nemam volje 2020-03-31T17:30:18+00:00
Anonymous asked 2 months ago

Postovani, imam problem da se fokusiram na stvari, da istrajem cak i u onome sto me zanima. Evo sada ova izolacija zbog korone. Ne idem na fax pa sam na pocetku se obradovao, kao eto sada imam vremena da na jutjubu pogledam i na netu procitam sve ono sto kao nisam stizao. A umesto to da radim ja se nervozno setkam, sednem da krenem da citam i gledam pa opet ustanem i tako. I nije to samo sada, vec par godina ja to radim, realno bih mogao sve da stignem. Do sada sam imao izgovor, vise ga nemam. Da izbegavam ono sto ne volim pa i da razumem sebe. Ali ja ne odvajam vreme i paznju ni za ono sto me zanima. Ne znam sta mi je. Neka energija unutra mi ne da mira.

)

1 Answers
Nikola Krstić Staff answered 2 months ago

Zvuči mi veoma poznato, pa dok čitam tvoje redove razmišljam o sebi. Jedva čekam leto da bih imao vremena da radim ono što želim. A onda kada leto dođe sve me mrzi a u sebi osećam neki nemir. Sve osećam kao da mi nešto ne dostaje ali ne znam šta. Mislim da sam zapravo premoren i da je to deo osećaja da nemam volje ni za šta. Premoren sam sigurno i svojim narcizmom, odnosno relativno visokim očekivanjima od sebe, odnosno možda to i nisu visoka očekivanja, ali jesu takva da ja retko uspevam da ih dosegnem.

Ova sada situzacija (karantin) ipak mi je drugačija. Čini mi se da mogau da osetim veliku uznemirenost u polju koja me visoko mobiliše. Inače i sam razmišljam o tome kako imam vremena da svašta radim i to su sve stvari koje volim i za koje inače nemam vremena, ali traže smirenost i prisutnost, a energija koja je u meni mobilisana kao da prevelika da bih se nečemu posvetio, da bi se u nešto udubio. Slično je, sećam se, bilo za vreme nato bombardovanja.

I to je jedna borba koju sa sobom vodim iz dana u dan i iz godine u godinu. A borba se naprosto satoji u tome da sebe nateram. Nekad kao danas, morao sam da se istrčim da bih seo da pišem odgovore. I nije mi bilo lako da se nateram da trčim. U jednom trnutku nemir je bio toliko snažan da sam mislio da ću poludeti ako energiju ne usmerim na fizički rad. Ništa ne bi moglo da me relaskira osim fizičkog vežbanja. Tek sada, nakon treninga, mogu da se posvetim radu, da budem koncentrisan i prisutan.

Inače, u redovnom stnju, sa ovim problemom opet izlazim na kraj na jednostavan način. Prosto se nateram, nekih 15 ili 20 minuta na silu. Toliko mi treba da se zagrejem a onda ide i samo.

Ponavljam, to je u mom životu borba sa sobom na dnevnom nivou. Ima dana kada gubim. Imam loše serije. Na kraju mi obično postaje toliko nepodnošljivo (osećaj beskorisnosti) da se prosto nateram na neki kreativan rad, da ne bih poludeo.

Ima dana kada dobijam. Lupam recke i pišem opise šta sam sve uspeo. Nekad imam dobre serije. To me stimuliše da nastvim. Tih dana osećam se zaista srećnim. Pad me demorališe i onda vodim sa sobom veliku borbu da se vratim. Nekad sam samo delimično uspešan, variram, tonem i isplivavam. Vreme prolazi.

Ima tu još nešto. U svim aktivnostima koje ti pominješ, doduše usput, ti si neka vrsta pasivnog recipienta. Možda je deo problema u tome što ti ne pružaju protora da budeš proaktivan kreativan, delatan.

Sve ove aktivnosti u osnovu su, s druge strane samotnjačke. Ja sam samotnjak. Nekad mi se čini da bi u društvu s istim interesovanjima i poletom, ili u zajednici koje je okrenta istom cilju, kao neka komuna ili bratvstvo, sve bilo lakše. Lakše je posvetiti se nečemu kada svi oko tebe to rade. Čini mi se da izolacija samo pojačava taj individualizam u kome je, čini mi se, mnogho teže održati disciplinu. Drugim rečima možda si jednosvno usamljen.

Srdačno,
Nikola

)