Poštovana/i,

Možda je uputno tuđice kao što su anksioznost i depresija zameniti našim rečima kao što su strepnja, strah, briga, tuga, melanholija. Ko zaista u životu povremeno ne strepi, ko nije uplašen, zabrinut, tužan, melanholičan?

Takođe mislim da je svako od nas ponekad osetio kako mu se znoje dlanovi, kako mu lupa srce, kako ga podilazi jeza i kako gubi dah. Pomislimo da nam nema novčanika sa svim dokumentima i kreditnim karticama. Nalazimo se već na aerodromu i zaključimo da nismo poneli pasoš. Za dlaku izbegnemo saobraćajnu nesreću. Saznamo da naš mališan ima tri keca u školi za koje ne znamo i da se upravo potukao sa drugim dečakom. Razredna nam javlja da je pao na fizičkom, povredio ruku i da ga je odvezla hitna pomoć. Na vrata nam pozvoni policija. Izlazimo na ispit koji smo dugo spremali kod nezgodnog, nervoznog profesora koji je sklon da omalovažava studente. Zar nije normalno da osetimo kako nas obliva hladan znoj, kako srce odjednom počne snažno da lupa, kako nemamo kiseonika, kako nas podilazi jeza i hvata drhtavica…

Naravno napadi panike javljaju se i bez ovako vidljivih razloga. Situaciju u kojoj se nalazimo naša psiha prepoznaje kao izuzetno opasnu iako ona to realno nije Bazično po sredi je isti mehanizam. Živeti znači biti izložen opasnostima, strahovima i čudovišnom svetu koji smo izgradili. Nekada nam je jednostvno previše neizvesnosti i strepnje. U životu stvari nikada ne idu baš onako kako smo želeli, suočani smo sa nepravdama, prinuđeni da istrajavamo u teškim okolnostima, bliski ljudi nas ne vide i ne razumeju, osećamo se usamljeno, nemamo vremena za sebe, drugi nimeju vremena za nas. Nije neobično da nezadovoljstvo koje se godinama skupljalo, da emocije koje smo godinama potiskivali da bi smo ostali funkiconalni i borili se za budućnost, odjednom esklairaju i izbiju na porvšinu kao vodoskok. Nije neobično da iz nas izbije sav onaj strah koji smo godinama zadržavali u sebi hrabro koračajući dalje. Možda je to strah i strepnja više generacija, emocionalni naboj koji smo nasledili korz porodično polje i koji sada kočano ima šansu da se oslobodi.

Ako emocije ne bi izbila na ovaj način one bi se “pojavile” na neki drugi. Na primer razboleli bi se. Srah, nezadovoljstvo i ljutnja izgrizli bi naš stomak i pojavili bi se čirevi. Ne bi smo imali napade panike ali bi smo ležali u bolnici i bili izloženi dugom i neizvesnom lečenju s mogućnošću stalnog recidiva. Nekada se nezadovoljstvo, bol i strah u nama toliko nakupe da spas “potražimo” u drastičnom dovajanju (begu) od stvarnosti. Ovaj drstičan beg može se manofestovai korz alkoholizam ili čak kroz shizofreniju, samopovređivanje ili suicid. Kroz naše sinptome psiha nam signalizira da nešto nije u redu sa načinom na koji smo organizovali naš život, naša svesna i nesvesna uverenja, prepoznavanje i poštovanje svojih emocija, poznavanje i poštovanje specifičnosti našeg unutrašljeng sveta čije oblikovanje traje od našeg začeća do danas. Kroz jednu vrstu sinptoma i teškoća psiha nas čuva od drugih koji bi možda u još većoj meri poremetili našu funkcionalnost.

Svi sinptomi i sve vrste problema od mentalnih do somatskih predstavlju poziv da se ponovo ili na nove načine posvetimo sebi i upoznavanju našeg unutrašnjeg sveta. Savremeni način života znači da smo mnogo okrenuti spolja, ka savladavnju složenih zadataka, ka uspehu i obezbeđivanju materijalnog blagostanja, formiranju i prehranjivanu porodice, podizanju dece, obezbeđivanju konfornijeg života i dolaženju do spoljašnjih zadovoljstava. U ovoj snažnoj okrenutosti spolja savremni čovek vrlo slabo poznaje svoju ujutrašnjost. Psiha je tu da služi ostvaranju spoljašnjih cieljva a ne kao središte našeg života koje je samo sebi svrha. U narcističkom, egoističnom, perfeksionostičkom, pohlepnom, nepravednom, surovom i opasnom drušvu kakvo smo stvorili za našu dušu jednostavno nema mesta. Savremeni čovek upoznaje dušu tek kada se ona oglasi kroz mentalni poremećaj, tek kada se pobuni protiv surovog i suludog načina života koji je savraneom svetu svojstven. Pobuna duše je znak da nisamo na pravom putu, da smo je zaboravili, da smo opsednuti iluzijama i spoljašnjim predstavama o sreći i zadovoljstvu i da to nije put koji će dovesti do ispunjenja smislom i do istinske samorealizacije. Mentalni problemi su dakle poziv da zastanemo, predahnemo i posvetimo se pitanju šta nam to naša mudra duša poručuje, gde i kako smo se izgubili i koju si načini da je bolje upoznamo, da joj se polako vrećamo. Iz porcesa laganog okretanja sebi i traganja za novom ravnotežom spoljanje-unutrašnje ne može da proizađe ništa loše. Suprotno, istrajavanje na bezdušnom načinu života moglo bi biti pogubno.

S poštovanjem, Nikola