Loši porodični odnos 2020-09-05T14:26:18+00:00
Anonymous asked 3 months ago

Poštovani, pokušaću da vam izloži problem koji imam sa odraslom ćerkom. Ona ima 31 godinu, ja 61.Živimo odvojeno već sedam godina. Od njenog puberteta imamo napet odmos. Stalno je nekako kivna na mene, viče, nervozna je. Nadala sam se da će ti vremenom prestati i bude povremeno u redu, smiri se malo pa onda opet isto. Jedan od razloga njene selidbe je i da
ne može da me podnese, da sam loša osoba, da sam ružna, da sam sebična, uglavnom nikad zagrljaj nikad lepa reč, nežnost. Samohrana sam majka,njen otac nas je napustio dok je bila beba, otišao je sa drugom ženom. Ja znam da to što mi ćerka kaže nije istina, volim je, požrtvovana sam, uvek mi je bila na prvom mestu za sve. Sada sam pre par godina nasla čoveka sa kojim sam srećna. Dugo sam bila sama i brinula se o njoj i starim roditeljima. Znala je da se danima ne javi, kad je zovem da pitam kako je, smaram je, dosadna sam, nema ona vremena i sve u tom stilu. Nikad da me pita da li sam dobro, kako mi je zdravlje, da li mi nesto treba, rodjendan mi jedva čestita. Sad kako se razišla sa momkom sa kojim je provela dve godine, ne ostavlja me na miru. Zove svaki dan, provela je kod nas dva meseca dok je bilo vanredno stanje. Za to vreme nije ni pokusala da pita da li treba da pomogne nešto u kući, da kupi hranu, bilo šta. Sad kako je bila ovde čak i kad se vratila u svoj stan, ponovo dolazi redovno, ostane po ceo dan, nekad do ponoći. Skoro svaki vikend je tu, ako partner i ja idemo negde ona pita da ide sa nama. Kad idemo na izlet, neprijatna je prema meni, kako progovorim ona tako drekne, kontrira mi šta god da kažem, napeta sam i stalno pod stresom, a vidim da se to prenosi na sve oko nas. Čak mislim da me i mrzi, ta količina vredjanja i ponižavanja me boli. Otplačem puno puta, pokušavam da porazgovaram sa njom kad je “dobro raspoložena” nešto kao bude bolje ali kratko. Pokušavam da joj objasnim da imam pravo na svoje vreme, svoj mir, da nisam na raspolaganju uvek, da ne može da dolazi svaki dan, onda ona počne sa kukanjem kako je nešto boli, te da je sama, da nema nikoga, da sam surova i tako redovno. Dosta mi je poniženja, da mi organizuje čak i ćerka koju volim moje vreme. Nemam snage više da trpim to. Danas sam joj rekla da ne može da dodaje za vikend, koji je već isplanirala a da me nije ni pitala. Odmah me je izvredjala i blokirala na mrežama. Potpuno sam zanemela kojika je to količina nerazumevanja od nje. Kako da se odbranim od ovoga, kad niti bilo šta razume niti hoće da razgovara. Sa drugima je dobro, sa mojim partnerom je odlično, ljubazna je, duhovita, ali je to ne sprečava da me ponižava u njegovom prisustvu. Čak je nedavno došao na ivicu da joj kaže koliko to što radi nije u redu. Ona je po savetu bivšeg dečka bila kod terapeuta, išla je par meseci i prestala. Dijagnoza je anksioznost i depresija. Koliko je bila iskrena tamo ne znam, znam da ume da okrene istinu da ne kažem da često laže i mene i druge. Ne znam ni kako njoj da pomognem a ni sebi. Molim za neki savet. Prebacujem sebi da sam negde pogrešila u vaspitanju, možda je previše štitila, ne znam. Može li nešto sada da se uradi da imamo koliko toliko normalan život. Hvala i izvinite na dužini pisma, pozdrav.

)

1 Answers
Nikola Krstić Staff answered 3 months ago

Poštovana,

Nakon svega što ste napisali, vaše pitanje, da li može nešto da se uradi da biste imali koliko-toliko normalan život, mene je iznenadilo i začudilo. Kontrast između tog pitanja i ostatka vašeg posta učinio mi se grotesknim. Naime učilo mi se da, ili to pitanje nema smisla, ili pak postavljanje tog pitanja dovodi u pitanje sve što ste prethodno napisali. Pozvao bih vas da razmislite šta takva vratolomija zapravo govori o vama.

U tom duhu, shvatio sam zašto i zašto sam, posle prvog čitanja, na tako dug period odložio pisanje odgovora. Razlog tome je što sam, nakon prvog čitanja osetio da u vezi sa onim što ste napisali, a zbog načina na koji ste pisali, ja i nemam šta da kažem. Sada sam vaš tekst pročitao drugi put i opet imam isti utisak. Jedino što mi se još pojavilo je pitanje da li bi vaša ćerka, da je ovde pisala o vama, napisala nešto slično.

Elem, dva su stvari koje još želim da kažem. Prva je da na vaše pitanje, naravno nemam odgovor i da kod ovako snažne polarizacije (crno-belog predstavljanja stvari) ne znam da li je moguć pokret koji bi inače bio lekovit, a to je rad na izlaženju iz polarizovanog doživaljaja (crno-belog sveta). Padaju mi napamet reči velikog Marka Aurelija upućene vlastitom sinu, tvoje mane kao mog sina su nedostaci mene kao oca. Ona jedina tačka u kojoj se vidi vaše otvaranje prema drugačijoj istini je ono mesto na kome kažete da ste možda bili prezaštićujući prema njoj. Možda je dobar pravac za vaš rast, ako je moguć, da nastavite u tom smeru kako bi shvatili na koje sve beskrajne načine ste verovatno doprineli tome na šta se sada žalite.

Druga stvar tiče se pitanja granice. Kako ste opisali situaciju, ona liči na igru žrtve i progonitelja. Vi ste, pogađate, žrtva, a vaša ćerka progonitelj. Izaći iz te igre nije lako, ali je smisao u tome da prestanemo da igramo žrtvu i potražimo načina da preuzmemo više odgovornosti za ono što nam se događa. Jedan od načina da to učinimo je da postavimo i konačno sprovedemo svoje granice ma kolko nam to bilo neprijatno.

Tu se moja prva i druga poenta sastaju. Ako u načinu na koji ste opisali stvari ima istine, onda je sasvim logično reći da ste, ne vodeći računa o sebi u tom odnosu propustili da svoju ćerku naučite da vodi računa o drugome. Zatim se otvara pitanje da li o drugome uopšte ume adekvatno da vodi računa onaj ko slabo vodi računa o sebi, i tako dolazimo do toga da možda ima neke istine u svemu tome što vam ćerka spočitava.

Srdačno,
Nikola

)