Anonymous asked 3 years ago Poštovani, imam problema sa celokupnim sistemom u kojem živimo. Smeta mi ta celokupna atmosfera oko posla i generalno uređenja sistema. Od samih razgovora za posao gde moram lagati i pretvarati se da volim to što radim, a zapravo kao i 99% ljudi radim da bih imao od čega živeti (složićete se, verujem, da je mali broj onih koji rade ono što vole, to je privilegija). Zatim svi ti pritisci, besmisleni sastanci na kojima se ništa ne rešava već se samo daje legitimitet i razlog postojanja za pojedina izmišljena radna mesta, zatim zahtev za stajanjem tamo gde nema nikakve potrebe i koristi od višečasovnog stajanja već se time samo dodatno narušava zdravlje, zapitanost da li ću i koliko biti plaćen, nebriga države o pojedincu već briga za kapital…i tako dalje i tako dalje, mogao bih još što šta napisati ali verovatno je i ovo dovoljno. Povređuje me to koliko, u ovom 21. veku, mi ljudi trošimo svog i fizičkog i psihičkog vremena (na posao često mislimo i kada nismo na njemu) samo zarad preživljavanja, zarad pukog biološkog opstanka. Juče sam se mučio da bih se mučio danas, danas da bih se mučio sutra, i onda se jednom sve završi i ćao. Nekako mi se čini da je sve podešeno protivno čovečnosti, da vrednost nisu ljudi i život već je upotrebna vrednost na prvom mestu.
I u svemu tome se pitam šta je istina. Gde prestaje stvarnost a gde počinju moji filteri kroz koje doživljavam tu stvarnost. Da li je Ivo Andrić bio u pravu kada je napisao da “oči vide ono čega je duša puna“. Važi li ono od Oca Tadeja „Kakve su ti misli takav ti je život” ili je obrnuto “Kakav život takve i misli”. Ili, paradoksalno, i jedno i drugo važi istovremeno. A sve to pitam jer sam svestan da ja ovaj svet ne mogu da menjam. Mogu samo da koliko-toliko menjam svoju poziciju u njemu i percepciju njega. Da li je svet takav pa ga takvog i vidim ili ja to samo možda projektujem celokupan nedovoljno adekvatan odgoj kroz koji sam prošao.
Nikola Krstić Staff answered 3 years ago Poštovani,
Hvala vam na ovom zanimljivom postu i na inspirativnim pitanjima.
Delim vaš utisak da smo stvorili vrlo nehuman, izvrnuti svet, okrutan i prema čoveku i prema prirodi.
Što se tiče Andrića i Tadeja, moje mišljenje je da važi i jedno i drugo. I svet je takav i mi smo takvi. Raduje me vaš zaključak.
Dakle pitanje je šta ja mogu učiniti da bih promenio moju poziciju, ali i ako ne mogu promeniti svet, da li moj odnos prema drugima može biti još jedan nivo promene. Lično verujem da u tu misiju ulažem veliki trud. Borim se da menjam sebe, vidim tu veliki prostor za rad. Borim se za poziciju slobode. Borim se da nađem načina da prema drugima, ali i prema svetu prirode budem humaniji. I tu vidim veliki prostor za rad, mnogo lutanja i traženja, i na kraju svi putevi me vrate meni, mojim strahovima, mojoj nečovečnosti. Ipak, bar još uvek mi se čini, da je takvo nastojanje vredno življenja.
Srdačno,
Nikola
PS. U mojoj knjizi “Vodič za toplokrvne” bavim se, na zanimljv i pristupačan način, upravo rasvetljavanjem odnosa naše lične psihopatologije i psihopatologije sistema koje smo stvorili.