asked 11 years ago Imam 30 godina. I izlozicu Vam moj problem.
Zivela sam sa ocem i majkom u najranijem detinjstvu. U nekim trenucima koliko se secam, pamtim da su se svadjali. Uvek sam vise volela oca dok sam bila manja. I tako me je on jednom prilikom pitao gde je mama sakrila cigarete i da li pusi, ja sam priznala i on joj je udario samar, ona otrcala u kupatilo da ja ne vidim kako place. Secam se tako nekih svadja, recimo. A posto smo svi ziveli u dedinom (majkinog oca) stanu ona je oca par puta terala napolje, a on se vracao, sve dok se nisu razveli. Ja sam imala pet godina kada su se razveli i ostala sa majkom. Nisam imala neki odnos sa njom, stalno me je terala da radim nesto sto ne volim, a za sve sto ne moze (tipa da mi ona ne dozvoljava) govorila je da pitam oca koji je bio stroziji.
I tako, godine su prolazile… Otac je dolazio da me obidje s vremena na vreme, verovatno kad ima vremena. Ja sam bila uzorno dete, svi su se cudili kako tako fino dete moze ispasti iz jednog propalog braka. Mene je uzasno nerviralo sto je majka svoje muske prijatelje dovodila kuci, znala sam vise puta da placem zbog toga. I eto, izgleda da je srela muskarca svog zivota kada sam ja imala 15 godina. Otisla je da zivi sa njim, a ja sam ostala sama. Isla sam u srednju skolu, bila odlican djak i nekako funkcionisala. A ona je gledala novcem da se iskupi, kupovala mi je sve i svasta i sta mi treba i sta mi ne treba, mada sam ja uvek bila skromna. A sa ocem kad se vidim, uglavnom bi je pljuvao sto me ostavila i slicno. Ali ja sam isla kod majke i ocuha vikendom, pom,agala im oko kuce i druzila se sa njima. U medjuvremenu sam upisala elektrotehnicki fakultet, nikad nije bilo dobro, non stop su me proveravali ucim li, hocu li skoro zavrsiti, puno ih kostam i jos svasta nesto. I zavrsila sam! Sa puno odricanja i truda, vikendom sam bila kod njih, preko nedelje ucila, mozda da imam tri drugarice sa kojima mogu da popijem kafu, inace nisam imala vremena za to. Negde dok sam studirala, otac je napustio posao i resio da se vrati na dedino imanje u selo i bavi poljoprivredom. Onda sam vikendom odlazila i kod njega i pomagala i tamo sta je trebalo uz stalno kukanje kako se nema para, da pozurim da zavrsim, hocu li skoro, treba se udavati…
Udala sam se i imam divnog muza i jednu malu bebu. Moj muz sada nikako ne valja mojim roditeljima. On meni pruza sigurnost, sve mi pomaze, zajedno podizemo dete najbolje sto umemo. Imamo stalne poslove i on i ja i jednostavno sada bih mogla da uzivam sa njim u zivotu. Ali ne lezi vraze, od njega se ocekuje isto sto se ocekivalo i od mene, da visi stalno kod njih, da im odradjuje neke poslove, sto je on na pocetku i prihvatio ali do neke odredjene granice. Tipa, da nosi dzakove kod mog oca nece, da slusa podbadanja od moje majke nece, a ona to ume odlicno da radi. I smatram da je on u pravu. Ali sam zato zrtvovala odnos sa majkom koja je postala nepodnosljiva, vredjala me je, svaki dan je smisljala zasto on nije za mene, davila davila davila… I to samo kada nije po njenom. A sada mi i otac preti da cemo da prekinemo odnos jer to boz zet je mnogo los covek jer nece da nosi dzakove i cerupa pilice kada to ustreba. I jos jednu stvar da pomenem, kada je sad skoro moj otac bio u bolnici mesec dana, zet je sve preuzeo u selu iako nema pojma nista, jer covek na selu nikad nije ziveo, ali je pomogao zbog mene. I opet je los.
Ne mogu prosto da verujem da je neko toliko los, a ja da sam toliko corava kod ociju. Zao mi je odnosa sa roditeljima, nekako ispada da sam ih uvek bila zeljna. Ali, da li je to cena da nadjem mir u svom braku? Da ne pricam o savetima za razvod, sacuvaj boze.
Recite mi molim Vas da li i gde gresim.
Unapred zahvalna.
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Pre svega hvala vam na ovako iscrpnoj ispovesti i što ste sa nama podelili svoju životnu priču.
Imam utisak da ste iz obilja životnog ikustva izdvoili baš ono ključno za razumevanje dinamike između vas i vaših roditelja. Ovo govori da ste u dobrom kontaktu sa sobom i da je vaša psihološka intucija na zavidnom nivou. Stoga nije neobično što ste uspešno prebrodili ono što je u všem detinjstvu bilo nezadovoljavajuće. Nesumnivo ste obdareni veličanstvenom unutrašnjom snagom.
Prema onome što ste izneli, ja, najiskrenije govoreći, nemam utisak da negde grešite. Mislim da ste potpuno u pravu kada kažete da ste svojih rodtelja negde duboko u sebi ostali željni i da se stoga plašite da ih “izgubite” ako postavite svoje granice.
Traumetična iskustva koja ste opisali čine da naše unutrašnje dete zauvek ostane gladno ljubavi, priznanja, prihvatanja, podrške. Stoga je vama teško da jasno postavite granicu i zaštitite svoju porodicu tako što će te im jasno staviti do znanja šta može a šta ne može, šta želite a šta ne želite da slušate. U dubinama psihe, jasno postavljanje granica za vas bi značilo da napuštate svoje roditelje, jer je verovatno negde u vama mnogo tuge vezano za rastnke i naputanja koja ste doživeli sa njima i između njih. Ništa strašno, jer ste sada odrasli i možete bez njih! Međutim sa aspekta unutrašnjeg deteta naputiti rodtelje je strašno a još strašnije je biti napušten s njihove strane. Unutrašnje dete oseća strah da će time pogaziti svoju ljubav i da će biti kažnjeno tako što će biti ostavljeno da propadne (što donekle i jeste vaše isksutvo).
Moguć je još jedan mehanizam. Po sredi može biti i žalost za roditeljeima. Ako postavite svoje granice to će značiti da ste ih napustili i ostavili da propadaju bez podrške i to u starosti kada su sve više slabi i nemoćni.
Drugim rečima, svesno ili nesvesno moguće je da oni zapravo manipulišu vašim osećanjima lojalnosti prema njima, vašom ljubavu i žalošću.
Na vama je sada da odredite meru koliko možete da ih izdražte i koliko ste spremni da se žrtvujete i u kojoj meri će te dozvoliti da vas kinje. Vodite računa da za vas na prvom mestu mora biti interes vaše porodice. S druge strane Vi imate pravo da stegnete zube i donesete odluku da postavite jasnu granicu. Ovo može biti bolno, ali Vi sada taj bol možete da podnesete. Ako žele da budete tu za njih onoliko koliko je to za vas i vašeg supruga uredu, onda moraju da pokažu poštovanje i prihvatanje! Ako neće, onda moraju da preuzmu odgovornost za to. To je način na koji funkcioniše svet odrslih. Niste Vi krivi ako oni to ne shvataju i ne možete oh spasiti od njihovih zabluda i posledica onoga šta su i kakvi su.
Štaviše, gledano sa strane, kao da vas svojom nezahvalnošću i preterivanjem teraju od sebe. Kao da vas polje na ovaj način nagoni da “dovršite” proces separacije i sami se pobrinete za svoje unutrašnje dete koje je željno ljubavi i ne može da ode. Kao da vam pomažu da odrastete “do kraja i potpuno”, da se uz neizbežan bol do kraja rodite kao nezavisna i odrasla psihološka jedinka koja više nije emotivno zavisna od svojih roditelja, večito vezana za njih svojom neutaživog glađu i duševnom prazninom koja je iza njih ostala. Naš lični rast i razvoj ponekad ima čudne i paradoksalne puteve. Prosto rečeno maltreiraju vas zato što im to dozvoljavate i to je sada vaše pravo i vaš deo odgovronsti.
Ako im već dozvoljavate da vam probijau granice, onda činite to svesno i preuzmite odgovornost. Ako imate koristi od farme svoga oca, onda proračunajte šta vam je važnije i preče. Niste Vi krivi što njemu nema ko da pomaže. To je deo njegove odgovornosti i u vazi je sa načinom na koji je samovolju uredio svoj život. Svakako može i drugačije.
Najzad, ako počnete odlučnije da postavljate svoje granice i pokažete svoje ja, moguće je da će, paradokslano, i oni postepeno početi da prihvataju realnost i prestai da vas tretiraju kao dete koje je pod njihovom kontrolom i treba da im je stalno na raspolaganju. Ako ne mogu to da prihvate to je opet njihova stvar i Vi im tu ne možete pomoći
Bol što ih napušate nikako ne možete izbeći. To je bol iz ljubavi koja će uvek postojati i koja treba da postoji, i na vama je da ga nosite hrabro. Ovo napuštanje uslov je da se sretnete na novi način, kao odrasle i nezavisne osobe. Čak i ako ovakav susret nije moguć, vaša prevashodna obaveza sada je da budete supruga i majka, pa tek onda ćerka. Vi već imate svoju decu i dužni ste da pre svega roditelj budete njima, a ne svojim sopstvenim roditeljima.
Verujem da ste i sami svesni svega ovoga. Nadam se da će moje mišljenje biti svojevrsna podrška da dalje hrabro, mudro, i pre svega samostalo koračate korz život kao što ste, uprkos svemu do sada to činili. Na tom putu ja vam želim mnogo sreće!
Srdačno, Nikola
ps. izvinjavam se zbog grešaka u kucanju.