Poštovana,

Izrazi “normalno” i “nenomralno” nisu najsrećnije rešenje i ja ih izbegavam čak i kada mi je kontekst problema dobro poznat što ovde nije slučaj.

Držanje dijete u 13 godina pri normalnoj težini može da predstavlja svašta. Počnimo od običnog i najčešće prolaznog dečijeg pomodarstva i nečega što je više igra i identifikacija sa idolima i drugaricama (moderno je držati dijatu, biti mršav i “top izgleda” i mnogo se o tome govori u medijima, a modne kuće lansiraju “estetiku anoreksije” da tako kažem). Zatim po sredi može biti problem u prihvatanju svog tela koje se menja u pubertetu (koji je danas manje više “normalna” i najčešće prolazna “nenormalnost” kada je pubertet u pitanju). Najzad, nagon za hranom veoma je bitan, za naš opstanak suštinski važna psihofizička funkcija sa kojom, kako istraživanja pokazuju, većima svetske populacije ima ovu ili onu vrstu ozbiljnog problema, čiji začetak se neretko javlja u pubertetu.

U konkretnom slučaju, kao i obično važan je dovoljno dobar kontakt između deteta i roditelja. Pod tim podrazumevam nastojanje roditelja da kroz razgovor otkrije šta je u konkretnom slučaju zapravo po sredi i da upozori dete na velike opasnosti od nepravilne i nedovoljno bogate i raznovrsne ishrane u pubertetu. Kako je možda kod ove devojčice ipak po sredi samo strah da će se ugoiti, ovo je prilika za motivacioni razgovor o zdravom stilu ishrane i života koji sprečava da se nađemo u situaciji da nam je dijeta potrebna.

S poštovanjem, Nikola