asked 11 years ago Pozdrav,
imam 23 god i studentica sam psihologije, tako da i sama znam koji je moji problem. Moj problem je anksioznost (opci anksiozni poremecaj) koja se u zadnje vrijeme sve cesce javlja i pocela je lagano utjecati na moji svakodnevni zivot. Cak Vam i mogu reci kada je sve to malo po malo pocelo. Prosle god u ovo doba umro je jedan decko kojeg sam poznavala,mojih god. Decko je bio potpuno zdrav, uzivao je u zivotu, bavio se ribolovom, bio svjetski prvak i obozavao je roniti na dah..tako je nazalost i umro, radeci ono sto najvise voli (na kraju se uspostavilo da nije umro jer se utopio nego dok je bio pod vodom je dozivio mozdani udar). Tu sam ja pocela sve vise i vise razmisljati o svojem zivotu i tome da ako je on kao mlada i zdrava osoba umro radeci ono sto je najvise volio, sta ako se i meni tako nesto dogodi? ali nekako sam lagano isla dalje i nisam toliko razmisljala o tome, do pred par mjeseci kad je umrla mama od moje prijateljice, pa tata od prijatelja, pa sin od jednog poznanika i tako se odjednom desilo da sam u malo vise od mjesec dana cula samo kako neko umire ( ja znam da je to normalna pojava i da cemo jednog dana svi umrijeti) i tu sam pocela razmisljati opet sta ako se meni to desi, nekome od moji bliznjih. pocela sam izlaziti i obavljati aktivnosti samo koje sam morala iz straha da dok sam negdje sama da mi se nesto ne dogodi. primijetila sam i da su mi se u zadnje vrijeme poceli javljati blagi napadaji panike kada sam negdje sama, okruzena sa puno ljudi, u autobusu.
Htjela bih da mi netko ukaze na to, iako sam i sama svjesna da ne trebam razmisljati o tome i opterecivati se negativnim mislima, ali ne znam kako to sama sebi dokazati. nekad sama sebi kazem pa neces dopustiti da ti neki strah pokvari dan i nekad imam dovoljno snage i pozitive da se sama pokrenem, dok nekad mi izgleda sve tako negativno da shvatim da je bolje da ostanem doma i da ne idem nigdje. Inace sam jako drustvena osoba, koja voli izlaziti i druziti se s drugim ljudima i to mi jako nedostaje, posto u zadnje vrijeme ako ne moram ne idem nigdje iz straha da bi mi se moglo nesto dogoditi.
Molila bih Vas za savjet, kako ici dalje, odnosno vratiti se i biti osoba koja sam do nedavno bila.
Hvala unaprijed na Vasem odgovoru
Lp
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Izvinjavamo se zbog čekanja na odgovor duže nego što je to predviđeno. Odgovor na vaš post dobićata najkasnije do kraja sutrašnjeg dana.
Hvala na razumevanju, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Izvinjavam se još jednom što ste čekali na odgovor.
Kao što i sami kažete smrt je normalna pojava. S druge strane ima mnogo razloga iz kojih tema smrti nije kao i sve druge. Neki psiholozi smatraju da je strah od smrti, koji je takođe normalna pojava, u osnovi svih naših strahova. S vremena na vreme ovaj “starh svih strahova” pojavljuje se kao tema u našem životu. Tada se, deakle, srećemo sa temom koja nas beskrajno prevazilazi. Neki filozofi govore da je smrt za nas žive velika zagonetka, najveća zagonetka koja nam da tako kažem izmiče tlo pod nogama. Zato je sasvim normalno da se naša anksioznost poveća kada se ova tema pojavi u našem životu kroz neke događaje u našem okruženju. Dakako tada možemo osetiti to izmicanje tla pod nogama u raznim vidovima od kojih jedan može imati oblik napada panike. To može da znači da naši uobičajni mehanizmi odbrane posustaju. Upravo stoga nema efikasnog načina da se “odbranimo” od ove teme. Sam život podrzumeva da se sa njom na ove ili one načine suočavamo.
Kao i svaki drugi psihološki problem, tako nas i ovaj zapravo poziva da zastanemo i budemo sa sobom, da dozvolimo sebi da ugledamo i zagrlimo to naše unutrašnje unplašeno dete, da prihvatimo da je njegov strah normalna, priprodna i potreba pojava.
Kada dozvolimo sebi da osetimo strah za bližnje i za nas same, to nam daje mogućnost da se sretnemo sa raznim spoznajama. Prva spoznaja mogla bi bude ta da zapravo iskonski volim svoj život, sebe, svoju porodicu, prijatelje, komšije, sunaradnike, čak na nekom novou i sve ljude i sva živa bića. Kada nas neko napusti na tragičan način u polju se pojavljuje duboka potrešenost i veliki bol, bol koji u stvari pokazuje koliko ipak ljubavi teče oko nas i koliko je u svakome od nas još uvek živo ono dete koje bezuslovno voli život i raduje mu se.
Ako smo u stanju da stanemo pred tragiku života i da se katkad otvorimo tim najdubljim strahovima, može nam se desiti da iza njih osetimo veliku mešavinu ljutnje, tuge i ljubevi, katarzično stanje koje su recimo stari grci tražili kada su u transu na sceni anfitetra gledali velike tragedije i drame života mistkih likova.
Ova snažna osećanja mogu nas katkad voditi korz sećenja na razne trenutke kada smo se sami osećali uplašeno i nepušteno, naročito u detinjstvu ali i kasnije. Imamo pravi da se setimo tih mesta i tih osećanja, imamo pravo da na tom mestu zagrlimo našeg unutrašnjeg roditelja i kažemo mu kolika je naša tug i naše strah bio, imamo pravo da dobijemo već pomenuti zagrljaj i utehu, imao pravo da ostimo veliku ljubav kojom smo ovde na zamlji poveazni, imamo pravo da osetimo zastrašujuću uzvišenost i čudesnost života i njegove svete tragike.
Možda nas baš zato sretenje sa temom smrti čini tako anksioznim (do panike), da bi na kraju ugledali kolika je vrednost života, takvog neuhvatljivog kakav je, koliko ljubavi ima u polju, uprkos tome što zauzeti svakodnevicom tu čudesnost i ljubav nekad (možda često) neprimećujemo, ne pružamo, ne tražimo, ne osećamo.
Kada umre jedan divan mladić, kada se to desi dok radi ono što voli, potrešeni smo i pitamo se da li će mo i mi platiti glavom što dozvoljavamo sebi ono što volimo. Kada se smrt pojavi “u našoj blizini” uzdrmani smo. Kasnije ipak, kada se tako nešto desi imamo priliku da snažno osetimo koliko smo povazni onim što volimo i kako je ljubav za život, ljubev na kojoj se zasniva velika tuga, znak duboke, unutrašnje snažne povezaosti među nama. Ta povezanost, to držanje sa drugima i za druge, ta veoma jaka sila živi u nama snažno, toliko snažno da na tom mestu ponovo možemo osetiti koliko je volja za život i životna sila u nama jaka. Tako nastavljamo da živimo uprkos strahu, slaveći život, hrabro koračajući dalje za sebe, za one koje volimo, čak i za one koji nisu više na zemlji sa nama.
Srdačno, Nikola