Anonymous asked 4 years ago Pozdrav.
Pre oko godinu dana majka mi se razbolela i zbog toga je bila par meseci u bolnici, a sve je palo na mene i mog brata posto mi je otac poginuo kad sam bila mala. Ona je bila stub porodice i brinula je o svemu, medjutim odjednom smo mi morali da budemo potpuno samostalni da brinemo o svemu i da donekle mi njoj budemo “roditelji”. Ona je zasluzila najbolje i mi se dobro brinemo o njoj ali sam ja to jako tesko podnela, iako bi mozda trebalo bolje jer imam 24 godine. Ne osecam se uopste dovoljno zrelo da budem potpuno samostalna znajuci da nema nikog ko je jaci i stariji od nas da nam bude oslonac, jednostavno sami smo i ja umesto da se borim, ja sam se prepala. Pala sam u depresiju i cesto se samosazaljevam iako je njoj bolje mada nikad nece biti kao pre. Ponekad mi se cini kao da su se svi oporavili samo ja nisam jer se plasim da se njemu i njoj nesto ne desi i da cu ostati potpuno sama jer to ne bih podnela. U pocetku sam mislila da je normalno i zdravo da kada dozivis traumu pustis sebe da se osecas lose i da odbolujes to, mislila sam da je samosazaljevanje deo toga ali me brine sto to kod mene dugo traje. Brine me i to sto imam 24 godine a ne osecam se uopste zrelo ni samostalno.
Hvala na svakom savetu, pozdrav.
Nikola Krstić Staff answered 4 years ago Poštovana,
Vaša strahovanja i samosažaljenja su prirodna manifestacija vaše ljubavi prema sebi. Malo ko ih ne oseća. Sa sve ovim osećanjima život teče dalje.
Osim što je važno da, kada doživimo traumu dozvolimo sebi osećanja, važno je i da se nađe neko ko će ta osećanja sa nama deliti, neko pred kim ta osećanja možemo pokazati, neko ko može biti duboko dotaknut. Osećanja su kontaktne prirode i tek u odnosu ostvaruju svoj pravi smisao: dosezanje drugog.
Najzad moguće je da su ovi događaji rekreiranje vaše stare traume ili traume vašeg porodičnog sistema u vezi sa gubitkom oca a koja verovatno nije prorađena. Pretpostavljam da se s njegovom smrću vaša majka mogla osećati onako kako se vi sada osećate. Po sredi mogu biti duboke lojalnosti prema majci i njenom životnom skriptu, koje opet ta osnovu imaju mnogo ljubaci i nesvesne identifikacije.
Tzv. egzistencijalne teme kao što su smrt i bolest zapravo su teme separacije i možda vas suočavaju sa spoznajom koliko duboko živite kroz svoju majku, pa je moguće i da je vaš, kako kažete depresivni zastoj, vaš nesvesni, iracionalni način da je zadržite.
Sve ove teme zgodne su za psihoterapijsku proradu i obećavaju rast.
Srdačno,
Nikola Krstić