Problem sa ocenama 2013-01-29T14:30:30+00:00
asked 7 years ago

Zdravo!Imam 13 godins i idem u 7. razred.Oduvek sam bila odličan đak i imala dobre ocene,naročito iz biologije.Ne znam da li mi se dva puta u životu desilo da sam dobila manje od 5 iz biologije,a i to ,,manje od 5″ je uvek bila četvorka.Danas se nisam spremila za čas i dobila sam 2.Nije to prva loša ocena,ali je iz predmeta iz kog sam uvek bila odlikaš i dete za primer.A pritom iz tog predmeta treba da idem na takmičenje.Moj problem je to što ja ne znam kako to da kažem mami.Nikada ona mene nije ni kaznila ni udarila,ali je uvek viče i počne da priča ono ustaljeno,zašto nisi učila itd,itd.A najgore je što znam da ću je mnogo razočarati.Kod moje mame ne prolaze fore sa umiljavanjem niti plakanjem,jednostavno ne znam na koji način da joj to saopštim a da ne bude vikanja i svađe.A tu se stvara i još jedan problem.Ona mene tera da idem na takmičenje iz biologije i hemije.Nastavnice hemije i bilogije su mi rekle da sam jedan od kandidata za takmičenje jer sam odlična u tim predmetima i volim ih.Ali ja ne želim da idem na takmičenje.Jdnostavno je to takmičenje preveliki pritisak i obaveza za mene,a kada sam to saopštila mami došlo je do svađe i vike i rekla je da moram da idem na ta takmičenja.Kada sam joj rekla da mi smeta to što me tera ona je rekla:,,Naravno da te teram,to je za tvoje dobro”.Nadam se da možete da mi pomognete.Hvala unapred. :))

Nadja replied 4 months ago

Cao! Imam 11 godina i idem u 5 razred. Moj problem je da se na testu iz matematike zbunim i dobijem 3.I kada dodjem kuci uradim te zadatke i znam da ih uradim. Kada dobijem ocenu manju od 4 i znam da mama i tata mi se nece ljutiti ja krenem da placem i razocaram se u sebe.Stalno trazim samopouzdanje u stvarima kao sto su citati i zivotne price. Ne zelim da to kazem roditeljima jer me je strah kako ce odreagovati. Moze te li mi pomoci?

)

3 Answers
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago

Zdravo!

Mislim da si učinila dobru stvar što si odlučila da se požališ na svoje probleme. Kada imamo problem nije dorbo zatvarati oči i ćutati, već o njemu treba razgovarati.

Prvo želim da ti čestitam na tome što si odličan đak. Svaka čast! Očigledno dobro radiš jedan važan posao.

Drugo što želim da ti kažem to je da se život (i svaki posao, pa i škola) sastoji od uspeha i neuspeha. Normalno je da ponekad omanemo i to samo po sebi nije ništa strašno. Štaviše neuspesi su važni jer kroz njih takođe učimo. Neuspesi nas uče i da sportski prihvatimo poraz, da ne odustajmo, da budemo pažljivi, da popravimo ono što je bilo loše, a sve su to važne veštine. Najzad neuspesi na jačaju. Dakle, pored toga što su normalni, neuspesi su u neku ruku i korisni.

Veoma mi je žao što tvoja mama na tvoje neuspehe reaguje ne način koji si opisala. Mislim da to nije u redu. Svaka ocena je za đaka i svaka ocena se može popraviti. Mislim da mama tako reaguje iz straha koji oseća za tvoju budućnost. Život je komplikovan a tvoja mama bi izgleda želea da ti budeš veoma uspešna. Ja uopšte ne sumnjam da ti ona želi najbolje. Njen strah i njene želje potiču iz ljubavi koju za tebe oseća. Ja uopšte ne sumnjam da te tvoja mama neizmerno voli, ali izgleda da ima problem da tu ljubav na pravi način iskaže u situacijama kada podbaciš.

Šta sada činiti po tom pitanju?

Prvo, koliko god da je nerpijatno, mislim da je dobro da što pre kažeš mami za lošu ocenu, jer će ako je sama otkrije sigurno biti mnogo više ljuta.

Drugo, znaj da su i nerpijatni trenuci deo života i da će ih uvek biti. Sigurno ti nije ni prvi ni poslednji put. Mamino ponašanje jeste nerpijetno ali se sigurno da izdržati. Jeste, može biti strašno i neprijatno, ali proći će, kao i uvek. Nekad u životu moramo da stegnemo zube i izdržimo. Isto važi i za tvoju mamu. Normalno je da se roditelj sekira oko deteta, nekad i bez razloga, i ti joj tu ne možeš pomoći. Siguran sam da tvoja mama može da izdrži to malo sekiracije i da joj nije ni prvi ni poslednji put. Kad nekog voliš onda se brineš za njega. To je cena ljubavi i ti tu ništa nisi kriva.

Četvrto, mislim da treba da razgovaraš sa svojom mamom i ispričaš joj ono što si ispričala nama. Reci joj da imaš problem i da želiš da ozbiljno razgovarate. Zamoli je da, ako želi da budeš iskrena prema njoj ne viče i da proba da te razume. Ako nema vremena ili je ljuta, sačekaj pa pokušaj ponovo. Sačekaj da je ljutnja prođe i tada pokušaj. Nemoj lako odustati.

Mislim da je jako važno da joj kažeš kako se ti osećaš kada se ona ponaša tako kako se ponaša. Ako ti je teško da razgovaraš, možeš joj napisati i pismo. Napiši joj koliko je voliš, koliko to boli kada ona viče ili koliko ti se ne ide na ta takmičenja. Napiši joj kako bi volela da imaš mamu koja može više da te razume kad ti je teško, jer ti to zaslužuješ… Prema načinu na koji si pisala nama rekao bih da pišeš lapo i jasno. Možeš joj napisai sve ono što si rekla nama, odnosno sve ono što želiš da joj kažeš.

Peto, predlažem ti da odeš kod školskog psihologa i da mu izneseš svoj probelm. Psiholog je u školi upravo da bi se bavio problemima kao što su tvoji. Psihilozi su uglavnom ljubazne osobe koje mogu da te razumeju, da te podrže kada ti je teško i da te posavetuju šta da radiš. Idi slobodno psihologu i ne boj se. To nije ništa strašno. Naprotiv, to je znak da si sazrela dovoljno da sama tražiš pomoć kada ti treba, a to je velika stvar. Onda će te ona posavetovati šta da radiš.

Psiholog ti takođe može pomoći u komunikaciji sa mamom. On ili ona može joj stručno objasniti gde greši. Najzad možeš i od mame tražiti da odete zajedno psihologu, jer imaš probelm. Važno je da tvoja mama shvati da je ovo za tebe zaista problem.

Komunikacija sa mamom je važna stvar, jer te ona voli više nego ma ko i ona je prva tu da ti pomogne kada imaš neki problem u životu. Zato je jako važno da vas dve naučite da komunicrate i u situacijama kada nije sve baš ispalo najbolje ili kada se ne slažete oko svega. Psiholog vam u tome može pomoći.

Pozdravljam te i želim ti mnogo sreće!

Nikola

)

Psihoterapeut Team Staff answered 2 years ago

Hej.
Ovako imam 13 godina i idem u 7. razred. Moj problem je što se plašim neuspeha i ne verujem u sebe.Uvek sam bila odlicna do sada i navikla sam da imam dobre ocene ali uvek me muci to da na nekom testu ja kiksnem i posle se gušim i plačem kao luda iako mi to nije prvi put da sam dobila losu ocenu.Uvek se plašim šta ce mi mama i tata reći i da li će biti razočarani u mene.Nikada nisu ljuti ali njihovvo razocarenje se vidi na kilometar.Problem je taj da ja kada placem ne mogu da stanem i kada me neko dira i pita me za ocenu ja krenem jos vise da placem i vicem na tu osobu.U ovom slucaju to je bila 2 iz matematike. Da se ne lazemo uvek sam imala 3 ali uvek sam znala za vise.Ali tu je jos jedan problem na testu se tako tako zbunim da zaboravim sve sta sam vezbala.I tako dobijem 2 ili 3. Mama se nije naljutila a ni tata samo mi stalno pricaju vezbah vezbaj ali koliko god da vezbam ja SVE ama sve razumem kuci i cak da objasnim drugu drugarici samo sebi ne mogu da pomognem na testu. Moze savet kako da:
1.prestanem da placem kao retard i da mi bude svejedno kao i svima
2.se resim treme pred bilo koji test.
Hvala unapred.

)

Psihoterapeut Team Staff answered 2 years ago

Zdravo,

Ja lično ne vidm da je neplakati bolje nego plakati. Ako mi suze same idu onda je svako bolje da plačem nego da gušim svoja osećanja. Ako plačem nisam retard. Retard sam ako hoću da kontrolišem nešto što se dešava samo od sebe.

Da li se zaista plače ili je to predstava za druge?

Trema je znak odgovornosti. Ako bi se rešila treme rešila bi se i odgovornosti. Siguran sam da to ne želiš.

Sa plakanjem i sa tremom se živi isto ona kao i sa dvojkama iz matematike.

Nikola

)