Samopouzdanje, friend zona, usamljenost 2020-05-25T15:11:30+00:00
Anonymous asked 2 weeks ago

Zdravo!
Imam problem koji me već dugo muči i više nemam ideju šta da uradim. Naime, već dugi niz godina imam problem sa samopouzdanjem i samopoštovanjem koji me onda na neki način sputava i tera da budem povučeniji, previše rigidan, iako bih voleo da sam drugačiji. U društvu sam uglavnom onaj koji slabo priča, iako sam se trudio da to popravim i pomaci postoje, iako me nervira što su i dalje ti moji razgovori nekako monotoni i previše ozbiljni, kao kad razgovarate sa nekim činovnikom, te im fali tog nekog šarma i ležernosti. Takav odnos imam uglavnom kad sam u situaciji 1 na 1 i to samo sa određenim osobama, mada ne svaki put. I dalje se ne osećam prijatno da vodim glavnu reč u nekom većem društvu, mada sa javnim nastupom nikad nisam imao probleama. Nekako sam se do sada nosio sa tim ali ono gde nikako nisam mogao da se oslobodim i pronađem neko rešenje su emotivna pitanja i odnosi sa devojkama. Naime, već skoro 10 godina sam u “friend zoni” iz koje ne znam kako da izađem. Sa ovom devojkom se družim redovno, iako sad pokušavam da promenim taj obrazac, da smanjim kontakte, a da kad se vidimo pokušam da budem opušteniji, zanimljiviji, pa i da pomalo flertujem iako nisam baš vešt u tome. Mislim da je i ona toga svesna ali da pokušava na fin način da mi pokaže da od toga neće biti ništa. Iako me zbunjuje jer nekad bude jako opuštena, oči joj sijalu, zrači nekom energijom, smeje se mojim pričama, dodiruje me, prosto izgubim glavu za njom, a nekad bude hladna, kad je pozovem da idemo negde uvek pita ko još ide sa nama, pozvaću ja još ovoga i onoga, a ako se pak vidimo sami, nema tu nekih varnica, ja nekako delujem uštogljeno iako se pokušavam potruditi da ne budem monoton, a i ona bude rezerisana, ljubazna ali hladna. Mislim da nema potrebe da napominjem da nikada nisam imao devojku ni seks. Doduše jesam se ljubio, i to na nekoj žurci, kada sam shvatio da su čak 2 devojke bile otvorene za tako nešto (naravno nisam se ljubio sa obe), iako sam tad živeo u inostranstvu, i znao sam da se sutradan odlazim, te da od toga neće biti ništa, ali sam imao pomalo oportunistički pristup čitavoj toj situaciji, pa sam odlučio da iskoristim situaciju koja mi se ukazala jer sam već tada bio prešao 20-te, a nisam imao ni minimum iskustva na tom polju. Na kraju krajeva, bilo nam je super i njoj i meni i mislim da mi je to jedan od boljih poteza kad sam odlučio da ne budem više previše dobar i fin već da pustim tu svoju mušku energiju da se ispolji. Pretpostavljam da je ova “friend zona” samo odraz mog problema sa samopouzdanjem i samopoštovanje, i da sam ja podsvesno ubeđem da sam nedovoljno vredan da imam devojku, da nisam privlačan, da sam dosadan. To možda ne bi ni bilo tako neobično da ja naizgled nisam sasvim običan dečko koji se na svim drugim poljima trudi i u skladu sa svojim mogućnostima ostvaruje svoje ciljeve. Zaposlen sam, završavam master studije, treniram, učim svaki dan po nešto novo, pričam nekoliko stranih jezika, solidno izgledam, nisam neki lepotan ali ne mislim ni da sam nešto posebni ružan, možda malo mršaviji nego što bih trebao, ali radim i na tome. Jedno vreme sam živeo i u inostranstvu, ali sam shvatio da sam na taj način samo pokušavao da bežim od sebe i od te devojke, koja je tada bila u vezi, i nakon nekog vremena je došlo do zasićenja jer me taj život nije ispunjavao, tako da sam se vratio nazad, i odlučio da uložim sebe u dalju edukaciju kako bi mogao sebi da obezbedim pristojan život. Taj materijalni momenat je jako izražen, jer dolazim iz nezavidne pozicije gde nemam na koga da se oslonim i sve moram da uradim sam. Živim u porodici gde je više generacija pod jednim krovom, gde nemam svoju privatnost, ni svoj kutak, i to mi jako smeta, sada kad sam u drugoj polovini 20-ih. Nema potrebe da govorim da zbog toga nikada nisam mogao ni da dovedem nekoga kući ni društvo, čak ni da pečemo palačinke i radimo tako neke obične stvari, a kamoli neku simpatiju da pozovem. Nisam otišao u podstanarstvo jer pokušavam da uštedim novac kako bih jednom konačno mogao da se osamostalim. Mada kad pogledam cene nekretnina, počinjem da gubim nadu i shvatam da ću ja taj novac, ovde kod nas, jako teško da zaradim. Onda se opet nameće ideja odlaska u inostranstvo, ali mislim da bi to samo pogoršalo stvari jer zbog jezičke , a pre svega kulturološke barijere smatram da bih teško mogao da nađem partnerku. Socijalni život mi se sveo na nulu, čak i kad pokušavam da se vidim sa prijateljim i organizujem neko druženje (a to pokušavam skoro svake sedmice, zovem razne ljude koje poznajem od ranije) uglavnom su svi u nekim obavezama, sa svojim partnerima, već imaju svoje neke krugove kojih se drže, a kojima ja ne pripadam iako se znamo po 10 i više godina ali su nas verovatno životne okolnosti malo udaljile, ne poklapaju nam se termini ili su previše leni i pasivni i retko kad se i vidimo. Uvek su me smarali kafići, klubovi, izlasci (iako sam u jednom periodu kad sam bio mlađi često izlazio i pio, pokušavajući da se uklopim) više sam čovek od akcije, da se negde hoda, penje, igra neki sport, sluša muzika, priča (iako zvuči paradoksalno zbog moje “nekomunikativnosti”) nešto zanimljivo radi, mada ne bežim i od kafića osim ako to ne podrazumeva opijanje iz vikenda u vikend, što mi je u potpunosti besmisleno. Sad već počinjem da se brinem zbog te moje povučenosti i izolovanosti. jer ispada kao da živim u svom nekom paralenom svetu gde se samo mimoilazim sa ljudima oko mene. Dosta se krećem, hodam i to uglavnom sam. Voleo bih da znam na čemu sam sa tom mojom “friend zonom” iako sam skeptičan da će od toga išta biti, ali i dalje gajim nadu. Izuzetna je osoba jako je cenim, poštujem, pa usudio bih se reći i volim, svestan sam njenih vrlina i mana te je zbog toga situaciju komplikovanija jer ne bih želio da je izgubim. U posljednje vreme često sanjam da sam sa tom drugaricom, i da više nisam u “freind zoni”, nego u vezi. Zvuči malo bezveze, ali to je vjerovatno samo manifestacija moje podsvesne želje koju potiskujem. Sa druge strane, kad prođem kroz grad, vidim hrpu predivih devojaka, ali nemam pojma kako da im priđem, gde da ih upoznam.

Da pokušam da sve ovo sumiram, pitanje je da li možete da me posavetujete šta da radim, kako najpre da rešim taj svoj problem i kako da nađem devojku, jer sam stvarno umoran od ove samoće, gubim motivaciju za sve svoje ciljeve, kad nemam s kim da podelim sve ono što ima?0. Imam potrebu za bliskošću, za ljudskim dodirom, da nekog zagrlim, poljubim, pa i da imam seks, sve neke normalne ljudske stvari. Nekako sam se zaglavio, i sad ne znam šta dalje. Ok, posvetio sam se faksu i učenju, većinu vremena trošim na to, ali postavlja se pitanje šta nakon toga?

Izvinjavam se na ovako dugačkom pitanju, nisam ovo nikad podelio ni sa kim, a imam potrebnu da to uradim u nadi da ću možda dobiti neki koristan savet.
Zahvaljujem se unapred!

)

1 Answers
Nikola Krstić Staff answered 5 days ago

Poštovani,
 
Teško mi je da pronađem savet za vas. Umesto toga imam samo par utisaka. Prvo, čitajući vaš post vidim da Vi mnogo toga činite za sebe i svoju budućnost. Razmišljao sam kako možda nije realno očekivati da uspemo da se osvarimo baš na svim poljima. I da, smisao našeg postojanja je upitan, ali iluzija je da je samo ljubav tome kriva. Polje ljubavi, inače prevrtljivo i nesigurno, po mom mišljenu svera je u kojoj uspeju da se ostvare zaista veoma retki. To da su mnogi ostvareni na ovom polju po meni je privid. Da parafraziram pesnika, ljudi čitavog života čekaju da im se desi ljubav. Mnogi ne dočekaju. Mnogi je “potroše”, razočaraju se, na kraju su zajedno a sami.
 
S druge strane shvatam vašu potrebu da se ostavrite na emotivnom planu i moje simpatije po tom pitanju su, čaisto ljudski, na vašoj strani. Razumem i podržavam vaše napore. Ipak izvesno je da ste to delimično učinili, na veoma siguran način, kroz prijateljstvo. Vi, ako ja dobro razume imate svoju ljubav. Tajnu. Jednostrano, da tako kažem, ali vama je taj odnos, ako dobro razume, veoma značajan i možda baš i opstaje čak deset godina, u ovom svetu kratotrajnih i površnih veza, baš zato što je delimičan, da tako kažem. Da ste sa tom devojom stupili u vezu, možda bi se plamen strasti kod vas odvano ugasio. Ovako traje deset godina i to je zaista retkost, ijako vam se možda čini da za nju plaćate viksoku cenu. Najzad za mirvice ljubavi, čovek je često spreman da plati koliko god je potrebno..
 
Neobični mi je doduše što sa prijateljicom niste iskomunicrali sebe do kraja. Razumam ako se plašite da će to ugroziti vaš odnos, ali vam se divim kako se suzdržavate. Onda raznišljam o tome kako je ljubav korz jedno sentimentalno i iskreno prijateljstvo, nešto što može da bude vrlo ispunjavajuće i vrlo strasno u isto vreme. 
 
Najzad pomislio sam kako ste sigurni u konfor zoni sa svojom prijateljicom i kako na taj način niste zaista slobodni na nešto novo. Možda ste to, naproto Vi.
 
Srdačno,
Nikola

)