asked 8 years ago Imam 31 godinu. Nemam niti sam ikada imao ni društvo ni devojku i prilično sam zaglavljen u životu. Vremenom, kroz nekakvu samoanalizu, čitanje knjiga i psiholoških tekstova na internetu sam koliko-toliko shvatio uzroke svega toga. I delimično sam uspeo da se odvojim tj. shvatim da ja nisam moja iskustva, emocije i misli. Zbog toga mi je sada nešto lakše nego pre. I javila se u meni nekakva slabašna i maglovita želja za razvojem, napredovanjem. Ali tu su dva problema:
1. Još mnogo toga se u meni tome protivi, još mnogo delova mene ne želi promenu.
2. Mnogo veći problemo od prvog – kako da prevaziđem prošlost? Imam od malena reputaciju čudaka i autsajdera i ljudi koji me znaju tako i reaguju na mene (izbegavanje, podsmeh, ogovaranje itd.). A ako bih želeo upoznati nekog novog onda je problem praznina i stid zbog praznine. Kako sa ovoliko godina izaći među ljude i reći im da nemam prijatelje, devojku i sva ona iskustva, odnose i znanja koja bi odavno trebalo da imam? Znam da ću biti ismejan zbog toga.
Saveti tipa “Ne treba se porediti sa drugima” mi i nisu od neke koristi, jer ja mogu da se ne poredim, ali će me drugi itekako porediti i sa sobom i sa ostalima.
Znam da je odgovor na ovo kompleksan i da ne može stati u jedan tekst, ali vam unapred hvala na bilo kakvom savetu. Pozdrav.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovani,
Drago mi je što u vama mogu da vidim želju za ličnim rastom i razvojem, želim da vas podržim u tome.
Rad na sebi nije nimalo lak zadatak, a takodje nije ni nešto čemu možemo da vidimo kraj. To je skoro pa celoživotni proces u kojem otkrivamo sebe na nove načine.
Prirodno je da se nešto u vama protivi promenama; one su nam nepoznate i donose sa sobom novine koje zahtevaju naše nove adaptacije. Kao takve, one su stresne i teške, jer nas teraju na izlazak iz naše zone komfora i poznatog. Za to jednostavno nema drugog saveta osim da se rade stvari koje nam najmanje prijaju, u onoj meri dok nam ne postanu poznate. To je ujedno jedna od tehnika na kojoj se zasniva REBT psihoterapija. Naravno. uvek treba da budemo svesni naših procesa i onoga što se dešava u nama dok radimo nešto što nam ne prija. Pitanja koja sebi možemo postavljati mogu biti: Šta u meni pruža otpor promenama? Čega se bojim? Šta zapravo želim od sebe? Koji su moji trenutni kapaciteti za promenu?
Što se vašeg drugog pitanja tiče – prošlost se ne može prevazići, može se prihvatiti. Ona je deo vas i dovela vas je do mesta na kom ste sada. Kao takva ona je nepromenljiva. Pokušajte da vidite kakva je njena vrednost, ma koliko ona za vas bila teška. Takodje, pokušajte da shvatite kako od nje ne treba da bežite i da izlazite pred druge ljude sa nekim očekivanjima – priznajte i sebi i njima, da ste to vi. Svakako u životu će biti ljudi koji će vas odbaciti i onih koji će vas zavoleti i sa kojima ćete osetiti neverovatnu povezanost. Svakome se ne možemo dopasti i to je u redu.
Na kraju, najvažnije je da na celom našem putovanju budemo iskreni prema sebi i nežni prema svojim procesima i granicama duše. Da se nagradimo i za najmanje uspehe, ali ne jedemo za velike padove, a takvih će verovatno i biti. Možda možete za početak da razmislite o pronalasku nekog hobija (sport, ples, na primer) gde biste mogli da upoznate nove ljude.
Srdačno,
Ognjen Vukotić