Depresija 2017-02-15T13:07:56+00:00
asked 3 years ago

Imam 19 godina. I mnogo problema koje ne znam kako da prevazidjem i zbog kojih se plasim da psihicki vise necu moci da izdrzim.
Pre svega, apsolutno sve shvatam licno. Svaku opasku, kritiku, nesvesnu recenicu od bitnih ili nebitnih ljudi ja primam k srcu. Nemam snage da se nasmejem i zbog toga sam svesna da sirim negativnu energiju, a samim tim privlacim negativne komentare na racun mog ponasanja, koji me jos vise ubijaju u pojam.
Konstantno mi stoji knedla u grlu i ni sa kim ne bih mogla da razgovaram jer bih zaplakala. I zato kad god neko pokusa da razgovara sa mnom ja povisim ton i naravno prekidam taj razgovor svadjom. Uzasno sam nesrecna, jer me niko me razume, a opet sam svesna da ja ne dopustam nikome da me razume, jer nisam sposobna da na normalan nacin objasnim u cemu je problem. Generalno zivot i bezazlene situacije shvatam tragicno, a svesnost da to nije ispravno izaziva u meni borbu i bunt, da se potrudim da gledam stvari sa vedrije strane. Ta borba me jos vise iscrpljuje i taman kad pomislim da sam uspela, da nisam dozvolila sebi da se iznerviram zbog gluposti, sama sebe svojim razmisljanjem otresem o pod i vratim se na pocetak. Dobila sam otkaz na poslu i mislila sam da sam to dobro podnela, ali istina je da sam zavaravala i sebe i svoju porodicu i da nisam sposobna da sama sa tim izadjem na kraj. Ne mogu da stojim uspravno i podignute glave odem na bivsi posao i trazim ono sto je moje. Ne mogu da skupim hrabrosti i pojavim se pred bivsim sefom i trazim mu svoja dokumenta i svoju neisplacenu platu. Iako ja nigde nisam pogresila, iako su oni ispali neljudi i sutnuli me jer su nasli “bolju radnicu”, ja nisam dovoljno hrabra da se pojavim tamo i trazim ono sto je moje! Ne, jer se osecam ponizeno, sto mi je spremacica javila da vise ne dolazim na posao. Besna sam na sebe, jer sebi dopustam da ostanem bez para koje sam posteno zaradila, jer dopustam sebi da ponovo bacam pare na vadjenje dokumenata koja ne smem da trazim od bivseg sefa! To je za mene ogroman poraz. Pogotovo kada u trenutku odlucim da cu biti hrabra i otici tamo da trazim svoje stvari, spremim se nasminkam se, odlucim da budem samouverena, dodjem do vrata i onda se vratim na krevet placuci i zaljeci sama sebe.Da, i to je moj problem, sto sazaljevam sama sebe i svoju bednu sudbinu. Sazaljevam sebe sto imam 19 godina, a nevina sam iako sam imala milion prilika da to ne budem vise. Sazaljevam sebe jer ne mogu samouvereno da saopstim to ni jednom decku, pa ih zato guram od sebe kada treba da dodje do tog trenutka. Da ne pricam da imam neku blokadu u svojoj glavi zbog koje ne mogu da dozvolim decku da me dotakne iako to silno zelim. A ja se plasim samo da ce se on razocarati, da nece biti kako je ocekivao. I onda se pitam da li cu ikada skupiti hrabrosti da spavam sa nrkim. Hocu li imati muza decu. Hocu li biti srecna? A sto vise odugovlacim, sto vise bezim od problema to mi je gore. A ja to konstantno radim. Bezim. Ne suocavam se nego bezim. Najlakse mi jr da blokiram pozive i poruke decka kada nas odnos treba da predje u nesto ozbiljnije. Juce sam isla na razgovor za drugi posao radila i rekla im da mi se svidja da cu raditi tu, a ono sto sam danas uradila jadno je i bedno.Poslala sam poruku da mi je nesto iskrslo i da me ne racunaju na poslu jer necu doci. Zasto? Zato sto sam se uplasila novoh izazova novih ljidi, novog radnog vremena, novih obaveza. Pobegla sam kap bednica jer nisam sppsobna da se nosim sa problemima i izazovima. Napolju je prelepo vreme, a ja sedim u mracnoj sobi i zalim za svojom tuznom sudbinom.Ljutim se sto me niko ne razume, a sama kriva. Namrstena sam, ogorcena i uzasnuta, najradijr bih se ubila ali ne smem ni to. Sada se svadjam sa mamom u kuci sto sedim i sto ne radim, a imam priliku i svaka njena rec me pogadja poput strele direktno u srce. Osecam se kao potpuni promasaj nisam upisala fakultet gubim i ovu drugu godinu nemam volju ni za sta. Najradije bih plakala u sobi, ali nemam snage vise ni za to. Zelim samo da me nema da sam sitna poput mrava i da mi se niko ne mesa u zivot, da me ne pritiska niti osudjujr, a nista drugo osim osuda i ne dobijam. Kada pricam sa mamom ili se svadjam ili placem, sa sestrom isto tako. Koliko puta cujem da komentarisu kako sam teska osoba, a ja zelim samo da bufrm srecna, a taj trud za srecom me ubija. Jedan jedini put kada sam razgovarala s psihologom, plakala sam, nisam mogla da istaknem svoje probleme i da se saberem. To je bilo u prvoj godini srednje kada sam tesko prezivljavala polazal u novu sredinu. U svacijem savetu trazom nesto negativnp i lose. Glava ke hronicno poceča da me boli i ne pamtim kada sam se poslednji put iskreno nasmejala a da mi u podsvesti nije lebdela neka muka. Obozavam da pisem i napisala sam poča knjige koju zelim da objavim, ali sam citala koliko je to tesko i gotovo nemoguce. Ne verujem u svoje snove. Nemam cemu da se nadam, jer kad god sam nesto jako zelela uvek se ru nasla osoba koja mi hovori da ne letim visoko. A posto sam zavisna od svoje porodice ne postoje nikakve mogucnosti da bilo sta ulozim u svoj uspeh, jer cu tesko naici na podrsku. Moj zivot je propast i ne znam sta da radim.

)

2 Answers
Psihoterapeut Team Staff answered 3 years ago

Ćao, ja imam 26 godine i prolazila sam kroz iste probleme kao i ti. Pre 5,6 godina osećala sam se kao da me je neko bacio u okean. Ali to nije bio okean. To je život. Bila sam bačena u život. Odrasla sam i osetila prvi šamar života koji me je zbunio. I ti si u tim godinama kada više nisi dete i kada moraš da preuzmes odgovornost za svoje postupke. Jednostavno moraš.
Imala sam 20 godina, propustila dve prilike da upisem fakultet, setala sam od posla do posla dok sam jos i iole imala volje, a onda, kada mi se ljudska zloba zgadila odustala sam i od toga. Sedela sam kuci bez predstave sta dalje, bez decka, bez volje, bez vetra koji ce me gurnuti napred.Sazaljevala sam sebe, navukla hronicne migrene, nisam slusala druge, svoju porodicu, na svaki njihov predlog govorila sam ne ne mogu!Na poslovnom, ljubavnom, duhovnom i emotivnom kao i socijalnom planu bila sam na nuli. Nisam zelela da zivim. Gledala sam srecne ljude oko mene u dugim vezama, nasmejane, ispunjene..
Onda je u meni nesto kvrcnulo. Toliko sam se naslusala prica kakve su ti misli takav ti je zivot, prati svoje snove, veruj u sebe, nikad ne odustaj itd. To su za mene bili samo dosadni klišei koji nisu palili. Razmisljala sam ma meni ništa pomoći neće.
A onda sam odlučila da te klišee pokušam ZAISTA da razumem. Ali ZAISTA. Da ig primenim, da preokrenem moj svet. U meni je proključao bes. Odlučila sam da budem srećna, da uspem bez obzira na sve. To ti je prvi korak. Moraš da ODLUČIŠ da svoj život uzmeš u svoje ruke.Drugi će se boriti za tebe, ali ne mogu živeti umesto tebe. Zato se probudi, i kada pimisliš da nešto ne možeš uguši taj glas rečju MOGU i što je najbitnije HOĆU. Toliko bar duguješ ljudima koji te vole i koji brinu o tebi. Nisu zaslužili da gledaju tvoj poraz jer nije fer zato što si sama uzrok svog poraza. Moraš to da shvatiš. Sada budi uzrok svoje sreće. Imaš pravo da budeš srećna.
Tako sam i ja, jedan dan ustala, srećom dok sam bila još mlada da se zaposlim, radila sam u cvećari, odlučila da ne upišem fakultet već kurs za nokte. Sa malo ušteđevine uspela sam da otvorim svoj salon. Bila sam nevina do 23. godine kada sam upoznala dečka koji me je prihvatio takvu kakva jesam. Nisam se stidela da kažem da sam nevina jer zašto bih se stidela onoga što jesam. Sa tim dečkom sam i dalje, srećna sam i ispunjena i to samo zato što sam JA i iskljućivo JA odlučila da to budem!
Uz duboku veru u sebe koja je vremenom postajala sve veća,i uz neizmernu veru u Boga koji me nikada nije izneverio uspela sam da obuzdam ovaj život. Da stanem na noge i osetim sreću. Naravno da će biti još mnogo problema i poteškoća ali verujem da ću sve prebroditi jer nikada više neću dozvoliti da potonem.
U tvojoj priči prepoznala sam sebe kakva sam nekada bila, znam koliko je to teško ali baš zato sam svoju situaciju podelila sa tobom.
Glavno što moraš da zapamtiš je da moraš da pobediš svoje unutrašnje demone koji te spotiču. Pobedi sebe! Sledeći put pređi preko praga koliko god bude teško ali nemoj da se vratiš u sobu nego idi po ono što je tvoje. Povratak u sobu bio bi poraz. Nemoj da se vraćaš u poraz negp oseti pobedu.
Puno sreće

)

Psihoterapeut Team Staff answered 3 years ago

Poštovana,

Nakon čitanja vašeg teksta, razmišljam o tome koliko mnogo problema postoji u vašoj svakodnevici, a nigde zapravo vas. Teškoća uzrokuje teškoću, koja potom kao lavina poziva nove teškoće. A ono što ljudima ide najviše od ruke, jeste da potom sve teškoće povežemo, više ni ne znajući odakle da počnemo, niti šta ćemo sa hrpom problema koji nas pritiskaju sa svih strana.

Zapravo, sada obraćam pažnju i na vaše godine. Devetnaest godina, pa to je sam početak mladosti. Zar da tada budemo svesni svoje snage? Jako teško, osim ako od ranije nismo imali dobar trening samopouzdanja. Budite sa tom mišlju na trenutak, mladi ste i život je zaista tek pred vama. Odluka o upisu na fakultet može da vam sine kad god i da li ste zakasnili. Apsolutno ne. Isto važi i da ostale nedoumice koje imate kada pomislite da vam “vreme leti”.

Nevinost, ljubav, posao, edukacija, sve postaje obaveza u ovom svetu, a jedina obaveza koja treba da postoji jeste ta da pratimo sebe i svoje granice, polako ih gurajući u cilju ličnog rasta i razvoja.

Stvari dođu na svoje mesto onda kada im damo vremena da dođu na svoje meste, a to činimo stajanjem i mirovanjem. Kada nas otpuste, normalno je da budemo tužni, kada nam je teško normalno je da plačemo. Ali eto, valjda nam je u novoj prirodi da se i prekorevamo jer samo bivamo normalni, stvarajući tako takozvanu nenormalnost.

Čini mi se da imate osnovu, imate svesnost o sebi i svojim postupcima. To je dobro i potrebno za jedan početak rada na sebi, samostalnog ili kroz psihoterapiju, to je vaša odluka. Ali ono o čemu biste mogli da razmislite jeste da pre svega dozvolite sebi da budete to što jeste – depresivni, tužni, osetljivi, slabi, “teški”. Jer eto tako je. Promena nastaje tada, jer je tada duši lakše – ne bori se sa apstraknim baucima koje sama stvara. Onda se stvara prostor u kojem možemo sebe spoznati na razne nove načine. Videti situacije u kojima smo kao šanse za naš razvoj, a ne kao novu tiraniju. Videti naše osobine kao priliku za promene i rast naše ličnosti, a ne kao odvratne determinante koje niko ne može voleti. Za sve je potrebno vreme, a vi ga imate.

Srdačno,
Ognjen Vukotić

)