Postovani, cini mi se da sam od kada znam za sebe okovan osecanjima straha, stida I krivice. To je stoga sto poticem iz familije njanjavih I bojazljivih ljudi, koji niti umeju a jos manje smeju da kazu ne ili da posegnu za onim sto zele. Prosto, ne cudi me sto sam takav, drugaciji verovatno nisam ni mogao ispasti uz njihove gene I vaspitanje. Naravno toga sam postao svestan tek mnogo kasnije, u zadnjih nekoliko godina, a sledece punim trideset.
Tek u prethodim godinama ja postajem polako svestan svega, kao da sam bio zaledjen u kocki leda pa se led malo otopio, pa mogu malo da mrdam telom, ali sam I dalje okovan, nisam slobodan. I tek tada, jako polako, u meni se bojazljivo radja zelja za poletanjem, za ucestvovanjem u zivotu.
Sada bih ja sve – da otkrijem svoja prava interesovanja, da nadjem svoje jato…hoce bice da se aktuelizuje, trazi svoje.
Ali paralelno sa tim razvojem svesti postajem svestan I bola. Boli me sto nisam od svojih vrsnjaka prihvacen, vec sam odbacen I ismejan. Tek sada shvatam koliko me to zapravo boli. Sto ne mogu da pokazem I kazem “ovo je moj kraj, moje igraliste itd”. Nista nije moje, nigde ne pripadam.
Iz svega ovoga sto zelim verovatno vam je jasno koliko ja kasnim ne za svojim vrsnjacima nego I za onima mnogo mladjim od mene. Sa ovoliko godina ja nemam svoje drustvo, ne znam sta je poljubac a kamoli seks, ne znam tacno cime zelim da se bavim u zivotu itd.
Ja sebe mogu da prihvatim samo kada sam sam. Tada ja sebi mogu da izfilozofiram kako nisam kriv, kako niko od nas nije kriv jer niko ne bira nista od pocetnih zivotnih uslova koji nam odredjuju buducnost. Svi smo bez ikakvog pitanja baceni u postojanje I isto tako cemo iz njega biti I povuceni. Itd.
Ali svo to moje filozofiranje I intelektualiziranje pada u vodu pred zivotom, kada se nadjem u prisustvu drugih ljudi. Tada ja vise sebe ne prihvatam, tada se sebe stidim. Tada sam svestan da ljudi godinama mladji od mene odavno jure karijere, formiraju porodice, imaj svoj krug dugogodisnjih prijatelja itd., dok sam ja zapeo na decijim I tinejdzerskim zadacima.
Ja mogu vama ovo da kazem. Em je anonimno em ste vi profesionalac kome struka nalaze da ne osudjujete ljude. Drugi ljudi nemaju tu obavezu. Kako njima sve ovo reci? Cak I da imam ludacku srecu da me ne ismeju, ostaje cinjenica da ja nemam sta da ponudim. Izlasci, rodjendani, zurke, sastanci, prvomajski izleti, doceci novogodisnji…sve je to mene zaobislo. Sa cim cu ja da ucestvujem u drustvu, sta imam da ponudim osim cutanja I praznine? Kome to treba, pa ja bih prvi pobegao od toga.
Izvinite sto je ovako dugo, ali mi se cini neophodno. Ne znam kako da izadjem iz ovog stanja u kome zelim I ne mogu da prestanem da zelim nesto cega se plasim I za sta se uopste ne osecam sposobnim. Boli me sto se I dan danas pri susretu sa ljudima iz skole osecam podjednako uznemireno I nistavno kao I skolskih dana. I boli me nepravda sto se svest,koja je tako vazna, tako sporo razvija, bukvalno kap po kap. Ja tek sada umem da u recenice sazmem sve sto me muci. Hvala.