Depresija 2017-06-22T15:45:16+00:00
asked 1 year ago

Poštovani,
Imam 20 godina. Kao mladja sam bila uvek vesela. Od kada sam krenula u srednju skolu sve se promenilo. Pocela sam mnogo da razmisljan o svetu, da razvijam neke stavove i da posmatram ljude. U medjuvremenu upoznam devojku za koju nisam znala da ima psihickih problema. Posle godinu dana s njom i mucenja jer je sve vreme govorila kako joj je lose, prepoorucujem joj da ode kod psihologa i ona pristane. Sve vreme sam isla s njom kod pdihologa i pokusavala da je oslobidim dok joj jedan psiholog nije dao dijagnozu anksioznosti i socijalne fobije. Toliko sam se njoj posvetila i usla u taj problem da sam na sebe i zaboravila. U međuvremenu se zaljubim u jednog decka i nikako nisam mogla da mu pridjem i zato patim vec 3 godine. Uz sve to imam i problema sa kilazom pa komplekse vucem vec dugi niz godina. Tako iscrpljena psihicki upisala sam fax koji mi traljavo ide id pocetka sto nikom u porodici nije normalno jer sam uvek bila izvanredna učenica. Od sve te analize drugih i sebe i od tih ruznih informacija koje nam dolaze iz sveta i zbog kojih takodje patim jer sam osetljiva na patnju drugih, povukla sam se u sebe. Ne mogu da ucim, da zivim vise normalno. U velikoj sam krizi i tesko mi je. S vremena na vreme padam u teske depresije i samo lezim i gledam u jednu tacku. Ako bi ste mogli samo par reci da me posavetuje sta dalje da radim, bila bih Vam veoma zahvalna. Pozdrav!

)

1 Answers
Psihoterapeut Team Staff answered 1 year ago

Poštovana,

Iskustva koja život pred nas baca, složio bih se, umeju da budu veoma iscrpljujuća i teška, te mogu da vidim lakoću toga da se u istim i izgubimo, čak sam i sam nebrojano puta to iskusio.

Ponekad su naše najbolje namere da nekome pomognemo i da ga izbavimo od samog sebe, upravo jedan veoma zamaskiran način bega od sopstvenog iskustva, jer mi na žalost nemamo tu moć.

Čitajući Vaše pismo, stičem utisak međutim da veliku odgovornost koja je na Vama, prepuštate slučaju, tražeći krivca u situacijama koje su prošle i koje više ne možete promeniti. Zato bih Vas pozvao da razmislite šta je ono što biste mogli da naučite iz svih ovih situacija koje ste nabrojali? Šta je to što Vas je osnažilo, a da toga možda niste ni svesni? Da li i na koje načine pokušavate da sebi pomognete? Šta je to što Vam je potrebno da biste, kako kažete “znali šta da radite dalje.”

Čak i u tom poslednjem Vašem zahtevu, opet, imam osećaj da odgovornost sa sebe prebacujete na mene, te ako bih ja pogrešio, imali biste još jedanu situaciju za pridodati spisku. Kako Vam se to čini? Da li Vam je ova šema ponašanja poznata? Od koga?

Pozivam Vas da se okrenete istraživanju smisla i sebe, kao i mogućih načina na koje doprinosite svom osećaju, kako kažete “depresije”.

Srdačno,
Ognjen Vukotić

)