asked 7 years ago Postovani,
imamo problem sa devojcicom (6,5god.)
Njeno ponasanje se znacajno promenilo u poslednjih par meseci. Uglavnom je vezano za dolazak i odlazak u vrtic. Svako jutro place pred sam ulazak u ucionicu i svako jutro postavlja isto pitanje HOCE TE LI DOCI PO MENE? Plac je kratkotrajan, i po recima vaspitacica , sasvim normalno se posle par minuta ukljuci u aktivnosti, saradjuje sa drugom decom, igra se, izvrsava zadatke i sl.
Ako ne dodjemo po nju PRVI za odlazak kuci, takodje pocinje plakati.Kako se prvi roditelj pojavi na vratima pocinje reagovati.
Nikada se nije desilo da nismo dosli po nju, niti da je ostala zadnja u grupi, uglavnom ide medju prvima kuci.
Pocela je da odbija da ide na rodjendane kod drugara, zato sto misli da ce mo doci zadnji po nju (iako se to nije desavalo). Par puta smo upseli da je nagovorimo da ide, obeca da nece plakati, i sve je super dok mi ne treba da krenemo, onda pocne plac i pitanje HOCETE LI DOCI PO MENE?
Pokusavali smo da razgovaramo sa njom, da li postoji neki problem, da li je neko dira u vrticu, da li joj je neko nesto rekao, ona kaze da ne, sve je u redu. Na pitanje zasto onda place, samo slegne ramenima i kaze NE ZNAM, mislim da ce te doci zadnji po mene.
U vrtic ide vec 4 god. kod istih vaspitacica je od pocetka (starija cerka je takodje bila kod njih i nikada nismo imali problema), nije imala ni problem sa privikavanjem, ni u porodici nije bilo nikakvih promena.
Mozete li nam pomoci i reci sta je u pitanju i kako se ponasati?
Hvala unapred!
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Poštovana,
U rastu deca prolaze korz najrazličiteije faze koje se obično javljaju iznenada i traju do šest meseci. Strah od odvajanja i ostavljanja pri tome, prilično je uobičajan kod deca do šest godina. Mnogi mališani takođe, plaču kada treba da idu u vrtić, ijako se po dolasku u vrtić smire i bez problema uključe u igru i aktivnosti čim roditelj ode. Moguće je dakle da po sredi nije niša što prevzilazi uobičajne razvojne teškoće ili povremene i privremene regresije (regresija je svojevrstan povratak na mađi uzrast u nekim aspketima ramišljanja, osećanja i ponašanja) koje najčešće prolaze same od sebe. Ponekad čak deca počnu ispoljavati neka ponašanja svojstvena mlađoj deci, koja, kada su bila mlađa nisu manifistovala.
Regresije raznih vrsta, veruje se, takođe mogu biti i realcija na razne stresne situacije kako kod dece tako i kod njihovih roditelja. Deca tada čak ne morajnu ni znati ni razumeti šta se to sa roditeljima događa (npr. kriza u partnerkom odnosu, finasijska kriza, zdravstvene teškoće, opšta zabrinutost). Deca takođe mogu menifestovati strahove koji su na neki način prisutni kod odraslih, o kojima takođe ne moraju ni znati da postoje… Kako o vašem pordičnom i širem polju ne znamo ništa ova mogućnost ostaje u domenu hipoteze i možete je istraživati kroz psihoterapiju ako osetite da za to postoji razlog.
Bilo kako bilo ono što Vi možete učiniti to je da svom odnosu sa deteom date novi kvalitet. Ako date dodtno vreme, uvedete nove vrste igrara ili zajedničkih aktivnosti (bez telefona pri ruci), ako vreme provedeno sa deteom energizira i vas i njega, to će svako povoljno uticati na dete a nije nemoguće i da se ovaj problem smanji ili utihne. Deca nekad jednostavno osećaju da nas gube tako što pritisnuti obavezema ne nalazimo nove kretivne načine da se sa njima družimo i počinjemo da ih podrazumevamo.
Detetu takođe možete dati prostor za procesiranje svojih osećanja koz igru. “Ima li meda mamu, a tatu, da li ih voli, šta najviše voli da jede, šta voli da mama spremi za ručak? Ide li meda u obdanište? Ko mu je najbolji drug? Da li je meda tužan kada ga mama vodi u obdanište? Mama meda će medi zato dati ovaj čarobni medaljon i kad god ga mali meda pogleda on će znati koliko ga mama voli i da će mu se vratiti po njega. Hajde da dovedemo medu u obdaniše i da mu za to vreme premimo ono što naviše voli da jede (odvedite zajedno medu u drugu sobu u “obdanište”)…” Uz malo vešite dete će samo koz igu prikazati sve što se događa sa njim. Posmatrajte! Možete i sami pokušati ovo sa medaljnom. Nađite nešto plastično i bezvredno ali lepo i sjano, nešto što recimo svetli u mraku, da bi magija bila veća, možda nešto što ćete i Vi imati kod sebe… Budite krativni, to je često zakon dobrog roditeljstva.
Takođe je preporuka da ne gušite suze svoga deteta. Kada je tužno ili plače možete mu ponuditi zagrljaj i obećanje da ćete uvak biti tu za njega, da ćete se uvek vratiti, možete joj prosto ravno ponavljati reči razumem ili znam, sve noseći je tako uplakanu putem obdaništa. “Vidim da si sada jako tužna. Razumem da se plašiš, ijako ću ja sigurno doći. Razumem. Razumem.” – to je poruka koja dete uči da je ispoljavanje osećanja, ne samo prirdno nego i potrebno i prihvatljivo. Na ratanku idite brzo i odlučno, bez ubeđivanja koje samo produžava agoniju. Kada dođete po dete jednosvno mu reciote da ćete uvek doći po nju jer je volite najviše na svetu, ali bez ubeđivanja i dodtanih zahteva.
Ako situacija potraje potražite pomoć psihoterapeuta psihologa ili pedagoga.
S poštovanjem,
Nikola