Najbolje poceti od pocetka… Detinjstvo mi je bilo tesko, majka boluje od manicne sizofrenije (msm da je ta bolest). U periodu osnovne skole primecujem da mi se tresu ruke kada treba nekog ko nije ukucanin da usluzim.  U srednjoj skoli sam imala par puta periode kada mi se plakalo po ceo dan, govorili su mi nakupilo se, to se desavalo i u skoli, na casovima, u autobusu, nezaustavljiva potreba za plakanjem… prosto nisam mogla da se suzdrzim… onda jedne veceri nakon telefonskog razgovora s deckom gde je on meni rekao da mu nedostajem (a ja to u tom trenutku nisam osetila isto)  u sekundi kao okidac krece preispitivanje i pocinju nekakvi napadi, povracanje, proliv, treslo mi se celo telo, u glavi haos, preispitivanje, strah… vremenom sam uspela da se izborim s tim napadima, i nemam ih vec godinama… decku sam odmah ispricala sta se desilo i bio je tu za mene (posle 9 godina i dalje smo zajedno, sada je on centar svega za mene i vrlo sam vezana za njega, mozda i previse), ali i dalje imam po nekad problem tog stranog osecaja, preispitivanja, straha od buducnosti, i uvek ide u negativnom smeru… imam 27 godina i jos uvek osecam da sam dete, kada me pitaju kad ce beba ja pomislim da je rano… ne volim promene planova, iskakanje iz ustaljenih desavanja… i nista me specijalno ne odusevljava i ne cini srecnom osim ulaganja u nasu kucu… inace poprilicno sam asocijalna i tesko mi je da odrzim prijateljstva, mrzi me da izlazim iz kuce (a to silno zelim) imam osecaj kao da ce to novo prijateljstvo pokvariti nekakvu moju rutinu. Zgrozavam se na stvari koje su postale normalne, izdaje i prevare, i svi problemi koje mi neko prenese, dodju sa mnom kuci i lose se osecam zbog toga (prevelika empatija). Odmah krene neki cudan osecaj u stomaku… Cak sam imala i jedno pecivo koje mi je taj osecaj pokretalo… da pomenem da imam i crvenilo u obrazima koje nekad dodje cak u situaciji kada drugima deluje kao da se stidim( a ja se osecam sasvim normalno), a nekad je to strah od autoriteta, (sefa,menadzera), takodje izbegavam konflikte i tada pocnem da se tresem i zacrvenim se, ruke mi se i dalje tresu kada treba nesto znacajno da se potpise, napise. Odbranu diplomskog sam odlagala iz tih razloga 3 godine. Crvenela sam se i gusila ali sam odbranila. Inace ljudima delujem veselo, normalno, nisam bas zaokupljena tim probremima, dodju mi kao prateca pojava, pa ono sto znam da me muci to izbegavam… Verenik s kojim zivim sad vec 6 godina je vrlo upucen u sve i to mi je veliko olaksanje. Samo me zanima da li postoji neki naziv za svo ovo moje stanje? Da li bih mogla nekakvim razgovorima sa strucnim licem naci malo vedrine i postati osoba sa vise samopouzdanja, jer mi je to najveci problem trenutno?
Izvinjavam se na opsirnosti.