asked 7 years ago Zdravo. Posto ne mogu sama da nadjem odgovor na pitanje: Sta to nije u redu sa mnom?, resila sam da Vas zamolim za pomoc, i nadam se da mi necete reci da se zapitam zasto se tako osecam, da li sam uvek bila takva, ako nisam, kad sam postala, ili da potrazim pomoc roditelja ili prijatelja. Ne. Uvek sam bila nesigurna, uplasena, kukavica, ona koju niko ne pita za pomoc i sa kojom se retko ko druzi. A pomoc roditelja ili prijatelja ne dolazi u obzir, jer su nezainteresovani, jer znate ja ne mogu da imam problem i nije meni nista. Ne znam da pricam sa ljudima, ne smem u oci da ih gledam i kad god bi me neko nesto pitao pocela bih da drhtim, crvenim i nisam vise u stanju da govorim normalno. Nemam nikakvo samopouzdanje, pa cak iako znam, iako sam sigurna da sam lepsa, pametnija, bolji covek(ovo me posebno muci, jer sam ponekad ubedjena da ne postoji niko gori od mene) od npr. moje drugarice iz odeljenja, ona ce uvek bolje proci u drustvu, skoli, uvek ce imati vise momaka itd. Ona ima stav, postuje sebe i drugi je ne interesuju, dok ja nisam takva. Inace, izgledam skroz odbojno, hladno, nezainteresovano, takva mi je faca, a nisam takva, volim da pomazem i da se druzim. Ne mogu samoj sebi da pomognem, ne znam. Mozda je to samo pubertet, imam tek 17, ali ovo me stvarno muci. Ja se plasim cak i kad usmeno odgovaramo za ocenu, jer se ja skroz pogubim i dobijem losu ocenu iako sam dobro naucila. Profesori vide da drhtim, da mi glas drhti, da sam nesigurna, ma uzas. Hvala na razumevanju. Pozdrav
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Zdravo
Jeste, kada smo nesigurni i nemamo dovoljno samopouzdanja to utiče na nas, naročito ako nas u tome vide drugi a mi to verovatno ne želimo.
Pubertet je jedan od značajnijih perioda u našem životu tokom kojeg se odigravaju mnogi važni razvojni procesi. Tada se dešava čitav niz preobražaja unutar nas koji nam mogu izgledati veoma turbulentno i čije značenje i smisao ne možemo da dokučimo.
U svakoj normalnoj adolescenciji postoje krize, kolebanja, periodi napetosti, usamljenosti, tugovanja, stidljivosti, nesigurnosti, a sve to prati i odbrambeni stav koji ponekada zauzimamo prema sredini, porodici i prijateljima.
Ukoliko ne želiš da otvoreno porazgovaraš o svojoj situaciji sa nekim, razmisli kakva vrsta pomoći bi tebi odgovarala, kakvu pomoć ti želiš. Šta je to što bi pomoglo? Na pitanje šta nije u redu nije moguće dati jednostavan i konkretan odgovor. Vidim da sama pokušavaš da dođeš do rešenja, da se preispituješ i upoznaješ razne svoje strane, ali i podrška i otvoren razgovor sa nekim iz okoline verujem da bi dobrodošla.
Ponekada, ako naiđemo na neodobravanje sredine, vršnjaka, profesora, porodice, možemo zaključiti da smo ovakvi ili onakvi i čak poverovati da je to jedina istina iako je život tek pred nama i polako otkrivamo ko smo tek kada prođemo kroz periode krize koje odrastanje nosi sa sobom. Ne moraš tragati za nekim uzrocima u prošlosti već se fokusirati na ono kroz šta upravo u ovom periodu prolaziš.
Srdačno,
Bojana Radlović