asked 10 years ago Poštovani, osoba sam koja je jako sklona depresiji. Imam česte promjene raspoloženja i to me zna jako umarati. Moj problem je sljedeći. Završila sam dvije srednje škole, odustala od fakulteta na drugoj godini, završila nekoliko informatičkih tečajeva i radila sve i svašta, ali do stalnog posla nikako ne mogu doć. Mnogi su mi savjetovali da se vratim na fakultet, ali to nije za mene. Problem je u tome što se ja bližim 30-oj a i spriječava me velika trema od javnog izlaganja. Oduvijek sam se smatrala drugačijom od drugih, u smislu što ne razmišljam o životu kao o nekom klišeju. Ja se ne želim udati, djecu ne želim imati niti mi je to potrebno u životu, nemam položen vozački jer nemam afiniteta prema tome i smatram da mi to ne treba. Upravo zbog svega toga me ljudi konstantno napadaju i nameću mi svoja mišljenja i stavove. Pokušavam se oduprijeti ali jednostavno ne mogu. Kažem masu puta samoj sebi da me nije briga što drugi misle ali opet mi nekako uspiju staviti bubu u uho. Ja nikada nisam nikoga ispitivala o poslu, faksu, djeci, udaji/ženidbi, jednostavno nemam takav sklop u glavi, ljudi žive kako žele i ja to poštujem. Zato ne mogu shvatiti zašto se toliko njih okomilo na mene, zašto nekome toliko smeta što ja imam drugačiji pogled na život? Čak su me neki “prijatelji” napustili zobg toga. Osoba sam koja u sebi ima mnogo talenata, umjetnički sam nastrojen tip, plešem, pjevam, sviram, kažu da sam nadarena i za glumu, ali sam, eto, bolesni tremaš, veliki sam filmofil i zaljubljenik u glazbu. Jednostavno imam svoj neki svijet u kojem nema mjesta klišejima. Bježim od ljudi jer znam da će me piliti s glupostima, jednostavno mi se to više neda slušati. Nikada nisam bila previše ambiciozna, ali opet, nisam neradnik i postigla sam nešto u životu. Sada mi je najbitnije da nađem posao. Kako da se oduprem svemu šta ljudi pričaju, kako da me to prestane smetati? Zašto netko ima toliku potrebu miješati se drugome u život? Ponekad pomislim da samnom nešto nije u redu i žao mi je što nisam više toga postigla, ali eto, kada me neke stvari sprječavaju, pogotovo fobija od javnih nastupa koja je prisutna već 15 godina, iako sam završila glazbenu školu i glumila u predstavama jedno vrijeme. Znači, stvar je u tome što me ljudi dolsovno napadaju zbog toga što sam takva kakva jesam :/ I onda opet padnem u depresiju kada mi netko počne pametovati. Kako da si pomognem? Srdačan pozdrav.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Tako sto ce te biti briga sta drugi kazu.Svako ima pravo na svoje misljenje,cujes ali ne prihvatis,tako najlakse. Ja imam 35 godina i jako slican pogled na svet,zato i patimo od depresija,fobija i ostalih psihickih poremecaja,jer pokusavamo da se uklopimio u klise.Odmah nesto sa osobom nije u redu ako ne zeli poriodicu i slicne stvari koje kao moraju da osobu prate kroz normalan zivot.Isto sam imala takvih milion situacija,sto se ne udam i td,a ja na to jednostavno odgovorim da gledaju svoj zivot.Ti koji beze od ljudi koji imaju razlicito misljenje i nisu toj osobi prijatelji.Prijatelj ostaje uz osobu bez obzira na njenu odlukiu kako ce ziveti.Svako ima pravo da zivi svoj zivot kako zeli.Znaci smarace po kratkom postupku.Izvinjavam se na odgovoru ja nisam strucno lice i nisam sigurna da li mogu da kao takva dam odgovor.Pozdrav.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Nema potrebe da se izvinjavate, puno Vam hvala na odgovoru i na tome što me razumijete 🙂 Potpisujem sve napisano 🙂
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Poštovane,
Ovaj blog jeste zamišljen kao mesto na kojem posetioci mogu slobodno razmenjivati svoja mišljenja, utiske i iskustva i šteta je što te prakse nema više.
Veliko je pitanje šta tema uklapanja nosi sa sobom svetu današnjice. Na jednu vrstu neuklopljenosti, različitosti od većine, samosvojnosti i svojeglavosti u životu ja lično gledam sa mnogo sinpatije. Možda je jedna od životnih uloga takvih ljudi da u svet unose dinamiku koja je neophodna za rast i razvoj.
Depresija svako jeste u vezi sa temama uklopljnosti a time i pripadanja/nepripadanja, emotivnih veza, usamljnesti, ostvarenosti/neostvarenosti na emotivnom, porodičnom, prijateljskom, profesionalnom planu. Uredu je da u odnosu na sve ove teme imao dileme, zapitanost, traganje. Pošto su po sredi teme oko kojih smo svi posebno osetljivi, uredu je da ih ne otvaramo sa drugima u koje nemao dovoljno poverenja. S druge strane, onima u koje imao poverenja uredu je dozvoliti da budu deo naših dilema i sigurno mogu razumeti deo naših i svojih unutrašnjih konflikata i borbi.
S poštovanjem, Nikola