verovatno slicna prica velikog broja majki u Srbiji 2013-01-12T15:44:21+00:00
Forum Život PitaCategory: Problemi mladih, Adolescencija...verovatno slicna prica velikog broja majki u Srbiji
asked 7 years ago

Imam sina 14 god. i cerku 20 god.,razvedena,samohrana majka.Brak je,zadnjih godina,bio prepun bucnih svadja,a na kraju i fizickog zlostavljanja,od strane supruga,usled konzumiranja alkohola.Razvela sam se i deca su samnom.Cerka je bila vezana za oca i tesko je prebrodila odvajanje,ali se sad to popravilo i sada je mnogo stabilnija.Sin,u pocetku, nije pokazivao nikakve simptome zalosti zbog razvoda.Inace,u skoli je uvek bio los djak,jer sam primecivala simptome disleksije i disgrafije i nedostatka paznje.To sam nadomescivala zajednickim radom sa njim.Medjutim,mene brine sto je on skroz indiferentan prema svemu,ocenama u skoli,lezanje besciljno,totalna neizainteresovanost i nisko samopostovanjeProbala sam sa svim vidovima kazni,a na to mislim,ukidanje dzeparca,zabranu izlaska,ali bez ikakvih rezultata.Cesto pokusavam da razgovaram sa njim i da ga pitam kako se oseca,ali on nece da razgovara o bilo cemu.Imam osecaj kao da gubim dete,jer je sve udaljenije od mene,a ne mogu mu pomoci.Interesantno je to,sto na bilo kakve oceve kritike,koje su uvek uz veliku galamu cuti,ali cim ja nesto kazem odmah dobijem nervozan odgovor tipa/ sta me briga,neces mi ti braniti,ja cu kako ja hocu,briga me za skolu i sl./Prosla sam vise razgovora sa razlicitim psiholozima i oni se slazu, da je tu figura oca presudna i da kopira njegov stil,koji inace mrzi,ali nemam savet kako da se postavim prema problemu.Kada smo zajedno odlazili na razgovore kod psihologa, on samo odgovara “ne znam”, kao da nece da se opredeli.Svi se nastavnici slazu,da je inteligentan,ali da nece.Pokusala sam sa raznim aktivnostima, sportskim,a li se sve brzo zavrsavalo njegovim neinteresovanjem i od svega odustane.Kada citam clanke o adolescenciji, on se uklapa u celu sliku,ali ja ne znam kako da pocenem razgovor sa njim,jer odbija uz obrazlozenje da ga davim i da ne zna.

Srdacan pozdrav

p.s. a da,jedino gde ima interesovanje su igrice na kompjuteru, taj divni nerealni svet

)

3 Answers
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago

Poštovana,

Čitajući vaše pismo razmišljao sam, što uvek činim kada za klijente imam decu i daolescente o svom detinjstvu i adolescentskom periodu koji je bio veoma buran i dramatičan. Razmišljao sam i o svojim klijentima adolescentskog doba i sećao se onih do kojih je bilo veoma teško dopreti.

Da postoji jedan, manje – više univarzalan savet kako se postaviti prema adolescentu koji se zatvara u svoj virutelni svet, negira realnost, zavistan je do kompjuterskih igrica, koji je snažno potisnuo emocije prema roditeljima, čije samopoštovanje je nisko a afirmacija u školi slaba, ja sam siguran da bi ste ga Vi do sada već pronašli.

Nisam, dakle, u mogućnosti da vam takav savet dam. Najbolje je da otpočnete psihoterapjski proces kod nekog ko ima iskustva i uspeha u radu sa adolescentima. Da bi proces bio uspešan on zahteva da se u njemu razvijaju i traže i roditelj i adolescent i terapeut. U tom smislu i naš tim vam stoji na raspolaganju.
Ono što ipak mogu to je da sa vama podelim neka svoja zapažanja i iskustva.

I ja sam bio dete samohranog roditelja. Bio sam disleksičan i disgrafičan. Nikada u školi nisam bio odličan đak (tu ne računam studije), čak ni u prvom razredu osnovne škole. U trećem razredu srednje škole doneo sam čvrstu odluku da je napustim i pobegao sam od kuće. Otac me nije čak ni tražio. Vratio sam se sam posle nekoliko dana…

Na kraju sam ipak završio dva fakulteta i postao ono što sam danas. U svima nama, dakle, leže potencijali za razvoj kojih nismo ni svesni. Ovo iskustvo mi se potvrdilo u radu sa “beznadežnim” adolescentima. Nema te osobe i saveta koja adolescentu može pomoći do njega samog. Budite dakle svetni da će budućnost vašeg sina sve više zavisiti od njega, a sve manje od vas, te da se time otvara prostor da iz njega progovore snage koje su do sada ćutale skrivene. Dokle god Vi budete osoba koja ga vuče napred, koja ide za njim i servisira ga, moguće je da će on pružati otpor. Ne zaboravite da on nastoji da pobegne od vas! – da je adolescencija zapravo separacija. Adolescent u krizi radije će propasti nego što će prihvatiti da nasledi život kakav vidi da vode roditelji i uopšte oni “dobri i uspešni” odrasli.

Da li to znači da treba da odustanete od njega? Ne! Stvar je u načinu na koji će te biti uz njega. Roditelji su često uz svoje adolescente tako što pokušavaju da na njih prebace svoju zebnju, zabrinutost, razočaranost nima, strah za njihov život i budućnost, iako su bazirčno razočarani svojim životima a ne žele to da priznaju. Nema sumnje da je poreklo ovih osećanja prema adolescentu i nastojanja da se on zaštiti u ljubavi, ali je efekat ovoga sve veće udaljavanje adolescenta. On ne može da nosi ni svoje emocije, a od ovih emocija svojih roditelja bežaće ko oparen.

Kada god je terapija za posledicu imala to da se roditelj promenio, to je dalo rezultata i kod adolescenta. Deca nas, dakle, teraju na razvoj, na suočavanje sa sobom i na ozbinje promene, a to nije ni lak i brz posao.

Budite uz njega time što će te se okrenuti sebi. Ako on neće na terapiju, idite Vi. Svakako će vam biti potrebna velika podrška da nosite bol koji će te osećati gledajući kako on “odbija” život. Svakako će vam trebati velika podrška i za borbu moći koja vas čeka ako odlučite da mu ipak postavite neke razumne granice. Ostanite, dakle, sa njim tako što će te mu postaviti granice, ne “za njegovo dobro”, nego zato što Vi tako hoćete. Adolescentu je potreban roditelj koji je u kontaktu sa svojom snagom, koji sam može da drži svoja osećanja, koji je jači i veći u psihološkom smislu, koji je sam sebi na pavom mestu, koji je u stanju da postavi granice (bar češće nego što nije u stanju), koji je u stanju da bude dovoljno zadovoljan svojim životom, bez obzira na njega. Predpostvljam da ste sveni koliko je ovaj pokret težak i koliko rada na sebi je potrebo da se on izvodi. Ekvivalent tome je težina pokreta koju adolescent treba da izvede da bi izašao iz svoje krize. Rad na sebi najbolji je način da radimo na njima ili za njih.

Moguće je da vaš sin oponaša oca koga istovremeno mrzi jer oseća da u njemu ima snage i odrešitosti (ma kako pogrešno otac svoju snagu koristio). Pretpostavljam da ste Vi na svoj način veoma jaka osoba. Možda je tema vašeg razvoja u sledećem: kako da se ta snaga pojavi u vašem odnosu sa vašim sinom, kako da mu vaša snaga i sreća postanu vidljivi.

Srdačno, Nikola

ps. Preporučujem sjajnu knjigu Najdžela Lata “Tinejdžeri – kako im postaviti granice”

)

Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago

Hvala na odgovoru!Ovo je bilo prosvetlenje za mene!Sve sto ste rekli je prava sustina.Mi,kao roditelji,vrlo brzo zaboravljamo svoju adolesecenciju.Sustina je ,da on mene mnogo podseca na mene u tom dobu i zato je ovo postala licna borba.Ja,ustvari,zelim da ispravim svoju gresku,servisirajuci njega na pogresan nacin,zanemarivajuci sebe.I, zaista,ovo je vreme da radim na sebi i da njegov neuspeh ne dozivljam licno.

Srdacan pozdrav

)

Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago

Veoma me raduje što je moj odgovor pronašao put do vas! Mislim da ste potpuno u pravu kada kažete da odrasli brzo zaboave svoju adolescenciju, ja bih dodao i detinjstvo i čini mi se da je to koren mnogih probelma u našem odnosu sa decom i adolescentima.

Drago mi je ako sam bio od pomoći i oko drugih važnih uvida koje navodite. Želim vam puno sreće u vašem daljem ličnom rastu i razvoju!

Nikola

)