Anonymous asked 5 years ago Postovani, da je moj sin prihvatio moj predlog da se obrati psihologu direktnim razgovorom, ne bih vam ja pisao, ali on je to odbio a ja nisam hteo insistirati da ne bih pogorsao situaciju. A mozda situacije i nema, no ja sam izuzetno zabrinut. Imam 43 godine, ozenjen sam jos od vremena studija, imamo cerku koja je dobila stipendiju za studije u inostranstvu pa sad ne zivi sa nama, i sina od skoro 18 godina. Rekao bih da imamo zaista sjajne odnose u porodici, svak sa svakim i svi zajedno, od puberteta je cerka postala vise vezana za majku a moj sin za mene. Zapravo, svi su govorili da smo “neodvojivi”, pa su nas svi zvali “drugari”. To ne znaci da on nema svoje drustvo koje rado dovodi i u nasu kucu, ali cesto je vise voleo provoditi vreme sa mnom sto mi je naravno izuzetno drago. Ja radim u sportskom ambijentu (nisam sportista) i vezan sam za jedan klub, a on voli sport i aktivno se bavi njime pa su nas i sport i ljubav za “avanturu” i otvorene prostore povezivali jos vise. Pre otprilike godinu dana stvari su se malo promenile, sto me nije iznenadilo. Jos uvek smo provodili vreme zajedno, ali mnogo manje, i prestao mi je pricati i poveravati se kao nekad, u skoli je malo popustio, promenio je delimicno i drustvo, a sportom se poceo baviti jos mnogo intenzivnije, gotovo kao i profesionalci sto, rekao mi je, ne zeli postati. Dodajem par detalja koje sam tek sada ispravno shvatio: od cerkinog ulaska u pubertet, po njenoj zelji ona i supruga su delile jedno kupatilo a sin i ja drugo, te je bilo normalno da se tusiramo jedan pred drugim kao i posle sporta. Od nedavno je poceo da se ponekad zakljucava sto sam pripisao razumljivoj potrebi za intimnoscu, da pere svoj ves odvojeno, a jednom prilikom sam video jedne seksi zenske gacice koje su izvirivale iz dzepa njegovog bade mantila i naravno zakljucio da je poceo da ima seksualna iskustva i da je doveo devojku dok mi nismo bili kod kuce. Nista mu nisam rekao, mada sam bio malo pogodjen – znam da je tobilo glupo, nije vise dete – sto mi nista nije rekao, kao sto bi ranije ucinio. Sve sam pripisao godinama, ponekad bih samo upitao da li je sve u redu, a on bi mi rekao da kuliram jer je sve ok. Stvar je pocela da bude akutnija ovog proleca, postao je nervozan, razdrazljiv, da ne ide u skolu (to mi je uvek prijavio i ja sam mu pravdao casove jer u sustini jos uvek uspeva imati relativno dobre ocene), izbegavao je razgovore, sve slobodno vreme provodi van kuce kao da bezi od suocavanja, dolazi veoma kasno, neprijatan je ponekad prema majci sto sam mu uvek i zamerio i on bi se uvek i izvinio, nismo pravili probleme ni od cega, ali na kraju sam odlucio da, kao sto smo to i ranije cinili, popricam ozbiljno sa njim. Otisli smo kolima daleko od grada, dugo setali ali on je bio cutljiv i nije uzivao u svemu tome, kao da je meni hteo uciniti uslugu. Pitao sam ga da li zeli da se vratimo, i tad se prvi put nasmejao i rekao da mu je super. Znao sam da je lagao i reako sam mu to, i dodao da bih bio mirniji kad bi bio iskren, i da bih stvar malo okrenuo na salu pitao sam ga da li je neka devojka razlog njegovoj namrgodjenosti. Pitao me je odsecno zasto to mislim i rekao sam mu da se pre ili kasnije to svima desava, a on mi je prkosno odgovorio “ne svima”. Nisam razumeo i trazio sam objasnjenje, a on mi je rekao da ga pustim na miru, ubrzao korak i kad sam ga stigao video sam da je plakao kao kisa ali bez glasa. Zagrlio sam ga i rekao da ne moramo da pricamo ako nije spreman, da ce sve biti u redu, a on me je odgurnuo i rekao da nista nece biti u redu i da ga odavno muci potreba da mi sve kaze ali da se stidi i da mu se na momente cinilo da bi radije nestao nego izgovorio neke stvari. Tad sam se stvarno zabrinuo, i jos vise kad je kleknuo na lisce i poceo jos jace plakati (nije mu se desilo od desete godine tako sta). Kleknuo sam pored njega, skoro su i meni posle suze, i kad je to video nesto se prelomilo u njemu i viknuo kroz plac “Tata, ja sam peder” (izvinjavam se za uvredljivu rec, ali mislim da je bitno sto ju je on sam izabrao). Iskreno, bio sam potpuno nespreman i sokiran, ali posto je gledao u tlo i jos se tresao, nije nista primetio, pribrao sam se, zagrlio ga i rekao ne kaze se peder nego gay i dodao da je magarac sto od komarca pravi magarca. Uspeo sam se i namejati ali on se otrgnuo i izdrao se (na sebe, ne na mene) da on “nije normalan peder”. Naravno nisam nista razumeo, i reako sam mu da je sasvim sigurno normalan i da biti homo ili hetero ne menja nista, bar ne u nasoj porodici, malo se smirio i rekao mi da nastavimo hodati jer ce mu tako biti lakse reci sta ima. Ceo ovaj uvod da biste imali uvid u ono sto je prethodilo ispovesti, koja je sledeca: moj sin mi je pricao o svojim seksualnim iskustvima koja su pocela kad se priblizio 17toj godini, ali nije dozivljavao pravo zadovoljstvo a ponekad nije imao ni erekciju sve dok nije poceo da praktikuje ono za sta je znao da ga istinski privlaci, odnosno da ima odnose iskljucivo kao mazohista. Ne radi se samo o psihickom nego i o fizickom mazohizmu, ponizavanju, feminizaciji, podcinjavanju i slicno. Sto je fizicka i mentalna agresivnost partnera veca, i njegovo uzivanje je kompletnije. Najveci problem je sto za njega to nije jedna erotska igra, nego iskljucivi nacin da dostigne seksualno zadovoljenje. Na primer, on nema nikakvu potrebu da oblaci zenski ves ali ga uzbudjuje kada mu se naredi da ga obuce (otuda i one pomenute zenske gacice). Tragovi od primene raznih sadistickih instrumenata mu znaju ostati i par dana, i zbog toga se zakljucavao u kupatilu. Nastavio je sa pokusajima da ima drugacije vrste seksualnog odnosa, ali bez uspeha. Ni mentalno ni fizicki ga ne privlace. Ne znam sta me vise brine: cinjenica da mom sinu drugi muskarci – koje uz to laze za godine, sto mu nije tesko jer zbog fizicke razvijenosti, guste brade i naocara zaista izgleda kao damu je 4-5 godina vise – nanose bol, to sto bi mogao naici ne neku psiholabilnu i opasnu osobu, ili sto, kako sada stvari stoje, ne moze uzivati u jednoj tako vaznoj i divnoj stvari kao sto je seks i ljubavni odnos bez svega navedenog. Dao sam rec da necu nista reci supruzi i da necu ni pred njim spominjati sve ovo, i sam nosim teret tih misli. Sta da radim? Ima li mogucnosti da ce se to promeniti? Ima li mogucnosti da ce i sam shvatiti da ga takva prisilna iskljucivost lisava mnogo cega i da ce se obratiti psihologu? Pokusavam samog sebe ubediti da sve preuvelicavam, ali nocu ne uspevam spavati. Zahvalan sam vam za vase vreme i odgovor
Nikola Krstić Staff answered 5 years ago Poštovani,
Dirljivo je sa koliko ljubavi, topline i otvorenosti pristupate čitavoj stvari. To je ujedno i vaše glavno “oružje”. Čini mi se da vaš sin nije po tom pitanju mogao imati više sreće.
Nije ni potrebno da naglašavam koliko stida i bola podrazumeva ovakva vrsta “problema” i ispovesti koju je vaš sin učinio i verujem da ne postoji bolji način da se u toj situaciji reaguje od onoga što ste Vi učinili.
Iz svega što ste izneli izlazi da se vaš sin oseća veoma podržano i da je zapravo veoma siguran u sebe. Ne treba ni da pominjem da je to svakako zasluga vas i vaše supruge…
Njegova samostalnost i samopouzdanje vidi se i u njegovoj spremnosti da istražuje svoje SM seksualne preferencije ovako rano i da se suoči sa činjenicom da ga privlači to što ga privlači, kao i u činjenici da je smogao snage da vam se poveri, što je izvanredno neobično i govori još i o ogromnom poverenju koje on ima u Vas.
S druge strane njegovo samopouzdanje u kombinaciji sa neiskustvom može biti i izvor opasnosti pa je potpuno prirodno i razumljivo da ste zabrinuti. Tema je više nego delikatna, pa držim da je dobro što niste insistirali da razgovara sa psiholozima jer bi to za njega moglo biti veoma izlažuće i možda na još jednu ispovest on naprosto zasad nije spreman.
No sve to nije razlog da Vi ne razgovarate sa njim ponovo, sasvim iskreno, a jedna od tema može biti i vaša želja da nadjete psihoterapeuta koji bi ga saslušao i eventualno pratio.
Predlažem Vam da iskoristite poverenje koji vaš sin ima u Vas i da mu najdirektnije kažete da ste zabrinuti i da vam treba njegova pomoć oko toga. Objasnite mu da bi ste se osećali mnogo mirnije kada bi o svemu tome znali više, zamolite ga za razumevanje i naglasite da nećete vršiti nikakav pritisak.
Ako pristane, objasnite mu da brinete za njegovu bezbednost i istražite koliko u svemu tome vodi računa o sebi, ko je osoba (osobe) sa kojom se vidja, na osnovu čega mu veruje, da li je izgradio neki sigurnosni sistem, da li je svestan potencijalnih opasnosti, da li je proverio da je partner zdrav, na koji način, skrenite mu pažnju na mogućnost da bude inficiran hepatitisom ili AIDS preko povreda koje zadobije tokom SM seanse.., istražite koliko je informisan o polno prenosivim bolestima kao i o bolestima koje se mogu preneti putem krvi i telesnih izlučevina.., objasnite mu da se ne želite mešati u njegov život ali da je vaša dužnost da brinete o njegovom zdravlju i da sebi nikada ne bi ste oprostili da mu se nešto desi.
Njegova bezbednost u eksperimentima u koje se upušta nešto je na čemu s punim pravom možete insistirati. Napravite sa njim “ugovor” o minimiziranju rizičnog ponašanja, podržite ga da se svojim partnerom testira na AIDS i hepatitis.., istražite šta zna o partneru, koliko često menja partnera.., pokušajte da napravite neki sistem bezbednosti tako što bi ste znali gde odlazi za svaki slučaj, makar uz obećanje da se nećete mešati…
U svemu tome Vaš glavni adut je poverenje koje on nesumnjivo u Vas ima i njegova zrelost i samopouzdanje. Vaše insistiranje na bezbednosti a ne na lečenju moglo bi učiniti da vam veruje još više. Upravo to vam daje šansu da mu povremeno ponovo i ponovo ponudite razgovor sa profesionalcem, upravo onako kako ste to ovde napisali.
U 17 godina seksualnost je još u nastajanju i moguće je da će se sa drugim iskustvima razvijati u drugom pravcu. Objasnite mu da vam je samo žao što propušta nešto lepo i da bi ste želeli da sa nekim psiheterapeutom istraži sebe. Objasnite mu da bi ste se Vi mnogo bolje osećali, bez obzira na ishod i da bi ste spavali mirnije. Ako odbije naglasite da uvek može da se predomisli.
Sa 17 godina zaista je moguće da je u pitanju faza. Sa druge strane mazohizam kao seksualna preferancija prilično je stabilan i može se porediti sa nekom vrstom adikcije. Nema načina da se prognozira kako će se stvari razvijati, ali način na koji ste svog sina opisali sugeriše da će on i sam pokušati da radi na problemu. Važno je da zna da mu Vi stojite na raspolaganju. Pokušajte da koliko toliko budete u toku. Putujte sami. Pokažite radoznalost. Govorte otvoreno.
Srdačno,
Nikola
M
replied 5 years agoPostovani Nikola,
vas dug i detaljan odgovor me je uverio da je najbolje sto sam mogao uciniti u konkretnoj situaciji bilo obratiti se vama, ne samo zato sto je razneo moje sumnje da sam ja kao otac mozda u necemu pogresio kada nisam u stanju da ubedim sina da trazi strucnu pomoc.
Izvinjavam se sto se javljam sa malim zakasnjenjem, ali sam zeleo u sustini primeniti bar deo vasih sjajnih saveta i komentara, koji su mi dali i hrabrost da ih primenim, i moci vas obavestiti kakav su uticaj imale.
Stvorio sam okolnosti u kojima sam mogao biti potpuno iskren sa sinom, na njegovom terenu, odnosno u njegovoj sobi, i rekao mu da, naravno, prihvatam njegovo otpor da govori o izvesnim intimnim detaljima, ali da me mora bar saslusati i shvatiti sve ono sto me zabrinjava, pokusavsi ga ne opteretim svojom anksioznoscu.
Prvo sam ga zeleo osloboditi stida i osecaja krivice koji znam da ga proganjaju, a onda izneo potencijalne opasnosti sa kojima bi se mogao suociti. Saslusao me je iznenadjujuce mirno i rekao da sam ja verovatno zbog straha zamislio da su stvari mnogo gore nego sto zapravo jesu. Uverio me je da nikada nije imao intiman susret sa partnerom (ima ih vise, ali je za sada svoja iskustva ugranicio na njih) a da se prvo nisu upoznali i sreli i vise puta na nekom javnom mestu, i dao mi je svoju rec da ce uvek tako postupati. Redovno upotrebljava prezervative i svestan je opasnosti te vrste, a povrede do kojih moze doci za vreme odnosa nikada nisu takve razemere da bi izazvale krvarenje ili rane. Toliko se bio opustio da mi je pokazao jednu modricu iznad pojasa i rekao da su ootprilike takve najjace vidljive posledice koje je zadobio. Da budem iskren, meni je to bilo previse, ali sam se morao suzdrzati zbog njega, no ipak sam ga pitao da li ga boli, a on je odgovorio potvrdno i da je u tome poenta. Pricali smo par sati, i nisam hteo insistirati u tom momentu na ostalom, ipak, pitao sam ga da li jos neko zna za njegovu “tajnu” i tad sam shvatio koliko se zapravo stidi nje jer je skoro uplaseno rekao da ne zna niko i da niko nece ni saznati i ponovo trazio moje obecanje da cu cutati o svemu.
Razgovor se zavrsio malim iznenadjenjem. Moj sin je oduvek bio prgav u drustvu (ne u kuci) i znao se jos kao dete potuci ako bi se osetio makar i samo verbalno napadnut, ali ni zena ni ja nikada nismo digli ruku na njega ni zbog toga niti iz bilo kog razloga (bio je kaznjavan na druge nacine) pa sam ga pitao da li ima ideju kako je doslo do toga da zeli da mu bol nanose manje vise nepoznate osobe (vidja ih iskljucivo u tim situacijama). Ogovorio mi je da nema pojma ni zasto je “peder” (opet njegova rec) ni zasto je mazohista (tu sam uskocio, bez insistiranja, sa idejom da bi mu verovatno neki psiholog mogao razjasniti par stavri, na sta nije niti reagovao) ali da se seca dva dogadjaja iz vremena kad je imao dvanaestak godina, a koja sam ja potpuno smetnuo sa uma, mada sam oba puta bio prisutan. Prvi se desio kada je seo pored mene na kauc na moje naocari za citanje i polomio ram, a ja sam ga u sali savio preko kolena i rekavsi mu da “pazi gde stavljadupe” udario lako par puta po zadnjici a on se smejao i uzivao u tome i zeleo da potraje. Tada je, koliko se on seca, prvi put doziveo nesto slicno seksualnom uzbudjenju mazohistickog karaktera. Drugi dogadjaj se desio u svlacionici kluba gde sam ga vodio od malih nogu i bio je skoro maskota za sve tamo, i dok sam ja obavljao svoj posao, par sportista koji su zavrsili tusiranje su ga podigli i, naravno u sali, pretili da ce ga tako kompletno obucenog staviti pod mlaz vode, sto je trajalo par minuta i tada je podrugi put doziveo isti osecaj, koji se kasnije pretvorio u konkretnu svest i, za sada, adikciju.
Eto, zeleo sam vam zahvaliti na vasoj strucnosti, ljubaznosti i razumevanju, a nekako sam se osecao duznim uzvratiti vam bar delimicno obavestivsi vas o, rekao bih, dobrim posledicama vaseg odgovora.
Sve najbolje
M
A.
replied 5 years agoPostovani M,
nisam psiholog, ali posto je ovo jedan blog, mozda i laicki odgovor moze biti od koristi. Zapravo, pisem vam kao osoba gay vasih godina koja je prosla kroz nesto slicno onome sto se desava vasem sinu, mada na sasvim drugaciji nacin.
Ja sam spoznao svoju homoseksualnost kad sam imao petnaest godina i, buduci sam odrastao u patrijahalnoj (eufemizam sa pravu rec, zaostaloj) porodici u kojoj se o “pederima” govorilo samo sa prezirom, mislio sam da sam neka vrsta kriminalca koji treba da krije svoju nastranost cak i od sebe samog. I ja sam se bavio sportom, radio sto rade decaci mojih godina i vise nego sto sam zeleo, samo da se nista ne bi primetilo. Redovno sam imao i “verenice” kojima sam, pred prijateljima, nalazio dovoljno mana da ih brzo ostavim. Naravno, potreba za gay odnosom je samo rasla i kad se konacno desio bio sam pripit i sve je vise licilo na upraznjavanje neke borilacke vestine nego na vodjenje ljubavi. Tako sam zakljucio, ne svenso, da me gay odnos privlaci samo ako sam u njemu agresivan, nadredjen, sadista. Rezultat je bio da sam postao zavistan od vlastitog sadizma, i bez njega nisam mogao imati nikakvo erotsko zadovoljstvo. Stid od homoseksualnosti pojacao se tada i tom cinjenicom, a sve skupa je povecavalo moju sadisticku komponentu.
Sve je to trajalo dok kao student pred diplomom nisam upoznao jednog malo starijeg muskarca i ubrzo smo se obojica zaljubili jedan u drugog. Samo, ubro smoprestali imati prave seksualne odnose odnose jer on nije zeleo agresivnost bez koje za mene nista nije funkcionisalo. Tada sam, na njegovo insistiranje, poceo traziti psihologa sa kojim bih mogao razgovarati o problemu. Tak sa cetvrtim sam uspeo biti iskren i uspostaviti pravi kontakt. Nakon skoro tri godine susreta (kako ih je on nazivao) sa psihologom, oslobodio sam se stida, a zatim i kompulsivnog sadizma.
Kao sto je rekao Nikola, vas sin je zaista srecan sto zivi u takvoj porodici, i njegove dinamike su sasvim sigurnobitno drugacije, ali verujem da i njegova trenutna zavisnot, potreba da bude kaznjen, ima korene u stidu i ne prihvatanju samog sebe. Mozda ga vi necete ubediti da se obrati strucnoj osobi, ali moje iskustvo kaze da bi najverovatnije mogao biti spreman na to kad nadje osobu koja ce u njemu probuditi snazne emocije, zaljubljenost, ljubav i shvatiti da biti gay ne definise samo erotsku nego i emotivnu supstancu jedne osobe.
Srdacni pozdravi
A.