50

Paradoksalna teorija promene

Naučeni smo da verujemo da snaga volje rešava sve probleme. Ako samo dovoljno čvrsto odlučimo, možemo da komandujemo svojim mislima, svojim osećanjima, svojim životom.

Ipak, svako ko je samo pošten prema sebi priznaće da se mnogo puta uverio da ovo nije istina. Zapravo čovek želi da vlada čitavom prirodom, pa najzad i samim sobom. Tako smo skloni da verujemo da je sve u našim rukama, a najpre ono što sami mislimo i osećamo. Ova uverenja, međutim, pravi su način da sabotiramo proces svoje promene.promena vremena i duga izbija iz odlazećih olujnih obalaka

Promena počinje tek sa prihvatanjem i uvažavanjem

Paradoksalno, promena počinje tek s prihvatanjem, razumevanjem smisla i uvažavanjem onoga što jeste. Zato smo vrlo izneneđeni kada shvatimo da su naše misli i naša osećanja veoma neposlušna. Veoma nas uplaši pomisao da naše misli i naša osećanja zapravo imaju svoju volju. Ako se nečega bojimo to je onda gubitak kontrole nad sobom. Tada pokušavamo još jače, ali ne ide. Najzad strah zbog nemogućnosti da voljom savladamo i kontrolišemo sebe najčešće nas i dovode na psihoterapiju. Kad stignemo tamo, čeka nas veliko iznenađenje.

Ako je to geštalt psihoterapija brzo ćemo se, na veliko iznenađenje sresti sa paradoksalnom teorijom promene, nečim sasvim suprotnim od onoga što su nam ceo život govorili i što smo ceo život pokušavali: Dokle god se borimo protiv sebe i onoga što jesmo, u nama samima imaćemo snažan otpor, i čim naša borba popusti, vratićemo se na staro. Psihičku promenu nije moguće izvesti na silu.

Skrivena mudrost našeg psihološkog bića

Naše psihičko biće mnogo je mudrije nego što mislimo. Ništa u njemu nije slučajno. Naše negativne misli i osećanja, naše strepnje, strahovi, naše boli imaju svoju svrhu i svoj smisao.

Štaviše, ako im se pristupi na pravi način, one su deo nas samih i našeg puta ka isceljenju. Psihički poremećaj je pokazatelj da nešto sa načinom na koji vodimo život nije u redu. Zaboravili smo ili izgubili sebe, a naše aktivnosti i naši odnosi nisu dovoljno hranljivi. Previše investiramo u svoju srećniju budućnost koja nikako da dođe. Zanemarili smo svoje autentične potrebe. Okolina nas preplavljuje svojim zahtevima. Mislimo da sve znamo, da nam je sve jasno, da smo sve probali i da nema pomoći. Osećamo se tromo i inertno.

2018-07-30T15:32:57+00:00

About the Author: