asked 6 years ago [b]Kako da prihvatim sebe u prisustvu drugih ljudi?[/b]
To je neko moje kljucno pitanje, sazetak mnogih koje imam. Zbog moje uznemirenosti sam godinama citao razne psiholoske stvari i u jednom trenutku naidjoh na rec samoprihvatanje. Nekako sam znao da “to je to”, ali kako to izneti u svet, kako to primeniti, to ne znam.
Da li zbog tog mog traganja za mirom ili prosto sto sam stariji(ili zbog oboje), nekako se ovo moje pitanje iskristalisalo pa mogu da vam ga postavim. Do pre neku godinu ne bih umeo.
Ne znam koliko mogu da budem objektivan i strucan, ali neko sam kome je od malih nogu usadjen stid, strah, krivica, generalno jedna duboka nesigurnost. I to je nesto sto nam ide kroz familiju, pa nije ni mene zaobislo. I onda je logicno da nagrabusim kada takav krenem u svet. Nisam znao da se druzim, da se branim kada me napadnu, da se borim za sebe itd. Nisam se snasao i maksimalno sam se povukao iz sveta, ako sam i bio u njemu. I tako vec skoro trideset godina, koliko cu imati za par godina.
Ali pitanje je dokle cu tako moci. Hteo ja ili ne hteo zivot me vuce ka sebi. A ja ne znam kako da mu se prikljucim. Ne znam ni da li to zelim.
Neko sam ko nema drugove, nikada devojku nisam imao, gomila tih nekih uobicajenih iskustava me je zaobisla. Iz osnovne i srednje sam pokupio losu reputaciju i nadimke, i za tu neku moju okolinu i generaciju sam luzer i autsajder, neko ko je ismejan i odbacen. Pa i za komsiluk sam poprilican cudak.
I kako sada posle svega ziveti u drustvu? Kako da dobrovoljno ponovo izlozim sebe povredjivanju?
Pa cak i da odem negde gde su novi ljudi, ja od sebe ne mogu pobeci. Osim povreda tu je i problem praznine. Sta cu ja da pricam kada izadjem sa nekim drustvom ili devojkom? Ja sam od malih nogu naviknut na samocu i cutanje,to je ono sto mogu spontano i nenaporno da budem bez pretvaranja, a to drusvo ne prihvata. Meni druzenje i odnosi ne da ne prijaju, vec su to veoma mucne situacije za mene. Jako je tesko grebati noktima po praznini ne bi li se naslo nesto da se prekine neprijatna tisina. A ja bih to morao svakog dana da radim kada bih ucestvovao u zivotu. Pa onda sutra nesto sto je razlicito od juce, a prekosutra nesto novo…i tako u nedogled.
Ja mogu vama da ovo sve kazem. Zasto? Zato jer je ovo anonimno i jer ste vi strucnjak, vama profesija nalaze da ne odbijate ljude. Drugi nisu u takvoj obavezi. Pred njima moram da sakrijem svoju prazninu i proslost. A sakrivanje i ucestvovanje u zivotu su medjusobno iskljucivi.
Ovako, kada ja sedim u svom stanu ja mogu da prihvatim sebe, mogu da imam tu neku teorijsku misao (donekle i dozivljaj) kako smo svi jednaki, kako ja nisam ni manje ni vise vredan od drugih itd. Ali kako to izneti iz svoje glave i primeniti u zivotu. Ne zivi se zivot u glavi. Ja mogu da se ne poredim sa drugima, ali ce me drugi porediti, ispitivati itd. Zapravo je sasvim normalno ocekivati da neko mojih godina ima i prijatelje, i devojku i mnogo toga jos. Ali ja ta normalna ocekivanja ne ispunjavam. Ja imam telo odraslog coveka, a unutra sam neiskusno dete.
Izvinite na duzini i konfuznosti, nisam bolje i krace umeo. Mozda bi trebalo da naglasim da se vama sada obraca samo jedan deo mene, onaj razuman. A mislim da ima jos delova mene koji ne zele nikakvu promenu, koji bi se skrivali do kraja zivota, ako to zivot dopusti. I nemojte mi zameriti ako vam budem nekada postavio jos koje pitanje, mozda se sada nisam ni setio svega sto bih vas pitao. Pozdrav.
Psihoterapeut Team Staff answered 6 years ago Poštovani,
Vaše pitanje odiše jednom, skoro pa skrivenom poetikom, koja mi je držala pažnju i ispunila me nekim osećajem mira u toku čitanja. Može biti da Vam je Vaše životno iskustvo upravo doprinelo tome da dublje ispitujete sebe i tragate, te da ipak nedaleko od svih pitanja koje Vas sada muče ipak leži jedna oaza mira.
Složiću se sa Vama da je društvo danas pomalo surovo prema onima koji nisu u toku sa brzinom i “ispunjenošću” današnjeg načina života. Ali ipak, osećao bih se loše kada bih celokupno društvo okarakterisao tako. Jedan od važnih ciljeva psihoterapije je da se uverimo da generalisanje u životu, skoro pa nikada nije najbolja ideja, obzirom da nas, držeći nas u komfornoj zoni potvrđivanja naših iskustava i uverenja, sprečava da istražujemo i doživljavamo drugačije. Dete u nama generalizuje i traži sigurnost, a kao što ste i sami rekli, osećate to dete u sebi.
Samoprihvatanje je u suštini veoma jednostavno, ali i veoma teško. Jednostavno jer nam je u prirodi da prihvatimo sebe i ono što jesmo, a teško jer se naše odbrane mešaju u taj proces. Čitajući Vaš tekst, razumem da je Vama teško da drugi saznaju za Vaš osećaj praznine i samoće, za Vaša ranije iskustva koja su bila teška. Kako je to za Vas kada bi oni saznali? Kako ste to manje vredni od drugih? Šta bi se dogodilo kada bi Vas odbacili? Šta će se dogoditi ako Vas porede?
Sastavni deo života je da negde pripadamo, a negde ne. Prirodno je da nas neko čudno gleda, odbaci. Drugima će pak možda naše ponašanje biti misteriozno, simpatično, želeće da saznaju više. Osobe se razlikuju.
Možda bi za Vas bilo značajno da počnete da istražujete to dete o sebi i vidite kako ono i njegovi strahovi utiču na Vaš sadašnji život? Iskustva koja smo doživeli kao dete, možda se sada mogu promeniti, jer ni drugi nisu Više deca, sada i u njima možda možete pronaći razumevanje, motivaciju, sabornika, pa i ljubav.
Današnji svet ipak nudi mnogo, pa i previše mogućnosti, zaista, dokazano je da je danas prilično lako pronaći prijatelja u ovoj supi različitosti. Ne kažem da je to nešto što Vi nužno morate da učinite, već Vam govorim da ipak svuda oko Vas postoje oni ljudi koji su možda imali slična iskustva kao Vi. Možda nose dobre maske, pa ih je teško prepoznati. Ako tražite možete ih i pronaći.
Pozvao bih Vas na kraju da ostanete sa temom samoprihvatanja i pogledate u to koliko ste Vi zapravo prihvatili sebe sa svime što u sebi nosite, kada sebi postavljate pitanje o drugima. Možda se Vašim temama možete baviti i kroz psihoterapiju, to može biti sjajan način da se u direktnom kontaktu sa drugom osobom tražite, istražujete i učite o sebi.
Srdačno,
Ognjen Vukotić