Poremećaj ličnosti nikako nije u pravom smislu te reči lični izbor jer nastaje veoma rano, u detinjstvu ili u adolescenciji.
Kao što sam objasnio u tekstovima Šta je poremećaj ličnosti i Šta ako imam poremećaj ličnosti (link), naša ličnost ja naša adaptacija na okolnosti u kojima smo rasli i razvijali se. Kada su okolnosti bile nezdrave, mi smo se krivili i povijali, ne bi li smo nekao preživeli, kao što se biljka krivi da bi došla do svetlosti.
Iako dakle poremećaj ličnosti nije lični izbor, pitanje šta ćemo sa sobom i svojom ličnošću dalje učiniti u značajnoj je meri pitanje ličnog izbora.

Sastavni deo poremećaja ličnosti može da bude neshvatanje svojih problema i nekritičko opravdavanje sebe. Krivljenje ili cepanje ličnosti koje je nastalo u detinjstvu, a sa ciljem da bismo preživeli, obično je značilo da nismo bili adekvatno podržani od strane okoline. Naprotiv, to znači da smo obično bili izloženi velikoj količini otrovnih poruka. Te poruke govorile su nam da nismo vredni postojanja, da nismo sposobni i adekvatni, da smo nesposobni, bezobrazni, naopaki… Da smo krivi za sve i svašta. Da bismo preživeli, morali smo se nekako izolovati od ovih otrova. Morali smo razviti protiv otrove da bi ih koliko toliko neutralisali.

Jedan od tih protivotrova može da bude naša sposobnost potiskivanja, neshvatanja i neprepoznavanja naših problema. Da bismo preživeli svet koji nas je trovao, morali smo da ga pocepamo. Cepajući svet poepali smo i sebe. Pocepali smo se na jedan deo sa kojim smo identifikovani i jedan deo sa kojim nismo identifikovani. Otrove smo skladištili u tom otuđenom delu. Pošto je poruka da smo rđavi bilo veoma mnogo, ove poruke mi smo skladištili u otcepljenom delu. Da bi smo se spasili morali smo da “odlučimo” da se sve to ne odnosi na nas. Ni za živu glavu više ne bismo pristali na kvalifikaciju da nešto sa nama nije u redu, da imao probleme sa sobom, da nam je potrebna pomoć.

Ovi otrovi, međutim idalje su deo nas. Zdrava ličnost je protočna i svesna svojih nesavršenosti, plastična, spremna da se readaptira. Zdravlje ličnosti je u sposbnosti da dozvoli dijalnog između svojih delova. Dijalog i kontakt sa raznim svojim delovima je preduslov rasta i promene. Rast i promena je manifestacija zdravlja.

Kod poremećaja ličnosti mi smi morali svoju ličnost da stvrdnemo. Morali smo da spalimo mostove i izgradimo zidove. Naš svet je tako postao crno-beo. Nema komrpomisa, nema dijaloga i samim tim nema promene i rasta.

Stoga kod poremećja ličnosti često nismo svesni ili ne pristajemo na tu činjenicu da imamo problem. Moguć je međutim i drugi scenario. Shvatamo kakvi smo i upravo želimo da budemo baš takvi. Na primer osoba koja je razvila psihopatiju smatra da je svet samo surov i da stoga i ona treba da bude nemilosrdna prema svetu. Dobročinitelji su budale, ovce koje drugi šišaju. A ona ne želi da bude ovca. Ona je vuk.

Ova pojava, dakle, najdrastičnija je kod antisocijalnog (psihopatskog) poremećaja. Ako psihopate uopšte pate, oni ili toga nisu svesni ili će vam to vrlo retko priznati. Naprotiv, drugi su ti koji imaju problem sa njima i koji zbog njih pate. U psihopatiji opravdavamo svoje agresivno, nemilosrdno postupanje sa drugima. Opravdano smo gnevni i pripada nam pravo na osvetu. Mi na neki način želimo da budemo to što je poremećaj ličnosti, to nama čak i ne smeta; mi na to imamo pravo i svet to zaslužuje.

U blažoj formi kod poremećaja ličnosti, osoba skoro uvek čvrsto stoji pri stanovištu da je ona u pravu i snažno je identifikovana sa svojim stavovima. Na primer kod paranoidnosti, čvrsto verujemo da je svet urotljiv i zao i da želi da nam napakosti.

U izvesnom smislu pacijent je jako identifikovan sa onim što jeste i ne želi da se to promeni, jer negde duboko u sebi ima informaciju da je to opasno po život. Drugi su ono što treba da se promeni. Promeniti se, biti zdrav, nekada je zaista bilo opasno po život. Zaista je opasno po život biti zdrav u nezdravom okruženju.

Iako nastajanje poremećaja ličnosti nije lični izbor. U izvesnom smislu održavanje poremećenog stanja jeste neka vrsta ličnog izbora. Na jednom niovu mi biramo da ne pogledamo u drugačiju istinu, biramo da odbijamo pomisao da na nama nešto nije u redu, biramo nefleksibilnost. Ovo možemo razumeti kao izvesnu vrstu ličnog izbora.

Da poremećaj ličnosti nije lično izbor u pravom smislu vidi se i iz toga što čak i onima koji su vrlo posvećeni radu na sebi u želji da prevaziđu teškoće, napredovanje ide sporo i mukotrpno, sa čestim utiskom da se vrte u krug ili vraćaju unazad.

Svako od nas mnogo je toga sakrio od sebe samog i naši otpori ometaće nas u procesu rasta. Ipak svesnost da za rast ima prostora, svesnost da nismo iz jednog komada i spremnost da nam se dešavaju uvidi i promene, jeste stvar ličnog izbora.