Povratak kući bogu

Nikola Krstić – psihoterapijske priče

Jednoga dana, posle dugog i teškog traganja mojim lutanjima i mukama konačno bio je kraj. Decenijama duga potraga dala je svoj plod i ja sam se, ispucalih usana, izgladneo, prljavog, trnjem išibanog lica, žuljevitih nogu, odrpan, iscrpljen, našao na onom mestu koje sam tražio toliko mukotrpno i posvećeno.

Našao sam se, ni manje ni više, nego na nebu, pred vratima iza kojih sedi Bog okružen belinom oblaka čistih kao Sunce. Svestan da je mojim zemaljskim mukama došao kraj, žedan konačne utehe uhvatio sam se za kvaku njegovih vrata, spreman da se predam beskrajnom zagrljaju moga nebeskog Oca.

Uhvatio sam se za kvaku, i zastao. Neka čudnovata jeza proletela mi je telom. Večnost mi je bila na dohvat ruke. Samo je trabalo da uđem i da zauvek zaboravim na sve svoje zemaljske patnje. Suza mi je zablistala u oku. Još jednom, posledni put, pogledao sam ka majci Zamlji. još jednom, pposlednji put, osećao sam bol. Gralo mi se stezalo dok sam gledao crvene krovove kuća okupane suncem. Nikada više neću osećati vetar na mom licu, niti slušato šuštanje brezovog lišća, ni poj ptuca.

Noge su mi se ukočile. Gledao sam sa nebeskih visina kako se dole talasaju pšenična polja i pašnjaci. Na momenat sam mislio da sam poludeo. Zastao sam na pragu beskonačnosti koju sam toliko tražio, na pragu potpunog ispunjenja, bezobalnog blaženstva, večnog mira, apsolutnog smisla, čiste nebeske ljubavi. Falio mi je samo jedan korak pa da sve rane na mojoj napaćenoj duši potpuno zacele i netsanu u nepovrat!

I tada je suza kanula iz mog oka i poletela sa belih oblaka nadole, kući, Zemlji. Povukao sam ruku sa kvake. Skinuo sandale, i tiho, posve tiho da Otac ne čuje, zaobišao njegove dveri i uputio se natrag. Natrag kućici s crvenim krovom na kojem rate mahovima. Natrag jednom malom psu, jednom prijatelju bez koga bih bio pola čoveka i jednom Bratu koga čeznem da upoznam i zagrlim.

Znao sam da ću uskoro plakatu gorko. Znao sam da ću očajničiki ponovo tražiti put što sa zamlje vodi ka nebu. Znao sam da ću zazivati oca i moliti ga da mi pruži novu priliku. Znao sam…

PS. Smisao zivota je mogce pronaci ali ga nije moguce posedovati. Zapravo smisao zivota je doživljaj o koji se povremeno osvedocimo. Natopimo ga se, nadišemo a onda polako počne iščezavati, pozivajući nas da ga ponovo pronađemo. Čovek je dete zemlje, dete praznine i ispunjenosti! Potpuna ispunjenost i potuni smisao učinili bi da prestanemo biti ljuckam bića. Hvala ti što si samnom da se zajedno natapamo doživljajem smisla! Hvala ti što me nećeš napustiti kada se sutradan probudimo trazni i mamurni! Hvala ti šti nćeš pobeći! Hvala ti što si ljucko biće i što tvojim venama teče topla krv! Ima li većeg herojstva i uzvišenosti nego jednosvno biti čovek.

Piše Nikola Krstić

* Inspiridano pričom Rabindranat Tagore

2019-07-01T09:49:20+00:00

About the Author: