Kako da dobijem volju za ucenjem? 2013-02-15T23:20:40+00:00
asked 7 years ago

Kako da ucim samovoljno?

NELA replied 5 months ago

Posto anje treba mi pomoc …udala sam se u Nemackoj skoro sam dobila papire pa sam krenula da ucim jezik ..ispocetka sam imala volju da naucim i radovala se skoli .otkako sam dobila losu profesoricu i los razred ja gubim volju za ucenjem .. i kada sam kuci . Ja vise gubim.volju za ucenjem neznam zasto molim vas pomoc

)

1 Answers
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago

O učenju

Pored toga što je po sredi veoma komplikovana psiho-motorna radnja, učenje nas suočava sa našom snagom ili sabošću naše volje, otpornošću na frustraciju, narcizmom (bolom poređenja sa drugima), granodmanijom i perfekcioznizmom (nikad nije dovoljno dobro i uvek je moglo još…), popustljivošću prema sebi (zavisnošću)… U učenju su na taj način svi naši “psihološki neprijatelji” ujedinjeni protiv nas i spremni da osipaju naš moral. Otud se učenje smatra jednim od najtežih mogućih poslova. Ja lično oduvek sam ga doživljavao kao svojevrsnu bitku i ko kraja tog velikog “rata” mnogo puta sam se osećao poraženim.

Postoji čitav niz tehnika kojima se uečnje može učiniti zanimljivijim i efikasnijim. Svakako je dobro nalaziti neki smisao u učenju i negovati, ako ništa drugo, bar intelektualnu radoznaslost i učenju pristupiti kao nekoj vrsti intelektualne gimnastije, trke sa preponama, enigmatike. Nekad je to manje ili više moguće.

Tu je neizostavan napor da se pronikne u suštinu ili shvati neki koncept. Meni lično oduvek je bilo od koriti kada sam mogao da pronađem makar mrvicu interesovanja za ono što učim. Ponekad bih učeći osetio uzbuđenje što saznajem nešto novo ili uspevam da razumem ili bar da napredujem.

Pomaže i pravljenje beleški, mape uma, crtanje (vizuelno prikazivanje gradiva), igra svake vrste.

Zajednička preslišavanja, rad u čitaonicama takođe nekima pomažu da se usresrede i zadrže disciplinu…

No i pred svega toga, nažalost, u svetu u kome živimo a naročito u našoj zemlji, učenje je u velikoj meri surovo nasilje nad sobom. To je prilika u kojoj jednostavno nešto moramo raditi mnogo, mnogo više nego što nam prija, upravo moramo ga raditi dugo i kada nam ne prija. To se jednostvno mora prihvatiti tako kako jeste i jednostvo se mora izdržati kao što inače u životu izdržimo sve one tegobne poslove koji se moraju uraditi. Ne kraju nema velike filozofije. Sedneš i učiš ma koliko ti se to ne radi. Po sredi je svakdoneva vežba volje. Vežbam da počem i izdržim što duže i u kontinuitetu. Vežbam strogos prema sebi, disciplinu, svojevrsnu askezu, ličnu snagu istrajavnja u tegobi. Po sredi je dakle borba sa vlatitom razmaženioću i zavisnošću.

Menije je lično pomagalo određivanje dnevnog minimuma. Moj dnevni minimum bio je oko dva sata. Čim bi se probudio uhvatio bi se za knjigu. Bez kafe, bez doručka, bez umivanja. Tako mi je bilo najlakše da počnem i budem siguran da ću odraditi svoj minimum.

Ovo je, dakle, minimum od koga se na odstupa i u odnosu na koji nema nikakvog opravdanja. Koliko god da mi se ne uči, sat, dva mogu da izdržim. Kroz kontinuitet ovo daje rezultate.

Nekima pomaže i sledeće. Sat vremena rade samo sedam strana. Dakle ne idu dalje, čitav sat ostaju na tih sedam strana. Uče ih. Ako uče oko sedam sati dnevno, svaki četvrti dan ne idu dalje nego se vraćaju na ono što je naučeno. Per dana pred ispit odustaju od daljeg. Šta je tu je, ponavlja se ono što je već pređeno.

Bitno je da sebi odredite onoliki zadatak za koji ste sigurni da ga možete preći, bez obzira što vam se čini da ste u velikim zaostatcima. Ne obraćajte pažnju na cilj, već na jedan mali korak. Na jednu stranu ili jedan sat. Tako će vam biti lakše da ga ispunite. Ja ovu tehnika zovem moć malog. Čovekov korak je mali, ali ako ne stoji nego korača sve su prilike da će stići makar krenuo na drugu stranu planete.

Obično se demorališemo kada pogledamo kako smo daleko i koliko je naš rad zapravo beskoristan. Najveći deo onoga što učimo neće nam nikad trebati i realno predstvalja gubljenje vremena i živaca. To se mora prihvatiti kao takvo. Ako je to šansa, jedini način je da zaboravimo na vreme i koncentrišemo se na to da svaki dan, ali zaista svaki dan ispunimo minimum koji je nama mogući. To naravno ne znači da tu treba stati. Nekad će ići dalje a nekad ne. Ipak minimum je ono oko čega nema nikavog pardona. Važno je početi. Drugih pet minuta obično je lakše nego prvih. Pet po pet. Nije dobro gledati u narednih pet sati učenja, jer će mo odmah dobiti želju da izbacimo knjigu korz prozor. Važno je samo sledećih pat minuta učenja! S usresređenošću na tih, narednih pat minuta učenja ja sam završio filozofski fakultet.

Zastoji u učenju nekad koincidraju sa opštim životnim zastojem i samo su jedna od manifestcija naka vrste depresije. Psihoterapija je tada jednao od mogućnosti kroz koju možemo raditi na tom svom problemu.

Nikola

)