Lazar asked 4 years ago Dobar dan.
Potreban mi je savet šta i kako dalje.
Imam 23 godine.Studiram i radim.
Već tri puta za tri godine imam anksioznost i depresiju.Jednom mesečno idem na terapiju kod neuropsihijatra.Uzimam terapiju (flunisan) i uz to sam krenuo na razgovore kod psihologa.
Raspoloženje se popravi, interesovanja se vrate kao i koncentracija, ali nakon nekog vremena se sve vrati na isto.Obično tokom jeseni.
Imam premalo samopouzdanja.U porodici su česte nesuglasice i kritike na moj račun.
Nisam u situaciji da se odselim jer nemam uslove za to.Posao koji radim je u porodičnoj firmi, vlasnik je moj otac.
Ne dobijam dovoljno prostora da samostalno donosim neke odluke.Utisak mi je da se po nekad ponašaju prema meni kao da imam 5godina.Brzo se iznerviram i sklon sam sukobu.
Imam česte promene raspoloženja.Od euforije do tuge.
Imam utisak da ni doktorke nisu ozbiljne kada pričamo o ovome.
Jednostavno imam utisak da ih ne zanima moj problem i da ne žele da mi pomognu.
Imam malo prijatelja, nisam komunikativan.
Ispunjavao bi me neki humanitarni rad ali znam da od toga ne može da se živi.
Stalno tražim savete, nisam siguran ni malo.Dobar sam i pošten.Iskren i korektan prema drugima.Iz mog grada mladi odlaze, zbog toga imam malo društva.Studirao sam u velikom gradu i zbog usamljenosti i straha nisam uspeo ni da završim niti da steknem nešto više od površnih kontakata.
Ne znam šta da radim.
Potrebna mi je pomoć.
Nikola Krstić Staff answered 4 years ago Poštovani,
Dve stvari su mi pale na pamet čitajući vaš post. Prva je da je oscilacija raspoloženja možda prirodan i neizbežan deo života nekih od nas. I sam imam faze u kojima se osećam dosta dobro i faze u kojima se osećam dosta loše.
Druga stvar je što kažete da vam se čini da doktorke nisu ozbilje kada pričate o ovome, da ne žele zaista da vam pomognu. Nisam siguran da sam razumeo šta to znači, ali su mi u vezi sa tim pala na pamet dva pitanja i dve sugestije. Prvaje je da proverite da li su osobe koje izvode sa vama psihoterapiju, ako je to na šta idete uopšte psihoterapija, sertifikovani psihoterapeuti (najbolje je ako imaju evropski sertifikat). Puno psihologa i psihijatara danas izvodi psihoterapiju, a da zapravo nisu psihoterapeuti nego upravo psiholozi i psihijatri. Psihoterapija traži ozbiljan trening koji traje najmanje 4, a često i mnogo više godina, i koji se odvija izvan psihijatrijske ili psiholiške edukacije.
Drugo, ako osoba sa kojom radite psihoterapiju (taj psiholog), jeste i psihoterapeut, pitam se da li ste sa njom/njim komunicirali ovaj vaš utrisak (da je ne zanima vaš problem i da ne želi da vam pomogne). Ako utvrdite da vaš psiholog nije psihoterapeut, na vašem mestu ja bih razišljao o tome da odem kod nekog ko jeste psihoterapeut, odnosno kod nekog ko je psihoterapiju, nakon akademskih stdija učio pet i više godina. Ako jeste psihoterapeut, onda bih vas podržao da svoje nezadovoljsvo komunicrate sa tim svojim psihoterapeutom.
U psihoterapiji odnos je od suštinske važnosti za napredak i lekoviost. A odnosa nema ako se mi ne pojavljemo sa svojim zadovoljstvima, nezadovoljstvima, utiscima, sumnjama, radostima, koji svoje poreklo imaju upravo u tom odnosu. Prava psihoterapija počinje kada počnemo da se bavimo našim odnosm sa vsojim psihoterapeutom.
Čitajte Jaloma, koji o tome govori na razumljiv i popularan način. Ako volite filozofiju, preporučio bih vam psihoterapsijski roman koji se zove Lečenje Šopenhauerom, a odnos u psihoterapiji, kao i depresivnost, usamljenost.., su njegove ključne teme.
Srdačno,
Nikola