asked 8 years ago Postovani,
pisem ovo i suze same teku.Ovo je veoma bolno iskustvo.Ja i muz smo prvi put posle pet godina isli na vantelesnu oplodnju i nije uspela,i pored toliko ogromne zelje.Bas sam imala veliku nadu,možda i zato toliko ogromno razocaranje.Cini mi se da ne mogu da gledam ni trudnice ni decu.Molim vas pomognite kako da se psihicki oporavim i krenem dalje.Naravno necu nikad odustati al je trenutno veliki bol,kako da prevazidjem sve ovo?
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Stvaranje porodice jeste naša duboka potreba. Prirodno je da tu investiramo mnogo svoje nade, želje i volje, do te mere da nam se čini da je to jedino što bi naš život ispunilo smislom i da naš život bez toga ne bi imao nikakvog smisla. Valjda to mora biti tako. S druge strane, na ovaj ili onaj način, život sa sobom nosi velika razočarenja. Kao što i sami kažete, što se snažnije identifikujete sa nečim to je razočarenje dublje.
Zapravo biti roditelj i znači sretati se sa najdubljim i najbolnijim razočarenjima. Možda vas ova iskustva uče kako izgleda biti roditelj ili da biti roditelj znači moći podneti razočarenja i živeti sa njima, te da je biti roditelj takođe vražje teško a ne samo lepo. Možda vas ova iskustva uče da ne možemo od dece očekivati da naš život ispune smislom i da su, ako to radimo, duboka razočarenja neminovna. Možda vam je potrebno da to dobro shvatie pre nego što i postanete roditelj. Možda roditelji postajemo tako što naučimo da u životu moramo tražiti i nalaziti smisao i izvan roditeljske uloge, kako naša deca ne bi na svojim plećima nosila tu ogromnu hipoteku.
S poštovanjem,
Nikola