Anonymous asked 4 years ago Postovani, vec dugo se borim sa negativnim mislima i preteranim razmisljanjem, oko svega i svacega. Naime, moj problem se javlja kada treba da radim nesto vazno, ali i kod svakodnevnih aktivnosti. Nedavno sam pocela da radim, i svaki dan kada treba da krenem na posao, ja razmisljam kako cu, sta cu, da li ja to mogu, tu se onda javlja neka uznemirenost, a onda, moj organizam na sve to reaguje pojavom dijareje. Mozda zvuci smesno, ali tako je. Kada sam primetila da mi se to desava usled preteranog razmisljanja i da je to posledica moje nervoze, onda sam pocela da brinem sta ako mi se to desi usred posla? Inace, ponekad imam i problem oko odlaska u toalet na javnom mestu. Npr, krenem u bioskop, i razmisljam, sta ako tokom filma imam potrebu da odem u toalet? Sta god da radim i gde god da krenem, ja stalno o tome razmisljam, i to me sprecava da normalno funkcionisem. Inace, previse brinem oko svega, previse razmisljam, stalno imam negativne misli, i ne znam kako da se oslobodim toga. Mnogo sam nesigurna u sebe, i nemam samopouzdanja.
Nikola Krstić Staff answered 4 years ago Poštovana,
Gledajte na to ovako: Nikom u vašem životu nije stvarno bilo važno kako se vi osećate i niko vas nije učio kako da psihički preživite. Zatim snašla su vas iksutva na osnovu kojih ste stekli jako uverenje da su drugi veoma opasni i surovi (što delom i jeste istina) i da vas neće prihvatiti sa vašim teškoćama. I sada ste tu gde ste. Imate recimo između 20 i 30 godina a psihološki ste uplašeno dete. To dete se tek rodilo i sada kaki u gaće. Srećan rođendan! Moramo kaiti u gaše barem prvih godinu dana života. To je prirdno. Dobrodšli u hladni današnjice svet. U njemu se nekako ipak može obitavati. Drugi su previše nezainteresovani za nas da bi stvarno bili opasni i možda vam je potrebno vreme da se usidrite u takvom novom uverenju. Imate između 30 i 50 godina na raspolaganju da istražujete kako preživeti na granici kontakta sa sredinom. To je vaš glavni zadatak. Da se polako, korak po korak, nastavnite u ovom hladnom svetu, da u njemu napravite odnose u kojima bi ste svili svoje gnezdo, da upoznate ljude i dozvolite im da vam priđu. To je celoživotni zadatak. Retki u tome i uspeju.
Ipak činjenica da se svaki dan budite i idete u susret strašnom i hladnom svetu dok vaš stomak klokoće znači da u vama postoji nada i želja i hrabrost. Bravo!
Pokušate da naučite više o svojim strahovima. Dajte sebi vremena da se priviknete na novo. Nađite nekoga sa kim možete da razgovarate otvoreno. Prolivi će prestai s vremenom kada se naviknete i poverujute da je dovoljno bezbedno. Možda ćete međutim uvek biti skloni da na strah reagujete stomakom, jer ste kao i ja, taj tip usranca. Neprijatno, pa šta.
S poštovanjem,
Nikola
Anarhija
replied 4 years agoNasmijali ste me s ovim samo tako:-)