Mnogi ljudi veruju da je psihoterapija isključivo namenjena onima koji imaju ozbiljnih psihičkih teškoća, a da je sa njima sve u redu. Ovde je posredi predrasuda. Istraživanja pokazuju da velika većina osoba koja se odluči na psihoterapiju ima uobičajenih psihičkih teškoća koje su svojstvene svima nama.

Dolazak na psihoterapiju obično pokazuje svesnost o sebi i svom psihološkom biću, svesnost o potrebi za mentalnom higijenom i o presudnom značaju našeg psihološkog življenja za našu sreću i dobrobit. Dolazak na psihoterapiju pokazuje da smo odgovorni prema sebi i drugima i da pred problemima ne zatvaramo oči.

Psihoterapeut je osoba koja upravo ima duboko poštovanje za ličnost i teškoće svoga klijenta, upravo zato što je godine proveo radeći na sopstvenim teškoćama.

U tom procesu on je otkrio koliko su psihičke teškoće uobičajene i zapravo plodne i koliko dobrobiti nam mogu doneti ako se na njima radi. Teškoća predstavlja simptom kojim nam duša saopštava da smo je na neki način zapostavili, da bi bilo dobro da je osluškujemo i negujemo.

Psihoterapeut će se upravo usmeriti na zdravo jezgro našeg bića, a simptom se razume kao poruka onog zdravog u nama da idemo pogrešnim putem koji bi za nas mogao biti opasan.

To što osećamo da imamo problem i da nešto nije sasvim u redu upravo pokazuje da u nama postoji zdravo jezgro. Čak i ako imamo ozbiljne teškoće u funkcionisanju, psihoterapeut je najpre tu da nas razume, podrži i ohrabri, da veruje u nas i naše zdrave kapacitete.

Kada bi ovako radio, psihoterapeut bi bio potpuno neefikasan i brzo bi zatvorio praksu. Osnova psihoterapijskog rada je duboko ljudsko poštovanje za klijenta i njegov problem.

Ako se postavi u poziciju sveznalice koja je doktorirala život, to će odbiti klijenta. Umesto toga, psihoterapeut se vodi devizom koja glasi: „Čovek sam i sve što je ljudsko nije mi strano.“ On ne može da radi preko ili mimo klijenta i njegove volje. Njegov pristup je pristup iskrenog razumevanja.

Istraživanja pokazuju da je upravo ljudski i topao odnos iskrene zainteresovanosti i prisustva ono što je u najvećoj meri lekovito za klijente.

Svaki klijent je najbolji ekspert za svoj sopstveni život i sebe samog i to znanje i iskustvo predstavlja najveći terapijski potencijal.

Terapeut može podržati klijenta da donese i realizuje neke važne odluke, ali mu ih ni u kom slučaju ne sme nametati.

Iako može kratkoročno da ukloni simptom, tableta, čašica, ili nešto slično ništa ne leči. Kada njeno dejstvo prođe, problem će nas sačekati, pošto je u međuvremenu samo narastao. To može voditi u novi pokušaj da se problem potisne alkoholom ili tabletama.

Uzimanje psihoaktivnih lekova na svoju ruku ili „lečenje“ alkoholom ili drogama siguran je put u još veći problem, jer se vremenom može kreirati ozbiljna psiho-fizička zavisnost.

Naročito je opasno kombinovanje aklohola i lekova za smirenje (neuroleptika), kao što su bensedin, bromazepam, ksanaks, ksalol, rivotril… Ovi lekovi sami po sebi mogu razviti zavisnost, a u kombinaciji sa alkoholom njihovo dejstvo se pojačava. I zavisnost time postaje veća i opasnija, jer mozgu vremenom više nije dovoljna samo jedna supstanca, već traži njihovu kombinaciju.

Istraživanja pokazuju da se u našoj zemlji troše enormne količine lekova za umirenje ili spavanje, iako na taj način samo bežimo od problema, umesto da ih iskoristimo kako bismo poboljšali kvalitet svoga života.

Već nakon svega nekoliko psihoterapijskih seansi klijenti obično osećaju poboljšanje i olakšanje, manje su napeti, tužni, nervozni.., bolje spavaju, a taj efekat je postignut sasvim prirodnim putem.

Više o odnosu psihoterapije i lekova, kao i o mogućnosti njihovog kombinovanja možete pogledati na stranici koja je posvećena ovoj važnoj temi.

Danas se smatra dokazanim da psihoterapija menja način na koji funkcioniše naš mozak kao i naše epigenetske mehanizme (biologiju naših ćelija koja je odgovorna za prenos dejstva genetskog materijala).

Psihoterapija menja biologiju na spor, ali suptilan, prirodan i vrlo delotvoran način. O svemu ovome više možete videti na stranici koja je posvećena biologiji psihoterapije. Najzad, psihoterapiju je moguće kombinovati sa lekovima i drugim vidovima alternativnih pristupa u lečenju.

Upravo suprotno, na psihoterapiju mnogo više dolaze uspešni ljudi. Prvo stoga što su u mogućnosti da plate terapiju, a drugo stoga što su uspešni često pod velikih pritiskom i svesni su važnosti rada na sebi.

Svako od nas je manje uspešan ili nezadovoljan nekim životnim sferama. Moje iskustvo pokazuje da su uspešni i porodični ljudi češće spremni da potraže pomoć i rade na sebi, jer imaju više samopouzdanja, smelosti, poverenja, odgovornosti.

Uspešni ljudi imaju iza sebe iskustvo suočavanja sa problemima i prevazilaženja istih, ali zbog obilnog posla često nemaju dovoljno vremena za sebe. Stoga, kada se jednom odluče za psihoterapiju, oni obično napreduju brzo i lako.

Psihoterapeut je sigurno tu da sa nama radi na prevazilaženju problema i teškoća zbog kojih smo došli. Ipak, on nema čarobni štapić i ne može rešavati naše probleme ili menjati naš život umesto nas. Psihoterapeut ne može živeti naš život umesto nas. On nam može pomoći da dublje sagledamo svoj život i svoje potencijalne odluke sa raznih strana. On je tu da nas ohrabri i podrži da preuzmemo odgovornost i budemo svesni da idealna rešenja obično nisu moguća. Terapeut nam stoga može pomoći da tragamo za rešenjima koja su dovoljno dobra u datoj životnoj realnosti. Sreća ne dolazi sama od sebe, već je plod duhovnog sazrevanja i mudrosti, a život je uvek skopčan sa problemima i tome se ne može uteći.

Neki misle da, ako nisu rešili svoje lične probleme, onda psihoterapeuti ne mogu da reše probleme drugih. Međutim, problemi i teškoće su sastavni, važan i neizbežan deo života. Niko na svetu nije rešio sve svoje probleme, ali ih je možda tako snažno potisnuo da je sebi stvorio taj privid.

Osnova ovakvog potiskivanja je strah od suočavanja sa sobom i svojim životom. Posledica ovoga je zastoj u duševnom rastu i razvoju i opasnost da kada potisnuti materijal nadođe i slomi odbrane, dođe do bujice koju je teško zaustaviti.

Psihoterapeuti su, dakle, ljudi kao i svi drugi. Razlika je u tome što su se oni posvetili duševnom životu sebe i drugih, pa ga bolje poznaju i imaju visoko razvijene veštine koje im u suočavanju sa problemima pomažu.

Lični rast i razvoj proces je koji traje čitavog života i to važi za sve ljude, bez obzira na to da li oni jesu ili nisu terapeuti, a teškoće i problemi su motor tog razvoja.

Terapeuti bi trebalo da rade pod obaveznom supervizijom, što je svojevrsna psihoterapija za psihoterapeute. I pored toga, psihoterapeut je snažno usmeren na ličnu mentalnu higijenu, jer je to osnovni uslov njegovog uspešnog rada. Stoga većina psihoterapeuta i sama koristi blagodeti psihoterapije ili je član terapijskih grupa za podršku koje se sastoje samo od profesionalnih terapeuta. Od ličnog rasta i razvoja terapeuta umnogome zavisi uspeh njegovog rada!

Iako sugestija i autosugestija jesu snažni aspekti našeg psihičkog funkcionisanja, daleko je od istine da se terapija zasniva samo na njima.

Naravno, psihoterapeut nije svemoguć i klijenti imaju pravo da potraže drugog. Ako se proces nalazi u zastoju, psihoterapeut i klijent će razgovarati o tome i ponekad mogu doći do zaključka da je u najboljem interesu klijenta da nastavi rad sa nekim drugim.

Međutim, istrajnost, upornost i bezuslovno neodustajanje od zajedničke borbe za dobrobit na duže staze i kod većih psihičkih teškoća mogu predstavljati onaj odlučujući lekoviti faktor. Klijenti se ponekad nalaze u tako teškoj situaciji da se osećaju napušteno od strane svih drugih i baš zato psihoterapeut mora biti tu, ma šta se događalo i ma koliko klijentov život bio težak.

Ova stabilnost i istrajnost osnov je uspešnog terapijskog odnosa. Da bi istrajali u ovakvim okolnostima i odnosima, psihoterapeuti obično poseduju dobro razrađene i prokušane sisteme podrške. Terapeuti su podržani svojim učiteljima i supervizorima, kolegama sa kojima obrazuju grupe za podršku, stručnim timovima koji se bave specifičnim problemima s kojima se terapeut može suočiti, dugogodišnjim treningom i praksom koja iza njih stoji, stalnom edukacijom i stalnim usavršavanjem svojih znanja i veština, neprekidnim terapijskim radom na sebi samom i svom ličnom rastu i razvoju. Terapeuti, dakle, nisu sami pred nama i našim problemima. Njihov dugogodišnji trening koji se nikada ne završava nudi im čitav niz ljudi i znanja koji stoje iza njih i prilaze im u pomoć.

Posao psihoterapeuta nije lak i ne može se izvoditi mehanički. On traži da mu se čovek preda, kao i da održava svoju sopstvenu mentalnu higijenu. Psihoterapeut koji u tome ne uspeva neće biti uspešan u svom terapijskom radu. Odgovorno i uspešno bavljenje psihoterapijom stoga zahteva zdrav životni stil i stalnu brigu o sebi. Evropska psihoterapijska udruženja diktiraju visoke profesionalne standarde koji podrazumevaju neprekidnu superviziju, usavršavanje kroz edukaciju i rad na sebi kroz psihoterapiju.

Mnogo muškaraca danas dolazi na terapiju i uživa dobrobit rada na svom ličnom rastu i razvoju. Rodne razlike nisu od suštinskog značaja za ishod terapijskog procesa. Istraživanja pokazuju da je broj muškaraca na terapiji u porastu.

Posao psihoterapeuta nije lak i ne može se izvoditi mehanički. On traži da mu se čovek preda, kao i da održava svoju sopstvenu mentalnu higijenu. Psihoterapeut koji u tome ne uspeva neće biti uspešan u svom terapijskom radu.

Odgovorno i uspešno bavljenje psihoterapijom stoga zahteva zdrav životni stil i stalnu brigu o sebi.

Evropska psihoterapijska udruženja diktiraju visoke profesionalne standarde koji podrazumevaju neprekidnu superviziju, usavršavanje kroz edukaciju i rad na sebi kroz psihoterapiju.

Psihoterapija je zapravo veoma komplikovan proces. Iako katkad izgleda kao običan prijateljski razgovor, u pozadini psihoterapeut izvodi veoma složene poslove kao što su dijagnostička procena, izbor intervencije, intervencija, sagledavanje rezultata intervencije… Ući u unutrašnje prostore nečije duše nije nimalo lako i nosi sa sobom veliku odgovornost.

Čovek je veoma kompleksno biće. Psihoterapeut pre svega mora dobro poznavati sebe i svoje psihičke procese, mora ih prepoznavati i koristiti. S druge strane, prateći sebe, on istovremeno mora pratiti i svoga klijenta i složen fenomen interakcije između dva ljudska bića.

Psihoterapeut u isto vreme mora biti i prisutan u odnosu i stajati sa strane i posmatrati, analizirati i proučavati taj odnos, i nastojati da se smesti na mesto klijenta da bi osećao šta se u njemu događa. Zbog toga su psihoterapijske edukacije veoma duge (četiri i više godina) i zahtevaju stalno usavršavanje i lični rast i razvoj samog terapeuta. Klijenti ponekad iskušavaju krajnje granice svojih terapeuta, pa smo stoga svojim klijentima zahvalni i za sopstveni razvoj.

U psihoterapiji je veoma važno poštovati otpore koje klijenti donose. Psihoterapeut mora raditi za klijenta a ne protiv njega, gurajući ga tamo gde ovaj nije spreman da ide. Rad na suprotan način može naškoditi klijentu i biti u vezi sa terapeutovom anksioznošću ili preteranom ambicioznošću.

Terapeut pre svega nastoji da sa klijentom izgradi odnos poverenja i ravnopravnosti, poštujući ono što od klijenta dolazi kao povratna informacija. Ponekad za klijenta jeste značajno da ponovo prođe kroz neka bolna iskustva iz svoga života ali se to manje-više spontano događa onda kada su i klijent i terapeut za to spremni.

U psihoterapiji je veoma važno poštovati otpore koje klijenti donose. Psihoterapeut mora raditi za klijenta a ne protiv njega, gurajući ga tamo gde ovaj nije spreman da ide. Rad na suprotan način može naškoditi klijentu i biti u vezi sa terapeutovom anksioznošću ili preteranom ambicioznošću.

Terapeut pre svega nastoji da sa klijentom izgradi odnos poverenja i ravnopravnosti, poštujući ono što od klijenta dolazi kao povratna informacija. Ponekad za klijenta jeste značajno da ponovo prođe kroz neka bolna iskustva iz svoga života ali se to manje-više spontano događa onda kada su i klijent i terapeut za to spremni.

Piše: Nikola Krstić