asked 11 years ago Pokušaći da objasnim kako se osećam, a nadam se da ćete mi Vi savetom nekako pomoći. M., 25 god.
Sve vreme u toku dana provodim u kući, nemam neku preteranu želju da idem negde. Većinu vremena ležim u krevetu. Ne osećam se dobro, to znam, ali mi je teško da ta osećanja verbalizujem, pokušaću. Nemam volju, motivaciju, želju da budem aktivan, čak ni da obavljam najosnovnije stvari kao što je lična higijena, nekako se prisiljavam i teram. Nemam želju za društvom, najradije bih provodio vreme sam, u kući. Sam sebi nisam bitan, utoliko više što ne vodim računa o ishrani. Postao sam neodgovoran prema sebi i obavezama, sve odlažem. Ne osećam radost i sreću. Stagniram, ne mogu da se nateram na aktivnost, pasivan sam skroz. Umem zbog toga da se samookrivljujem. Ne mogu da kažem da tugujem(da mi se plače ili sl.), ali mi je raspoloženje nisko. Bezvoljan. Ne znam kako da se izborim sa samim sobom i tim problemom. Sve oko mene je postalo “bezbojno”, radost življenja ne postoji. Zapostavljam vlastiti spoljašnji izgled, postao mi je nebitan.
Znam da imam problem i prisiljavam se na aktivnost, jer znam da te misli i pasivnost nije dobra, ali nekako mi teško ide i uvek se vraćam krevetu i odlaganju obaveza, ljut na sebe što nisam istrajan i nedisciplinovan.
Molim Vas za mišljenje i savet. Zahvalan.
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Dragi M,
Naša stanja zavise od konteksta i okolnosti u kojima se nalazimo, od naše prošlosti i od naših projekata za budućnost. Da bi ste razumeli svoje stanje potrebno je preispitivanje vašeg odnosa prema kontekstu u kom se nalazite (škola/posao, porodica, prijatelji, emotivne veze), prema vašim iskustvima iz vaše lične istorije i prema vašim planovima i projektima za budućnost.
Nije retkost da zapravo imamo dosta velika očekivanja od sebe, pošto smo svesni svoje intelogencije i sl. kvaliteta, ali škola ili posao ne nude perspektivu ni napredovanje već samo veliki rad zarad pukog preživljavanja, nije retkost da su drugi nezadovljni nama a mi nezadovoljni svojim odnosima, da se ne osećamo realizovani, nemamo hobije, ne bavimo se sportom, ne znamo šta bi smo sa svojim životom, nemamo strasti niti bilo šta u šta smo zaljubljeni, što nas inspiriše i uzbuđuje, da nam situacija deluje bezizlazno i da nam je lakše da od svega jednostvno odustanemo nego da svoj život gradimo iz osnove.
Ovakva kriza smisla nije neobična situacija za mladog čoveka današnjice. On polako tone u depresiju i nezadovoljstvo a problem postaje sve veći. Na vaoj način nastaje nova šanse. Postajemo sveni da nam treba pomoć, nezadovoljsvo postaje sve veće tako da naš problem komačno može postai predmet našeg ozbiljnog bavljenja sobom a njegovo prevazilaženje cilj našeg života. Pošto nezadovoljsvo raste ono nas tera da nešto preduzimamo, postavljamo pitanja, tragamo za odgovorima, preispitujemo sebe i svoj život, čitamo, pošemo, tražimo iskustva drugih sa kojima bi se mogli porediti. Sami sebi postajemo svrha i smisao a traganje za prevazilažanjem problema novo područje u kome se možemo radovati i razočaravati i tako se nanovo suočavati sa sobom. Najzad suočavamo se sa svojim emocijama, od razočaranje i ljutnje do tuge i bola, osećanjima kojih ima mnogo na ovom svetu, učimo da ih prepoznamo, oslobodima, respektujemo, verbalizujemo. U nama se javlja empatija prema unašem unutrašnjem deteu koje se izgubilo u svetu odraslih i ostalo zarobljno u ovom ružnom snu – sivom svetu oreaslih. Ponovo oživljamo njegove snove, strahove, tuge, nadanja, njegovu usnulu mudrost…
Naravno zastoji kave opisujete mogu imati razne dublje psihološke uzroke i generalno govoreći predstavljaju poziv da se otvorimo ka velikim temama prolaznosti, nedovršenosti, nedovoljnosti, očekivanja i realnosti, sreće u malom i malog u sreći. Melanholija nas otvara ka filozofiji, spiritualnosti, umetnosti. Ovo upoznavanje i istraživanje sebe, svoje prošlosti i dosadašnjeg života, svojih roditelja i njihovih života, satanja u kome se nalazi savramni čovek veoma je značajno i deo je traženja ličnog puta i nastojanja da bolje i dublje shvatimo sebe.
U svemu tome naravno od velike pomoći može biti i psihoterapija.
S poštovanjem, Nikola