Pozdrav.
Potrebna mi je pomoc i ovo je prvi put da sam to priznala. Ne znam da pokazem emocije, nedrustvena sam, povucena, a ranjiva i lako uvredljiva. Potiskujem sve, ne znam da razgovaram sa ljudima i uglavnom vreme provodim sama. Ranije sam bila normalna, a eto u poslednje vreme sam ovakva. Placem zbog sitnica, stalno sam nesto tuzna i neraspolozena, a s obzirom da potiskujem emocije, nikome nista ne pricam. Ne radujem se nicemu, sve mi je tesko, a najradije bih samo lezala u krevetu. Ali, jos jedan problem se javlja. Sve to sam pocela da lecim hranom, nenormalnom kolicinom nezdrave hrane. Ja ne jedem, ne znam da jedem, ne znam kad je dosta, ne osecam ni glad ni sitost, ja trpam u sebe sve sto stignem; nebitno sta, nebitno da li mi se svidja ta hrana ili ne, ne uzivam u tome uopste, cak mi i smeta, boli me zeludac, glava, svaki deo tela ustvari. Iskrena da budem, gadim se sama sebi. Sramota me da izadjem iz sobe, a kamoli da odem u skolu. Svuda oko mene neka ogledala, a ako se pogledam u isto, gubim i ono malo nekog samopouzdanja. Onda opet pocnem da placem i kukam, da mrzim sebe jer sam slaba i bez samokontrole, pa se kaznjavam tako sto ne jedem nista. Ne znam dokle cu moci ovako. Popustam i u skoli, trening sam napustila, samo lezim. Eto sad ni ne jedem, izbegavam sve i svakoga. Glupo mi je i mnogo me je sramota da ovo priznam, ali mi padaju na pamet svakakve gluposti o samoubistvu. Ne znam zasto sam postala ovakva, ranije sam bila normalna, srecna, isla u skolu, druzila se, trenirala, normalno se hranila.
Imam 18 godina i mrzim svoj zivot.
Samo sam htela to da podelim sa nekim kako bi mi bilo lakse. Ne zelim da idem kod psihologa, nemam snage za to. Ne zelim ni da ispricam ovo nekome, ljudi jednostavno ne razumeju, znam to, rekli bi koji ti problem imas, bas kao i uvek. Osecam se umorno od svega, stalno neki problemi, obaveze, a ja ne mogu da postignem sve. Ne mogu.
Hvala.