Poštovani, pokušaću da vam izloži problem koji imam sa odraslom ćerkom. Ona ima 31 godinu, ja 61.Živimo odvojeno već sedam godina. Od njenog puberteta imamo napet odmos. Stalno je nekako kivna na mene, viče, nervozna je. Nadala sam se da će ti vremenom prestati i bude povremeno u redu, smiri se malo pa onda opet isto. Jedan od razloga njene selidbe je i da
ne može da me podnese, da sam loša osoba, da sam ružna, da sam sebična, uglavnom nikad zagrljaj nikad lepa reč, nežnost. Samohrana sam majka,njen otac nas je napustio dok je bila beba, otišao je sa drugom ženom. Ja znam da to što mi ćerka kaže nije istina, volim je, požrtvovana sam, uvek mi je bila na prvom mestu za sve. Sada sam pre par godina nasla čoveka sa kojim sam srećna. Dugo sam bila sama i brinula se o njoj i starim roditeljima. Znala je da se danima ne javi, kad je zovem da pitam kako je, smaram je, dosadna sam, nema ona vremena i sve u tom stilu. Nikad da me pita da li sam dobro, kako mi je zdravlje, da li mi nesto treba, rodjendan mi jedva čestita. Sad kako se razišla sa momkom sa kojim je provela dve godine, ne ostavlja me na miru. Zove svaki dan, provela je kod nas dva meseca dok je bilo vanredno stanje. Za to vreme nije ni pokusala da pita da li treba da pomogne nešto u kući, da kupi hranu, bilo šta. Sad kako je bila ovde čak i kad se vratila u svoj stan, ponovo dolazi redovno, ostane po ceo dan, nekad do ponoći. Skoro svaki vikend je tu, ako partner i ja idemo negde ona pita da ide sa nama. Kad idemo na izlet, neprijatna je prema meni, kako progovorim ona tako drekne, kontrira mi šta god da kažem, napeta sam i stalno pod stresom, a vidim da se to prenosi na sve oko nas. Čak mislim da me i mrzi, ta količina vredjanja i ponižavanja me boli. Otplačem puno puta, pokušavam da porazgovaram sa njom kad je “dobro raspoložena” nešto kao bude bolje ali kratko. Pokušavam da joj objasnim da imam pravo na svoje vreme, svoj mir, da nisam na raspolaganju uvek, da ne može da dolazi svaki dan, onda ona počne sa kukanjem kako je nešto boli, te da je sama, da nema nikoga, da sam surova i tako redovno. Dosta mi je poniženja, da mi organizuje čak i ćerka koju volim moje vreme. Nemam snage više da trpim to. Danas sam joj rekla da ne može da dodaje za vikend, koji je već isplanirala a da me nije ni pitala. Odmah me je izvredjala i blokirala na mrežama. Potpuno sam zanemela kojika je to količina nerazumevanja od nje. Kako da se odbranim od ovoga, kad niti bilo šta razume niti hoće da razgovara. Sa drugima je dobro, sa mojim partnerom je odlično, ljubazna je, duhovita, ali je to ne sprečava da me ponižava u njegovom prisustvu. Čak je nedavno došao na ivicu da joj kaže koliko to što radi nije u redu. Ona je po savetu bivšeg dečka bila kod terapeuta, išla je par meseci i prestala. Dijagnoza je anksioznost i depresija. Koliko je bila iskrena tamo ne znam, znam da ume da okrene istinu da ne kažem da često laže i mene i druge. Ne znam ni kako njoj da pomognem a ni sebi. Molim za neki savet. Prebacujem sebi da sam negde pogrešila u vaspitanju, možda je previše štitila, ne znam. Može li nešto sada da se uradi da imamo koliko toliko normalan život. Hvala i izvinite na dužini pisma, pozdrav.