se osetimo kao miš zarobljen u valjku za trčanje svoga zlatnog kaveza, tako da imao utisak da trčimo u mestu. Da kao micki Sizif guramo kamen svoga života uzbrdo, da bi se on svaki put ponovo skotrljao nazad, u dolinu.

A prokrastinacije je uvek tu. Odmorna i sveža. Zove i mami. Uvek spremna na bezbrižno druženje, na neobavezno ćaskanje. Ona nudi iskorak iz sizifovske rutine, blagdan neodgovornosti i slobode. Ona skriva duboko u svojoj lenjoj duši klicu revolta i pobune, slatkog nevaljaljastva i neposlušnosti, otkaza koji bi smo tako rado dali svim svojim poslvima, samo kada bi smo za to imali petlju. Ona nudi slast krivinarenja, slobode i nesputanosti. Nepredvidljivog putovanja u šarenu, daleku, sučnčanu zemlju odmora. I kao da nas očarava tek naslućenom i napola osvešćenopm iluzijom da će nas ponovo učiniti živim, da će nam omogućiti da komad života ukrademo i sačuvamo samo za sebe, tako nepovratno da nam ga razni roditelji, nastvncici, treneri, drseri, profesori i šefovi nikada ne mogu oteti. Ako su nam već oteli život, ovaj komad vremena, grešno poklonjenog prokrastinaciji, sigurno neće.

I ako joj se bez mere podamo, ona će kao i druge zavisnosti, tek kroz godine otriti svoju zlu i opaku ćud. To je ćud koja porobljava. No mi ćemo tada već imati mnogo spremnih izgovora, koji nam doduše neće pomoći da se osetimo manje promašenim i praznim.

Stoga nas prokrastinacija, kao i druge zavisnosti u životu, kao i svaki slatki greh, tera na tešku ali krepku trezvesnost i dosciplinu duha, ne bi li se odupreli i zadržali tek u lepoti i lakoći bezazlenog flerta.

Nikola Krstić

2020-02-19T21:34:33+00:00

About the Author: