Anonymous asked 5 years ago Poštovani,
Imam problem sa sukobljavanjem u životu. Tako je od kada znam za sebe. Još u školi, kada me neko napadne, ja nisam smeo da se branim, već se samo ukipim I sačekam da sve prođe. Uvek prevlada taj strah, to razmišljanje “A šta će biti posle? Šta ako braneći sebe još više naljutim napadača? Šta ako se odbranim, šta će biti posle škole? Da li će taj neko dovesti svog oca, starijeg brata, drugove ili neku bandu čiji je član?”. A ja nisam imao nikoga, nigde se nisam uklapao.
Mislim da se ničega u životu ne plašim kao situacija kada se treba zauzeti za sebe ili nekog svog. Čak I kada je očigledno da sam potpuno u pravu, da je istina na mojoj strani. Dugo sam mislio da je u pitanju odrastanje bez oca, jer su mi se roditelji razveli I nisam imao nikakav kontakt sa ocem, pa eto nije bilo nekoga ko bi mi dao tu neku čvrstinu. Međutim, kroz život sam upoznao par ljudi koji imaju očeve a čini mi se da su plašljiviji I od mene. Tako da ne znam šta da mislim.
Naravno, može se život proživeti I ovako kako ga je živim, ali osećam da ipak mnogo propuštam, da ovo nije kvalitetan život. Npr ja još uvek nisam polagao vožnju, jer se plašim sukoba u saobraćaju. Svaki dan ljudi jedni drugima sviraju, psuju, svađaju se oko parkinga, bude I tuča, razbijenih kola…ne znam kako se nositi sa tim. Pre upisivanja fakulteta, išao sam na test profesionalne orijentacije. Tamo sam, između ostalog, radio I neki holand test ličnosti. Kasnije mi je psiholog rekla da taj test pokazuje kako ja činim preterano veliki napor da ne počinim grešku. I zaista, ja kroz život idem kao na prstima, da nikoga ni najmanje ne uznemirim. Jer kada dođe do sukoba – gotovo. Parališem se I neupotrebljiv sam. Aktivira se onaj dubinski strah, strah za sam opstanak, za život. Čak ne mora ništa meni da se desi. Čak I kada samo kao prolaznik svedočim nekom sukobu, on me duboko uznemiri iako veze sa mnom nema.
Ne znam kako se ljudima uopšte mili živeti kada je toliko kriminala,bahatosti, kada nasilnici prolaze ili nekažnjeno ili sa smešno malim kaznama. Očigledno je problem ipak u meni, jer I pored svega ovoga drugi ljudi, za razliku od mene, ipak nekako žive, ne kriju se od života kao ja.
Teoretski, ja znam da su sukobi u životu neizbežni. Ali kad god se dese, uvek me iznova I iznova šokiraju. Valjda zato što je meni neverovatno lako da ne smetam drugima pa me čudi I pogađa kako I drugi ljudi nisu takvi. Molio bih vas za savet, hvala.
Nikola Krstić Staff answered 5 years ago Poštovani,
Iz prvog pasusa vašeg pitanja jasno je da su vaši strahovi u vezi sa doživaljem izolovanosti. Posledično, ukolko ste u stanju da stvorite okolnosti u kojima bi ste više osećali pripadnost nekoj zajednici, organizaciji, prijateljima, osobama sličnog senziviliteta, sklonosti i interesovanja, vaši strahovi bi se verovatno smanjili. To su takođe i dobre, bezbedne okolnsoti u kojima možete vežbati da iznesete svoj stav, da se zauzemete za sebe, da postavite svoje grenice.
Takođe svako drugo izlaženje iz komfor zone može vam pomoći. Npr. učenje vožnje je možda baš dobar način da se sa svojim strahovima suočite. Pored vas će biti instuktor, starija muška figura, a i shvatićete da situacije koje opisujete nisu ni česte ni zaista strašne. Držim i da bi se bavljenje sportom moglo veoma pozivitvno odraziti na vaš doživalj telesnosti, koji je opat veoma važan za osećaj samopouzdanja. Ajkido na primer je veoma fina borilačka veština koju uvek vežba vrlo pristojan svet.
Najzad, kao neko ko ima isti problem mogu vam reći da, uz dvoljno dovitljivosti, discipline i mašte, on ne mora predstvljati veliki problem na bitnim životnim poljima, kao što je recimo karijera. Ja često svesno izbegavam svaku vrstu sukoba ako baš nije neophodan, čak i na svoju štetu, samo zato što znam sebe i što znam da će mi teško pasti. Proto dajem sebi taj luksuz.
Imajte u vidu istinu da je vaš senzibilitet naprosto takav i da ćete u jednoj značajnom meri morati naučiti da to respektujete.
Srdačno,
Nikola