Anonymous asked 4 years ago Poštovani, moji problemi bi se u najkraćem mogli opisati kao bazični nedostatak sigurnosti i zaštićenosti, nedostatak doživljaja lične vrednosti. I sve se to tokom odrastanja i obistinilo u mom životu, takvo mi je i mesto u svetu, tako me i drugi percipiraju.
Ono što me zanima je sledeće – mogu li nešto sam? Za terapiju novca nemam iako bih jako voleo. Čini mi se da bi mi odgovarala neka telesno orijentisana, nekako baš rezonuje sa mnom kada god slušam o njoj.Kada slušam terapeute koji o njoj govore, kao da govore samo meni, to slušam sa stopostotnom pažnjom. Te rečenice čekam čitav život.
Došao sam do trenutka kada sam shvatio da bi svaka nova knjiga, članak ili video na internetu bili samo bežanje od svojih rana. Tokom prethodnih godina ja zapravo i nisam radio na sebi, ja sam samo skupljao informacije o radu na sebi.
Jasna mi je važnost terapeutskog odnosa. Kroz odnos se i izgradjujemo, kroz odnos se i isceljujemo. Jasno mi je da je terapeut taj koji je obučen da me isprovocira, da prepozna moje odbrambene mehanizme i ukaže mi na njih kada krenem da vrdam, da bežim od bola. I jasno mi je da se sistem zapravo sam isceljuje kada naiđe na prihvatanje od strane drugog, da tu intelekt (u koji često pobegnem) ne igra nikakvu ulogu jer sve ovo njemu prethodi. Te vaše kolege koje sam slušao kažu da je najbolji, najvažniji deo terapije onaj bez reči izmedju terapeuta i klijenta.
Kada već ne mogu sebi da priuštim terapiju, a skupljanje informacija više ne zadovoljava, mogu li neke korake načiniti sam? I da li je to pametno, sme li se to raditi na svoju ruku? Svestan sam da ako dodjem u kontakt sa svojim duboko potisnutim neprijatnim emocijama više neću imati onaj stepen kontrole koji imam sada kao npr. kada ovo pišem. Kada popucaju ti moji poklopci ko zna šta će sve izleteti napolje. I ko zna kako ću se ja nositi s tim u svom svakodnevnom životu. Da li je pametno čačkati po svojim dubinama bez prisustva stručnjaka pored sebe?
Nikola Krstić Staff answered 4 years ago Poštovani,
Prvo, vaš post govori da ste zaista razumeli neke važne stvari u vezi rada na sebi. Odnos teško da je zamenljiv nekom vrstom samopomoći, kao što i sami nagoveštavate. Naš tim možda može da vam ponudi neku vrstu terapije za malo para, pa mi se u vezi sa tim možete obratiti mejlom.
Drugo, mehanizimi adaptacije (odbrane) uglavnom su dovoljno robusni da dopuštaju samo ona “čačkanja po sebi” koja nisu zapravo opasna. Kroz književost, slikanje, pisanje, film.., možete nastvaiti istraživati i ogledati sebe na jedan način koji, rekao bih, nije opasniji opd samoga života.
Treće, rad na telu veoma je važan aspekt i nekih drugih psihoterapijskih pravaca, kao što je geštalt, kojim se mi bavimo. Ako prakikujete nku vrstu rada na sebi, bilo na načine koje sam pomenuo, bilo kroz slušanje ili čitanje sadažaja koji opisuju psihoterpiju i ako kažete da vam ti sadržaji prijau, pozvao bih vas da u toku tavih aktivnosti obratite pažnju na svoje telo, kao možda i tokom drugih dnevnih aktivnosti. Ako slušate klip koji vam je zanimljiv, ili slikate svoj bol ili svoju sreću, ili ako pišete priču, vaše telo će na to reagovati. Ako budete svesni te rekcije, možda ćete je time pojačati, možda će to biti način da to “novo telo” polako integrišete, odnosno da polako učite da slušate svoje telo tokom dana, da mu dozvolite da vas vodi.
Ovu vrstu “prakse” možete istraživati i korz maženje i dodir sa drugim ljudima, decom, životinjama, ali čak i korz masažu, jogu i tako dalje
Srdačno,
Nikola