Anonymous asked 5 years ago Pozdrav psihoterapeuti.
Imam 19 godina, musko sam, i moj problem je seksualni sadizam. Uzbudjuje me tudja bol, iako nisam nikada u zivotu nikoga udario, i skroz sam miran momak. Uvijek sam bio odlican djak, i nisam nikada pravio nikakve probleme. Ne znam zasto, osjecam se grozno, ali mene uzbudjuju oni filmovi u kojima jedan ili dva partnera imaju kontrolu nad onim trecim koji je apsolutno nemocan. Ne znam zasto sam takav, osjecam se lose zbog toga, i mislim da imam neki teski poremecaj. Pored svega toga negdje od 15 godine imam OKP, dosad su mi se desavali u par navrata napadi panike, i strah od gubitka kontrole. Eh i tu dolazi do problema. Strah me da cu izgubiti kontrolu, i da cu zbog toga sto sam “sadist” nekom nauditi. Zanima me, koliko je moguce da izlijecim sadizam, posto mi to vjerovali ili ne predstavlja veci problem od OKP-a. Osjecam se kao neki bolesnik, jer me uzbudjuje nanosenje boli nemocnijoj osobi. Ponavljam, nikad to nisam uradio ali imam strah da cu postat totalni “psihopata” zbog toga, i da cu to nekom uradit. Da li postoji mogucnost da se to izlijeci i da imam “normalnu” mastu? Inace, zaboravio sam reci da me sadisticka mastanja uzbudjuju jos od 11-12 godine… Unaprijed zahvalan.
Nikola Krstić Staff answered 5 years ago Zdravo,
Prvo što treba da znaš to je da su sadizam kao seksualna preferencija, sadizam kao način ponašanja i psihopatija (od psihopata), tri potpuno različite stvari. Ako te seksualno uzbuđeuje nanošenje bola nekome, onda se zapitaj da li bio spreman da to učininiš nekome ko to ne želi, nekome protiv njegove volje. Ako je tvoj dogovor “ne”, onda nisi ni saditsa ni psihopata. Drug bitna stvar je da znaš da ako nas nešto uzbuđuje u fantaziji ili na filmu, to još ne znači da će nas uzbuđivati i u stvarnosti. I treće opsesivne mosli u kojima nekome nanosimo bol ili ga povređujemo nikada se ne ostvare. One su mučne za nas a za druge su prilično bezopasne.
Što se lečenja tiče, razumem da je pitanja “ko sam ja” veoma važno za tebe i možda mnogo važnije od toga kako si zapravo. Ipak to ko smo dalekosežno gledano zavisi od toga kako smo. To kako smo, iz dana u dan, polako pravi ono što smo i ko smo. Dakle važnije je pitanje kako si. Ako se već dugo ne osećaj dobro i imaš prisilne mesli i radnje, strahove i slično, svakao je veoma važno da radiš na sebi, pre svega kako bi se osećao bolje, a moguće je da će se time i ova seksualna preferencija izgubiti ili da se neće razvijati.
Namerno sam rekao “da radiš na sebi”, jer ne volim reč lečenje pošto nema osobe koja nije razvila ovu ili onu vrstu psihopatološke simptomatike. Pogledaj samo oko sebe, zavisnost od nikotiva, zavsinost od kofeina, zavisnost od mobinog telefona, gojaznost, opsesivno vežbanje, poremećaj sna (zamena dana za noć), inpulisvnost, nasilno ponašanje, nervoza, hvlaisvaost, projekcije (mrzimo drugu naciju, oni su zli), poremećaj identitea sa precenjem idejama (najvažnije je da pobedi klub za koga navijam), zaposvljenje drugih (držim psa vezanog na lancu).., mogu se videti na svakom koraku i smatraju se “normalnim” patologijama današnjice, ijako su po sredi duboki poremećaji). Pošto živimo u svetu i u društvu u kome više nema mentalno zdravih sasvim je normalno da i ti imaš neku simptomatologiju, jer to je prirodna reakcija na život u poremećenoj sredini. Radom na svojim izazovima, pre svega kroz upornu psihoterapiju dobo ćeš upoznati sebe, naučićeš da više voliš sebe a samim tim i druge, učićeš da se sa drugima duboko povežeš i osećaćeš se bolje.
Srdačno,
Nikola
