Поштовани, имам проблем којим сам насловио ово писмо вама. Наиме, као неко ко целог досадашњег живота има проблема са самовредновањем, самопоштовањем, самопоуздањем и сличним темама, читам свашта на интернету покушавајући себи да помогнем. И док ја тако годинама седим у стану и читам свашта, највише из психологије, све је супер. Толико откривајућих момената, толико препознавања у прочитаном, толико схватања и увиђања да нисам крив, да смо као људска бића сви једнаки и вредни и још сличних схватања.
Али сва та моја открића, сва та накупљена теорија, схватања и сл. падају у воду када изађем из стана и одем међу друге људе, а хтео не хтео то често морам као и сви. Као да ништа научио нисам, као да ветар све одува из мене. Само присуство других је довољно да више нисам онакав какав сам у свом дому. А још ако се деси неки сукоб,  или ако сретнем некога из своје прошлости ко ме је понижавао или сведочио томе, е онда се одмах подигну она стара осећања инфериорности, кривице, стида, страха и слично и тек тада се погубим. И то ме држи неко време чак и када се вратим кући. И онда јово наново, читање, мало се смирим, морам да изађем и опет будем начет…и ране никако да зарасту.
И не знам шта је то. Какав је то магичан утицај самог туђег присуства на нас, а камоли туђег понашања? Кажем нас, јер знам да нисам једини са овим проблемом, нашао сам доста туђих искустава на нету. Свакаква питања ми се јављају – шта је то што чини да сам један човек у свом стану,  а сасвим други напољу? Да ли ране икада зарасту или их доживотно лижемо? Може ли се човек уопште променити? Зашто знање није довољно и шта то још фали? Ако имате неке одговоре бићу захвалан. Поз.