Problem sa potisnutim besom 2018-09-30T11:34:28+00:00
Forum Život PitaCategory: OstaloProblem sa potisnutim besom
Anonymous asked 2 months ago

Postovani,
Kada nas obuzmu napadi besa,da li je korisno da se taj bes iskaze,ne tako sto cemo ga izliti na druge koji su bili samo okidaci u tom trenutku,
vec tako sto cemo mozda udarati u jastuk,ili izaci da brzo hodamo ili nesto slicno?Da li ce to pomoci ili je potreban drugaciji pristup tom problemu,
da li se mozda bes tako smanjuje ili se nista ne cini znacajno?
Pozdrav, Ljilja

)

1 Answers
Nikola Krstić Staff answered 2 months ago

Poštovana Ljiljo,

Bes je prirodna reakcija na upornu prepreku. Njen smisao je u tome da nas energizira i učini jakim, kako bi smo se borili, branili ili bar pobegli. Kao i svaka enegrija, kada do besa dođe on se ne može uništiti. Možemo stegnuti svoje mišiće i na taj način deo energije potrošiti a deo potisnuti. Energija potisnuta na taj način šteti našem telu, ali to je nekada nezbežno. Psihosmacka oboljenja u osnovi imaju potisna osećanja, između ostalih i bes.

Drugo, često i ne baš dobro rešenje je da se bes pretvori u neki vrstu autoagresije ili autodestruktivnog ponašanja. Pušenje, alkoholizam, kocka, samopovređivanje, prokrastinacija, posesvni i preterani rad, perfekcionizam, izgaranje i sl. verovatno su u vezi sa okretanjem besa prema sebe a delom sa potiskivanjem drugih osećanja.

Stoga je prva pomoć da nađemo način da energiju kojom nas bes ispunjava potrošimo, onoliko kolko je to moguće, okrećući je prema spolja. Udaranje u jastuk, krevet, bokserski džak, cepanje novina, drva, uvrtanje peškira, bacanje mekane lopte o zid, udranje reketom za tenis ili prakerom po krevetu, vikanje u jastuk, trčanje, sklekovi, neki su od načina koje često preporučujem ili čak upražnjavam sa decom koja dolaze na psihoterapiju. Tom prilikom pripremim i njihove roditelje tako da dozvole ovakva ponašanja, pa nije loše da i mi odrasli pripremimo svoju okolinu da se ne bi iznenadila.

Jedan deo prolema zbog koga i dolazi do preteranog besa je što se ljudi (što mi sami, što sredina) besa plaše i što je bes socilno stigmatizovan i dovodi se u vazu sa gubitkom kontrole nad sobom, smatra se nedoličnim i nevaspitanim ponašenjm i slično. Nar narcizam tera nas da verujemo da smo mi racionlna bića koja imaju kontrolu nas sobom u kud i kamo većoj meri nego što je to istina pa tako živimo u blaziranom svetu u kome svi kao da se prave ludi.

Živoj je složen i mnogo je toga što u nama izaziva nezadovoljsvo, pa je pridno da deo te energije, ovako ili onako potiskujemo. Bes ne možemo ispoljiti uvek, na svakom mestu i do kraja. Dobar način da se ta energija oslobodi je sport, agresivne video igrice, streljaštvo, navijanje na sportkim priredbama, ali i joga, masaža, plivanje, planinarenje… Dakle od pomoći mogu biti i aktivacija i relaksacija, a naravno i kombinacija.

Problim sa izlivima besa, međutim na ovaj način nije rešen. Čest doživalj besa najčešće je u vazi sa našom nedovoljnom podržanošću da se zauzemo za sebe gde treba i kad treba, sa našim nedovoljnim kretavnim izražavanjem.

Zaustavljenje potrebe da se izrazimo, u najširem smislu te reči, jer nema vremana za nas i uvaj ne nešto drugo važnije, u nama prirodno kreira ljutnju, a njeno potiskivanje i zabrana da se izrazi dovodi do besa. Ako dugo čekam sa svojom ljutnjom i ne pretvarm je u akciju, doći će do besa ili do nekog psihosmackog oboljenja.

Drugi deo priče najčešće je u vezi sa našom željom da kontrolišemo druge više nego što je to moguće i strahom da će se, ako ih ne budemo kontrolisati desiti nešto strašno što će nas naterati da se sretnemo sa osećajem krivice, stida, neadekvatnosti, bola. A upravo tim osećanjima izlažu nas u detinjesvu u didaktičke svrhe.

Na primer majka, koja je i sama kado dete bila izlagana postiđivanju, želi da kontrolie šta deca jedu da bi jela zdravo, da li prekasno ležu, da li previše trče, skaču, da se ne bi povredila, oznojala, prehladila… Pri tome neuspeva iazsta da mobiliše u upotrebi svoju ljutnju, tako da se dace prenu i shvate da sada nema šale, već preti mlitavo, jer u sebi ima zabranu na bes, jer to nije lepo ponašanje. U osnovi plaši se da će se desiti nešto loše i da će ona biti kriva, ali sa tim svojim strahom i tugom što je u toj borbi usamljena ne može da stane, da se sretne, da je prizna, da je povremeno isplače.

Kako deca moraju trčati, skakti, padati, povređivati se, znojiti se i biti prehlađena, majka ima osećaj da se bori sa vetrenjačama i počinje da doživalja raptuse besa, koji sada idu preko svih granica i koji su zaista preplavljujući. Uplašena posle se kaje sama, pa je i to način da se sretne sa sobom i da iz duše izlije svu tu muku.

Dakle jedan deo rada na problemu besa je u blagovremenom izražavanju sebe i akciji, kao bi energija blagovremeno bila utrošena i kako se ne bi nagomilala i pošto sruši branu noslila sve pred sobom. Drugi deo je u vezi sa otpuštanjem kontrole, što nije lak zadatak i traži spremnost da se srećemo sa svojom nemoći, strahovima, krivicom, da ta osećenja kada do njih dolazi izražavamo, da tražimo razumevanje i podršku (ne iz maniputalivih razloga: dakle da bi neko promenio svoje ponašanje, već samo da bi bio uz nas i razumo nas), da tražimo u sebi mesto poverenja i vere u ovaj ne baš tako gostoljubiv svet ili u Boga koji valjda brine o nama i onima koje vodlimo onda kada je to izvan naše moći.

Srdačno,

Nikola

)