asked 9 years ago Imam 21 godinu i imam problem, ne volim kada sam sama a najgore je kada imam neki problem. Ne mogu da spavam ponasam se cudno. Pre dva dana sam izgubila psa, auto ga je udario, za njega sam bila vezana vise nego za mnoge ljude ali od kako sam na fakultetu, odselila sam se od kuce i nisam mu posvecivala puno vremena. Sada me mnogo grize savest ne prestajem da placem, trenutno nema nikog pored mene i to sve cini jos gorim.
To nije prvi put da se tako nesto desava, vrlo cesto umem da placem i zelela bih da znam kako da to promenim,.ne mogu stalno da budem sa nekim ili da sebe zaokupiram necim, uvek dodje momenat kada ostanem sama sa sobom. Mnoge stvari me pogadjaju i ne svidja mi se zivot takav kakav je, ne prihvatam gubitke i ne zelim da gubim drage ljude.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Zdravo,
Ove i slične teškoće ponekad zovemo [url=http://www.psiho.slavisa.us/tekoe-s-kojima-nam-se-moete-obratiti/anksioznost.html]anksioznost.[/url]
Razmisli zapravo čega se plašiš kada ostaneš sama i šta za tebe ta samoća znači? Da li se osećaš napušteno? Bespomoćno? Izgubljeno?
Odlazak od kuće, u novu sredinu, bio to fakultet ili posao, svakako da predstavlja veliki stres po naš psihički život, pogotovo ako za tako nešto nisi dovoljni spremni. Trebalo bi da znaš da nisi sama. Mnogo tvojih vršnjaka, ali i mladih ljudi uopšte, prolazi kroz slične probleme kao i ti. Problem samoće u promenjenoj sredini. Naime, nismo svi sposobni da oko sebe stvorimo krug prijatelja bilo gde da se nalazimo, a nekome ko je navikao na život u punoj kući, jer upravo potrebno to, neko dešavanje u stanu ili kući, pa makar to bila majka koja sprema ručak ili očevo psovanje na fubdalsku utakmicu. Samo onda kada zapravo ostanemo sami, shvatimo koliko nam te male stvari znače.
Samoća predstavlja koliko prokletstvo, toliko i blagoslov. Bilo čega premnogo je loše, a isto to važi i za samoću. Pretpostavljam da i sama primećuješ, koliko te samoća okreće sebi. Tvojim problemima, mislima. Možda imaš osećaj da ti se javlja potpun “bućkuriš” neprijatnih misli, koje samo imaš želju da izbaciš iz glave. Ali to je potpuno normalno i u redu. Jednostavno nisi navikla da budeš sama sa sobom, sa svojim problemima. Samoću sam nazvao i blagoslovom, jer nam je u društvu u kakvom živimo, samoća često potrebna, da bi nas, kako ja to volim da kažem:”Potpuno resetovala.”.
Razmisli kako samoća može da bude vredna za tebe. Uzmi papir i olokvu i sve te svoje misli koje ti se javljaju, zapisuj. Ovo će ti pomoći da izbaciš takozvano “djubre” iz glave. Nepotrebne misli koje se stvaraju jednostavnim svakodnevnim životom. Što je takodje normalno, jer živimo u brzoj, modernoj civilizaciji, u kojoj je prenos informacija brži nego ikada, a to samo po sebi predstavlja stres našem umu.
Stalnim bivanjem sa nekim ili zaokupiranjem naše pažnje, bežanjem od samoće, pomožemo stresu da se naukplja, a to dovodi do još većih problema posle dužeg vremena. Možda se to upravo tebi sada dogodilo. Možda te sada samoća tera da se suočiš sa svojim strahovima, koje si već duže vreme sakrivala pod umni tepih.
Svakako, mnogo samoće predstavlja takodje problem. Ljudi i kontakt sa ljudima su potrebni i predstavljaju najbolji mogući psihički lek. Zato je potrebna jedna sredina, u kojoj ćeš naći svoju vibraciju, koja će ti prižati sigurnost, zadovoljstvo i sreću.
Na žalost, život je nepredvidiv i to mu doprinosi njegovoj nedokučivoj misterioznosti, te stoga ne možemo nositi sve njegove mogućnosti na svojim plećima, jer pre svega ne možemo ni na njega i njegov tok uticati previše. Gubitak je sastavni deo života i prirdno je da žalimo za svojim gubicima. Naši kućni ljubimci postaju članovi naših porodica i kada ih izgubimo potrebo nam je da osećamo bol. Možda te baš taj gubitak može pokrenuti da se okreneš svojim teškoćama na jedan novi način, možda baš u ime ljubavi prema svom malom prijatelju. Griža savesti koju osećaš sada što sa njim nisi provodila više vremena pokazuje da ti je zaista bio veoma drag.
Onda kada prihvatimo da su život i svet oko nas, nepromenljive instance i da se od svega toga jedino možemo menjati mi, onda kada se usmeriš na svoje pozitivne aspekte i kada se upoznaš sa svojim strahovima, sa svojim skrivenim bolom u samoći; kada upoznaš surovost života i prihvatiš njegovu realnost i nepravednost – samo tada će ti se javiti i njegova vedra strana za koju možeš da kažeš: “Ja volim ovaj život, jer je moj i jer je jedini. Ne mogu da menjam ljude oko sebe niti stvari koje se oko mene dešavaju na svakodnevnom nivou, ali mogu da utičem na to, kako ću te stvari percipirati. Da li ću ih prihvatiti kao sastavni deo života ili se svim silama truditi da ih osporim i zatrpam tamo gde mi je i ostali deo nakupljenog stresa. Ne mogu da utičem na to ko će biti tu, a koga ću izgubiti, jer je život nepravedan i često surov, ali mogu da dam sve od sebe da te ljude ne izgubim i da sebi čestitam na tome.”
Najzad ponekad nam je potrebna pomoć da bi smo izašli na kraj sa teškoćama o kojima govoriš, tako da možeš razmisliti o odlasku na psihoterapiju. Ran na sebi treži ozbiljnu posvećenost a [url=http://www.psiho.slavisa.us/psihoterapija.html]psihoterapija[/url] je dobar način da se to postigne.
Srdačno,
Ognjen